Donekle u sjeni redovitih uličnih protesta protiv Vučićevog režima, već se mjesecima u Srbiji vodi borba protiv izgradnje mini hidroelektrana. Aktivnosti su kulminirale na protestu u Beogradu krajem januara. Donosimo kratak pregled događanja i kontekst te analizu političkog potencijala nastalog ekološkog pokreta.
Na platou ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu održan je 27. januara do sada najveći ekološki protest u istoriji Srbije na kojem je prisustvovalo oko 4.000 ljudi pridošlih iz svih krajeva zemlje. Na skupu koji je otpočeo minutom ćutanja u počast već uništenim rekama, prisustvovali su stanovnici Kraljeva, Pirota, Priboja, Babušnice, Niša, Petrovca na Mlavi, Raške, Bele Crkve, Crne Trave, Paraćina i drugih mesta. Protest pod nazivom “Ne damo reke” organizovao je pokret “Odbranimo reke Stare planine”, a uz podršku organizacija “Pravo na vodu”, “Savski nasip”, “Ne davimo Beograd”, “Studenti ne daju reke” i drugih.
Ispostavljen je zahtev za momentalnom obustavom izgradnje derivacionih mini hidroelektrana (MHE) na području Srbije. Uz povike “Reke ne damo” učesnici su nosili transparente sa porukama “Hoću reku, neću cev”, “Reke – krvotok planete”, “Stara planina i Rakita traže da se narod pita”, “Zločin prema prirodi ne zastareva”, “Hoću vodu na slobodu”, “U cevi su kratke reke”, “Brus – stop MHE, ako nam uzmete reku uzeli ste život” i još brojne koje su ukazivale na dramatičnost nastale situacije vezane za uništavanje životne sredine prouzrokovano izgradnjom MHE.
Nakon brojnih govora održanih na platou, otpočela je šetnja koja je bila usmerena ka Predsedništvu sa namerom da se skup obrati predsedniku republike Aleksandru Vučiću. Pošto im zbog bezbednosnih mera nije bio omogućen prilaz, učesnici protesta nastavili su do zgrade Vlade gde su ponovljeni zahtevi i zatraženo da delegacija pokreta “koliko sutra” bude primljena.
Unosan posao
Podsetimo ukratko na kontekst koji je doveo do problema prouzrokovanih izgradnjom mini hidroelektrana. Vlada republike Srbije se kao članica Energetske zajednice početkom decenije obavezala da će do 2020. godine 27% ukupne električne energije biti proizvođeno iz obnovljivih izvora. Ovo predstavlja deo energetske strategije Evropske unije koja cilja na smanjenje udela energije dobijene sagorevanjem fosilnih goriva i samim tim smanjenja atmosferskog zagađenja koje danas predstavlja ozbiljnu pretnju po zdravlje i jedan od glavnih uzročnika klimatskih promena.
Energija dobijena iz mini hidroelektrana se formalno smatra “čistom” i obnovljivom. Međutim, obnovljivost se ne odnosi samo na činjenicu da se energija reke, ili npr. vetra, mogu u kontinuitetu koristiti za proizvodnju električne energije, već i na to da takva proizvodnja ne sme ugroziti prirodni ekosistem kao i život lokalnog stanovništva. A to je upravo ono što se u praksi neretko dešava. Najštetniju formu predstavljaju derivacione mini hidroelektrane zbog svoje invazivnosti na prirodni ekosistem. Ovaj tip hidroelektrana gradi se na malim rekama koje nemaju dovoljno prirodnog kapaciteta za pokretanje turbina, pa se rešenje nalazi u kanalisanju vode u cevi kako bi se maksimizirala njena snaga. Izgradnja brana i postrojenja koje ovo omogućuju najčešće znači krčenje terena koje ostavlja ozbiljne posledice, a često dovodi do klizišta i uništavanja prirodnog ekosistema, naročito ukoliko se ne obraća pažnja na propisana ograničenja eksploatacije prirodnog resursa.
Uprkos svemu ovome, a usled nejasne državne energetske strategije, bez jasnih kriterijuma o održivosti i analize o štetnosti određenih vidova proizvodnje, došlo je do proliferacije upravo projekata koji predviđaju izgradnju derivacionih mini hidroelektrana. Na balkanskom području, bogatom rečnim tokovima, planirana je izgradnja oko 3.000 ovakvih postrojenja, od čega više od 850 u samoj Srbiji. I dok je u pojedinim zemljama proces izgradnje derivacionih MHE obustavljen, u Srbiji se još uvek vode borbe oko toga.
Osnovni razlog za to predstavlja isplativost ovakvog poduhvata za investitore. Državne subvencije koje pokrivaju građani preko računa za električnu energiju, garantovani otkup celokupne proizvedene količine po znatno povoljnijim cenama, nizak nivo investicija u sama postrojenja i niski varijabilni troškovi usled činjenice da je celokupni proces proizvodnje gotovo u potpunosti automatizovan pa jedna zaposlena osoba može održavati više MHE, predstavljaju svojevrsni mamac za ulaganje u ovu oblast.
“Pretpovijest” borbi
Ako imamo u vidu da se celokupan proces odvija u kontekstu visoke korumpiranosti političkog sistema, u klijentalističkom režimu naklonjenom određenoj frakciji kapitala koji okružuje vladajuću strukturu – kao u slučaju Nikole Petrovića, kuma predsednika Aleksandra Vučića koji preko firme Eco Energo Group ima u svom vlasništvu 7 MHE, kao i udela u još 3 – ne čudi činjenica da se za otpočinjanje izgradnje na mnogim lokacijama nije čekalo na sve potrebne dozvole, pre svega one koje su se ticale procene uticaja na životnu sredinu. Na gradilištima, pritom, često dolazi i do bespravne seče šume, nasilnog uništavanja privatnih poseda uz upotrebu privatnog obezbeđenja i potpunog zanemarivanja prava i interesa lokalnog stanovništva.
