Klijentelizam, kriminal i korupcija na europskoj periferiji nisu puki odraz njene političke nerazvijenosti. Oni su odgovor domaćih elita na ekonomsku razvijenost i tržišnu dominaciju europskog centra. Kao što je vidljivo iz modela vladavine Srpske napredne stranke, posrijedi nije crony kapitalizam, već crony protekcionizam.
U Srbiji u poslednjih nekoliko meseci eskalira pravi mali medijski rat. Ne radi se tu o uzaludnim preganjanjima oko uređivačke politike srpskog javnog servisa, koja će uvek biti na državnoj liniji, niti o (ne)zavisnosti najtiražnijih štampanih listova ili o njihovim sve nižim profesionalnim standardima. Rat o kome je ovde reč vodi se oko tržišnih udela i vlasničkih struktura i prava – dakle, oko nečeg mnogo temeljnijeg.
S jedne strane stoje država, državni i drugi mediji koji se tako osećaju, a sa druge United Group, korporacija u vlasništvu investicionih fondova BC Partners i KKR, koja drži SBB, najvećeg distributera medijskih sadržaja u Srbiji, ali i televiziju N1. Na površini, eskalacija ovog sukoba vidljiva je u stalnim napadima na N1 i SBB zbog navodnog monopola na medijskom tržištu, ali i u povezivanju vodećih opozicionih političara (pre svega Dragana Đilasa) sa čelnim ljudima United Group-a (Draganom Šolakom).
Politička transakcija
Međutim, početkom novembra Telekom Srbija, drugi po veličini operator po broju korisnika, u većinski državnom vlasništvu, otkupio je manjeg kablovskog operatera Kopernikus Technology – podružnicu korporacije Kopernikus koja, između ostalog, poseduje i televizijskog operatora istog imena – za 200 miliona evra. Prema podacima Regulatorne agencije za elektronske komunikacije i poštanske usluge (RATEL) za 2017. godinu, tržišno učešće Telekoma iznosilo je 25%, SBB-a 54%, a Kopernikusa svega 3%.
U prvim trenucima po objavljivanju ove vesti mislilo se da je Telekom otkupio Kopernikus televiziju – međutim, Zakonom o javnom informisanju i medijima državi i državnim preduzećima zabranjeno je da budu osnivači i vlasnici medija. Tačno mesec dana kasnije, Kopernikus korporacija, kao “privatno” preduzeće, otkupila je osnivačka prava Antena Grupe u Srbiji i time preuzela televizije O2 i Prva, kao i njihove internet portale, uz Play radio, inače najslušaniju radio stanicu u Srbiji.
Za razliku od drugih sličnih afera, ovde klupko ne mora mnogo da se odmotava. Vlasnik korporacije Kopernikus je Srđan Milovanović, brat Zvezdana Milovanovića, inače poverenika Srpske napredne stranke za Niš, treći najveći grad u Srbiji. U retrospektivi, Telekom je efektivno Milovanoviću prebacio na račun oko 200 miliona evra – ugovor o kupoprodaji nije dostupan javnosti pa se ne zna tačna cifra – da bi on posle mesec dana otkupio O2 i Prvu za 180 miliona evra. I vuk sit i ovce na broju – Telekom nije prekršio zakon a učvrstio je položaj na tržištu, Milovanović je uzeo solidnu proviziju od 10-20 miliona, a dve televizije sa nacionalnom frekvencijom su prešle u ruke braće Milovanović, a to će reći pod uticaj vladajuće stranke.
Uzalud je bilo uporno poricanje uključenih aktera da Telekom ima veze sa odlukom o kupovini O2 i Prve, kada je vrhovni arbitar, predsednik Aleksandar Vučić, to otvoreno priznao: “Da li je trebalo da zabranim nekom Srbinu da kupi te televizije i da ih kupi neko od Šolakovih i Đilasovih ljudi spolja?”. Sticajem okolnosti se, eto, nekako desilo da je taj Srbin baš brat glavnog čoveka SNS za Niš. I previsoka cena Kopernikusa – procene su da je realna vrednost tog operatora pet puta manja, na osnovu podataka RATEL-a – određena je zapravo vrednošću Antena grupe u Srbiji i glavnim ciljem čitave operacije. Stavimo stvari u perspektivu: Poljoprivredni kombinat Beograd, nekadašnji poljoprivredni gigant sa 300 hektara zemljišta u vlasništvu, što je nešto manje od ukupne urbane površine grada Beograda (360 hektara), prodat je za 104,5 miliona evra. Rudarsko-topioničarski basen Bor, prodat je jednoj kineskoj firmi za 350 miliona dolara (u vidu dokapitalizacije). Svakako, tehnološke firme su na ceni, ali teško da kablovski operator sa 3% tržišnog učešća vredi 200 miliona evra.
Zaobilaženje konkurencije
Na medijskom planu, SNS je ovim potezom zaokružio svoju ambiciozonu uredničku politiku: sve televizije sa nacionalnom pokrivenošću su u vlasništvu biznismena u direktnim vezama sa vladajućom strankom. Na ekonomskom, dobijena je bitka protiv United Group-a, mada i Milovanovića i Šolaka povezuje to što svoj biznis obavljaju preko ofšor kompanija i tako izbegavaju plaćanje poreza u Srbiji, a kapitalu okupljenim pod državnim šinjelom prebačeno je još novca iz džepa svih građana.
