Farsična kulisa prošlotjednog posjeta Vladimira Putina Beogradu sugerirala je da posjet nadmašuje standardne diplomatske gabarite. A i važnije, da Aleksandar Vučić oporbu shvaća sve ozbiljnije.
Ruski predsednik Vladimir Putin, inače na početku svog četvrtog mandata, prošle je nedelje u Beogradu dočekan skoro kao oslobodilac: zvonila su crkvena zvona, gruvali su topovi, gradski bilbordi pretvoreni su u ruske zastave, a grad su nadletali migovi. Tako je bar procenila strana štampa; žiteljima Beograda “na terenu” sve je više ličilo na okupaciju. Gradske službe nisu objavile izmene u saobraćaju do samog dana posete, Putinovu trasu obezbeđivali su ruski i domaći specijalci, na krovovima zgrada postavljeni su snajperi, a glavne gradske saobraćajnice paralisale su stotine autobusa kojima su dovedeni učesnici velikog skupa podrške – kome? Zavisi koga pitate.
Ono što je trebalo da bude prilično redovna poseta, centrirana na pitanje Kosova i niz bilateralnih pitanja iz oblasti privredne i vojne saradnje, postalo je nešto mnogo više od toga. Na čelu mitinga, čija se brojnost procenjuje na između pedeset do sto hiljada ljudi, postavljen je transparent “1 od 300 miliona”, što je neposredna aluzija na glavnu parolu redovnih višenedeljnih protesta opozicije pod parolom “1 od 5 miliona”. Sa Putinom se sreo ceo vrh srpskih vlasti, kako s ove tako i s one strane Drine, kao i niz drugih očekivanih figura, poput Kusturice, lidera crnogorske opozicije i Vojislava Šešelja. Srž posete, odnosno sporazumi, podrška Srbiji u pogledu Kosova i utvrđivanje bilateralnih odnosa, zasenjena je unutrašnjim političkim pitanjima.
“Ruski ljudi”
Nije to toliko ni neobično, jer je organizacija skupa od početka bila farsična i u znaku uobičajenog stanja domaće politike. Osim što je zakazan samo dan nakon protesta opozicije, skup je zvanično prijavilo udruženje koje se, ni manje ni više, naziva Centrom za razvoj Beograda. Centar za razvoj Beograda zapravo je do septembra prošle godine bio registrovan u Novom Sadu kao “Dunavski festival”, a aktivnosti njegovih osnivača (i verovatno jedinih članova) Gorana Milenkovića i Vladimira Jestrovića rezultat su stranačkog cepkanja na kojem bi im mogla pozavideti svaka trockistička internacionala.
Naime, obojica su bar do skoro bili lideri opskurne Srpske lige, koja je nastala otcepljivanjem od podjednako opskurne Treće Srbije, a koja je zauzvrat posledica odvajanja tvrdog desnog – skoro pa i protofašističkog – krila Srpskog pokreta Dveri 2013. godine.1 Iako su organizatori tvrdili da iza njih ne stoji Vlada Srbije, unapred su saopštili da će na skupu govoriti Putin i Vučić. Iako bode oči, izlišno je pitanje odakle nepostojećem Centru za razvoj Beograda na raspolaganju 1.300 autobusa iz unutrašnjosti zemlje kojom su dovezeni učesnici njihovog spontanog građanskog skupa. Ako se uzme u obzir da je Srpska liga na parlamentarnim izborima 2016. godine učestvovala na listi Srpsko-ruskog pokreta, ne treba mnogo pameti da se zaključi da su Milenković i Jestrović “ruski ljudi”.
Prašina i pompa oko skupa pokazatelji su dve bitne promene. Prvo, Vučićeva potreba da zapravo odgovori na opozicione proteste i odmeri snage, umesto da opoziciju ignoriše ili je prosto blati i kriminalizuje preko svojih redovnih trbuhozboraca, otkriva da su njene aktivnosti počele ozbiljno da ga “žuljaju” i da se više ne mogu prepustiti plimi i oseki informativno-političkog ciklusa. Ovoga puta morao je lično da demonstrira svoj legitimitet, “dešavanjem naroda” mimo izborne utakmice. Drugo, iznenađujuća je činjenica da je SNS morao da angažuje preko 1.000 autobusa iz svih krajeva Srbije da bi garantovao masovnost skupa, odnosno da to isto nije moglo da se izvede samo mobilizacijom aktivista i “aktivista iz nužde” na teritoriji Beograda.
Svakako, kontrola SNS-a nad javnim životom je u unutrašnjosti totalnija, ali izveštaji o tome da su zaposleni u javnom sektoru činili nezanemarljiv deo dovezenih upućuje na to da je politička baza SNS-a tanja nego što deluje, te da sve više počiva na uceni i prinudi. Sa druge strane, nema osnova za optimistični zaključak da to signalizira trajnije slabljenje režima ili čak lošiji rezultat na vanrednim izborima koji su sve izvesniji. To, naravno, nije sprečilo određeni deo opozicione javnosti da se zgražava nad “botovima” i “sendvičarima” koji su za “pet litara mleka” pošli da vide Putina, zaboravljajući valjda, u svoj svojoj političkoj dalekovidnosti, da će sutra morati da se oslone i na taj deo stanovništva ukoliko misle da zadobiju vlast.