Bilo da je u pitanju ova operacija, dodeljivanje novca prorežimskim medijima na javnim konkursima, postavljanje novogodišnje rasvete u Beogradu, ili izgradnja mini hidroelektrana, ispostavlja se da su ovakve koruptivne radnje ne samo sredstvo bogaćenja ekonomskog krila SNS, već i osnovno sredstvo postsocijalističke redistribucije sa dna ka vrhu. Ono što je u drugim zemljama Istočne Evrope postignuto šok terapijom i bezočnom privatizacijom svega postojećeg, ovde se postiže postepeno. Srpskoj vladajućoj klasi, koja trenutno svoj politički izraz nalazi u SNS, izgleda nije dovoljno ono što uzima porezima, koji više opterećuju siromašne nego bogate i time direktno doprinose najvećem nivou nejednakosti u Evropi – ona ni to ne preusmerava za potrebe opšte društvene reprodukcije, već samo dalje preliva na sopstvene račune. To što ona time ne reprodukuje tek nejednakost i društvenu bedu, već i sopstveni podređeni položaj u odnosu na strani kapital, govori samo o skromnosti njenih istorijskih ambicija i skučenosti sopstvenog horizonta kao pravih temelja postsocijalističke tamnice naroda.
Oni koji govore o “burazerskoj ekonomiji”, “samoupravljačkom mentalitetu” i “balkanskim atavizmima” kao uzrocima ovakvog stanja podjednako greše kao i oni koji ne priznaju specifičnosti srpskog kapitalizma i tvrde da je naše trenutno stanje “čist kapitalizam”. U našim zemljama, kapital jedino i može da se reprodukuje polu-kriminalnim radnjama i kretanjem u sivoj zoni, čime nas nesporno podseća na svoje početke u danas najrazvijenijim zemljama, gde je prvobitnom akumulacijom bogatstvo otimano bilo od narodnih, bilo od feudalnih klasa. To je, uostalom, slučaj i u drugim delovima sveta gde se kriminalno organizovanje javlja kao nužna posledica kompetitivne slabosti kapitalistâ.
Našavši se u trajno podređenom položaju spram stranog krupnog kapitala, i u nemogućnosti da svoj profit uveća čisto tržišnim sredstvima, domaći kapital za taj nedostajući deo mora da se osloni na državu koja će ga iscediti iz ionako isceđenog stanovništva. U tom smislu je glavna deviza domaćeg kapitala: ko ima daće mu se, a ko nema, uzeće mu se i ono što ima.
Srpska napredna stranka došla je u položaj apsolutne političke dominacije upravo jer je prepoznala i usavršila tu formulu: priznavši neupitnu nadmoć stranog kapitala, odustala je od ambicija da se protiv njega bori, a akumulaciju koje se time odrekla nadoknađuje besomučnom pljačkom državnog budžeta. Za pobrojavanje svih načina te pljačke verovatno bio bi potreban feljton i par tekstova preko, ali je sigurno da je SNS u tome vrlo temeljna. Poslednji primer te metodičnosti je ukidanje redovnog godišnjeg usklađivanja penzija sa inflacijom, što se pravdalo time da će penzije biti i veće od toga, jer će se, naravno, ekonomski rast nastaviti a budžetski suficit rasti. Ako suficita nema, ukratko, nema ni minimalnog rasta penzija, a budžetski prihodi stečeni fiskalnom konsolidacijom valjda služe da se prelivaju medijskim mogulima bliskim vlastima, u čemu je Srbija, doduše, slična razvijenim zemljama Zapada.
Bildanje stranačkog aparata
Ono što ne ode na račune domaćih kapitalista, preliva se ruke stranog kapitala u vidu astronomskih subvencija za investicije koje se uglavnom završavaju otkazima, katancima na fabrikama i neizmirenim obavezama prema zaposlenima. Utoliko su nejasni apeli za privatizacijom upravo Telekoma, kao načina da se razbije državna kontrola nad tim sektorom medijskog tržišta – šta sprečava ovu ili neku buduću vladajuću stranku da daje novac stranom vlasniku u zamenu za gušenje kritike ili otvorenu propagandu? Uostalom, sumnja se da je to i bio slučaj sa gašenjem TV B92 i njenim pretvaranjem u O2, kada je novi vlasnik, inače grčki magnat, uređivačku politiku doveo u sklad sa vladajućom linijom.
Drugu stranu jednačine nije potrebno naročito rasvetljavati: jačanjem sopstvene ekonomske osnove, vladajuća stranka sebi obezbeđuje sredstva za beskrajne izbore, kampanje i plaćanje ogromnog stranačkog aparata koji je u stanju trajne borbene gotovosti. To joj obezbeđuje i da kriminalne elemente koristi kao sredstvo disciplinovanja, u toj meri da je koliko juče u dom novinara jednog nezavisnog portala bačen Molotovljev koktel, a vinovnici su pred vratima pucali iz vatrenog oružja kako žrtve ne bi mogle da se izvuku iz požara (na svu sreću, nije bilo žrtava). Brutalnost političkog nasilja odraz je brutalnosti ekonomske redistribucije. I to sve bez mnogo brige o pravilima trošenja novca u političke svrhe, donatorima čije bi zahteve ispunjavala i sličnim mukama s kojima moraju da se bore vladajuće klase u razvijenim zemljama.
Lustracija i borba protiv korupcije koju zahteva “građanska Srbija” nije moguća bez napada na privatni kapital na kome počiva trenutna autoritarna, harizmatska Vučićeva vlast. Utoliko se kao prvi korak u ukidanju kako autoritarizma, tako i “burazerske ekonomije” ispostavlja bezuslovna eksproprijacija bez nadoknade onog kapitala za kog ima i najmanje sumnje da je učestvovao u poslovima sa vlašću. Polovična rešenja mogu da vode samo kompromisima sa “sivom zonom” koja se ispostavlja kao neophodan upravljač raslabljenog srpskog kapitalizma.