Trgovanje nezavisnošću
Ispod prašine i posle pompe, doduše, srpska politička elita dobila je još jednu priliku da demonstrira servilnost i uprkos tome bude ponovo ponižena. Prvo je Boško Obradović iz Saveza za Srbiju uputio pismo Putinu u kome ga je “upozorio” na zloupotrebu njegove posete za potrebe vlasti u Beogradu, ali je usputno i potvrdio svoj proruski kurs i privrženost rusko-srpskom prijateljstvu. Potom su Andrija Mandić i Milan Knežević, vodeće figure prosrpske opozicije u Crnoj Gori, nakon sastanka s Putinom saopštili “da ga većinska Crna Gora doživljava i kao svog predsednika, kao što su u vreme knjaževine i kraljevine Crne Gore ruskog cara doživljavali kao svog”. Kao pravi srpski nacionalisti, još jednom su pokazali da njihova politika nema toliko veze sa nezavisnošću od Zapada, koliko sa trgovinom nezavisnošću.
Naposletku je Putin na pitanje novinara šta će reći okupljenom narodu kratko i jezgrovito odgovorio da nije u protokolu obraćanje na “nekim mitinzima”, da bi se posle na prenosu Radio-televizije Srbije čulo kako, prilikom polaganja mozaika u hramu Svetog Save, Vučić moli patrijarha Irineja da pita Putina da ipak “narodu kaže dve-tri rečenice”. I to je bilo uzaludno. Putin se okupljenima obratio u tri reči: spasiba za družbu, odnosno hvala na prijateljstvu.
Ako ostavimo odnose s javnošću i unutrašnju politiku po strani, šta je bio stvarni, opipljivi rezultat Putinove posete? Na prvom mestu, Putin je potvrdio rusku privrženost rezoluciji 1244 SB UN i pozvao da se bilo koje rešenje kosovskog pitanja potvrdi na Savetu bezbednosti, što je sve u skladu sa zvaničnom linijom srpskih vlasti. Ipak, ovo samo na prvu loptu deluje kao bezrezervna podrška Srbiji. Ukoliko Srbija i Kosovo postignu sporazum koji nije u skladu sa ruskim interesima – uglavnom zbog otvorenih teritorijalnih sporova u Rusiji – ništa ne sprečava ruskog predstavnika da uloži veto i time obori sporazum koji je hipotetički u interesu Vlade Srbije. Time bi potencijalno bio zbrisan sav napor Srbije spram Kosova, pod pretpostavkom da taj napor uopšte i ide u pravcu sporazuma i rešenja tog problema.
Putinu paše i opozicija
Drugo, posle poraza Gruevskog u Makedoniji i Prespanskog sporazuma, Srbija je jedini preostali državni partner Rusije na Balkanu, i nema spora da je Putinu bilo važno da to partnerstvo potvrdi. Ni on ni Vučić nisu zaboravili da inkasiraju to partnerstvo, pre svega u vidu ekonomskih sporazuma i memoranduma – potpisano ih je ukupno dvadeset. Dogovorene su – mada ne i potpisane – investicije u proširenje skladišta gasa Banatski dvor i izgradnju tzv. Turskog toka, što će povećati energetsku stabilnost Srbije, ali po cenu njene veće zavisnosti od ruske proizvodnje. Takođe je ugovorena i investicija u železničku infrastrukturu u vrednosti od 230 miliona evra i novi dispečerski centar Železnica Srbije. Na unutrašnjem političkom planu, doduše, to je odmah prevedeno u “vozove koji će ići 200 na sat”, tako da ostaje da se vidi da li je u pitanju nešto više od alhemijskog postupka.
Iz perspektive srpskih spoljnopolitičkih nastojanja, Putinova poseta i njeni efekti deluju kao opravdanje dosadašnje politike “sedenja na dve stolice”, što je kurs nasleđen i od prethodne vlasti. Nema sumnje da je on za Srbiju do sada bio manje ili više povoljan, ali sa političkom krizom u Evropskoj Uniji i tektonskim promenama šireg svetskog poretka, deluje kao da je potrebna jedna temeljnija recesija – a predviđanja su u tom pogledu sve češća – da se dovede u pitanje održivost tog usmerenja. U krajnjoj liniji, opšte je mesto da se sa dve stolice kad-tad uglavnom pada na pod. Moskva, pak, ne mora mnogo da brine o tome hoće li Srbija, čak i u slučaju smene vlasti, odustati od tesnih uzajamnih veza: za razliku od opozicije Slobodanu Miloševiću, Savez za Srbiju nije eksplicitno posvećen proevropskom kursu. Prisustvo nacionalističkih lidera u toj koaliciji – Vuka Jeremića, Boška Obradovića i Milana Stamatovića – Putinu garantuje spoljnopolitički kontinuitet i mogućnost da se i od Vučića oprosti rečima: spasiba za družbu.
- “Lickanje” i pranje Dveri, odnosno njihov pokušaj da se predstave kao moderna, evropska desnica, otprilike počinje nakon tog rascepa, kada stranku napuštaju Vladan Glišić i Miroslav Parović, vođa Treće Srbije (sada Narodni slobodarski pokret). Dveri od tada manje ističu korporativističku ideju “sabornosti”, a drugi plan potiskuju i ugledanje na kvislinga Dimitrija Ljotića. Trenutno se nalaze u okviru opozicionog Saveza za Srbiju sa strankama koje bi do juče smatrali “neprijateljima nacionalnog bića”. [↩]