Sve ovo su razlozi zašto već duže vreme traju otpori i borbe protiv MHE. Lokalno stanovništvo, čiji je način života, a neretko i sam opstanak na pojedinim lokacijama doveden u pitanje, otpočelo je sa organizovanjem usmerenim na zaustavljanje izgradnje postrojenja. Pojedine akcije meštana su bile uspešne, u smislu da su delimično ili potpuno zaustavile realizaciju projekata na nekim od lokacija. Tako imamo i sudsku odluku o zabrani izgradnje MHE na reci Visočici na Staroj planini.
Važnu stvar predstavlja i uspeh u alarmiranju šire javnosti o ozbiljnosti datog problema, pa su tako tokom prethodnog perioda brojni mediji izveštavali o štetnom uticaju MHE i borbama lokalnog stanovništva. Dodatni kredibilitet ovome je svakako davalo i mišljenje struke koje se slagalo sa ovakvim procenama, podrška određenih medijskih ličnosti, pa čak i samog ministra za zaštitu životne sredine Gorana Trivana. Time dolazimo i do organizovanja samih pokreta za zaštitu reka i protesta koji su iz toga rezultovali. Već pomenutom skupu u Beogradu prethodila je duža organizovana kampanja šireg fronta aktivističkih grupa, pokreta i individua. Saradnja oko akcija na lokalu pretočena je u formiranje udruženja i medijsko delovanje, kako putem društvenih mreža, tako i probojem u mejnstrim sredstva informisanja. Uprkos minimalnih resursa ostvarena je značajna produkcija sadržaja usmerenog na informisanje o datom problemu, što je rezultovalo velikim dometom kampanje koja se najbolje ogleda u aktivnostima i podršci fejsbuk stranici pokreta “Odbranimo reke Stare planine” koja broji gotovo 70.000 pratilaca.
Određenu vrstu preludijuma za beogradski protest predstavljao je protest u Pirotu održan početkom septembra prošle godine. I tom prilikom su organizatori bili aktivisti i aktivistkinje pokreta “Odbranimo reke Stare planine”, a osim stanovnika Pirota i staroplaninskih sela protestu su prisustvovali i ekološki aktivisti, planinarska društva, udruženja i stanovnici iz svih delova Srbije. Pred oko 3.000 ljudi najavljeno je umrežavanje i jačanje pokreta sa ciljem proširenja na ostale krajeve zemlje u kojima se planira izgradnja MHE.
Sličan cilj je ponovljen i krajem novembra na dobro posećenoj konferenciji za medije kojom prilikom je najavljen i beogradski protest i kada su organizatori pozvali sve borbe za reke da se ujedine u jedan “opštenarodni front protiv bezumlja i zla koje se zove derivacione MHE”. Sve ovo svedoči o ogromnom trudu koji je uložen u organizaciju kako ovo ne bi predstavljao samo jedan u nizu folklornih izlazaka na ulicu. I zapravo u ovom slučaju se radi o retkom primeru u kojem ulične akcije predstavljaju dobru nadgradnju na već postojeće delovanje na terenu koje je uspelo da postigne određene učinke.
Razne ideološke perspektive
Kao što je već rečeno, protest u Beogradu obeležio je veliki broj govora iz kojih se može analizirati karakter samog pokreta. Iako je sadržaj koji se prenosio sa govornice bio fokusiran jasno na jednu temu, forme govora, sam izbor govornika i govornica, te vrsta argumentacije, tj. njena ideološka usmerenost su bili izuzetno heterogeni, što je potpuno u skladu sa formom opštenarodnog fronta koju u ovom trenutku protest ima.
Lokalni i prirodnjački aktivisti i aktivistkinje su uz zapaljive borbene pokliče pozivali na akciju ističući značaj solidarnosti i brojnost skupa; stručnjaci i ekolozi su iznosili nizove podataka o opasnostima MHE po različite segmente prirodnog i društvenog života; lokalno stanovništvo, uključujući i najmlađe i najstarije meštane ugroženih područja su pozivali na razum i nužnost zaštite reka za buduća pokoljenja; predstavnici srodnih organizacija su ukazivali na to da se problem ne zaustavlja samo na izgradnji MHE, već da su vodni resursi i uslovi života ugroženi na širem planu. Deluje da je ovakav pristup uspeo da nametne dobru komunikaciju sa ljudima u protestu ali i široj javnosti.
Osnovna stvar na kojoj je insistirano jeste da se ne radi o političkom pokretu. Iako je ovo defakto političko pitanje, organizatori su nastojali da se ograde od svakog pokušaja aproprijacije protesta od strane nekoga ko bi želeo da politički profitira. Činjenica je da i postojeća opozicija nije iskazala preterano interesovanje da se bliže poveže sa ovim pokretom iz čega se stiče utisak da parlamentarnoj opoziciji forma grassroots protesta fokusiranog na single issue ne odgovara u onoj meri u kojoj bi bila primorana da se podrobnije bavi uzrocima datog stanja, koji sežu mnogo dublje od trenutnog vladajućeg režima i njegovog klijentelističkog mehanizma.
Iz ideološke perspektive, mogli su se čuti argumenti iz svakog kraja političkog spektra. Pa smo tako imali i citiranje vojvode Mišića i upoređivanje otimanja rečnih tokova sa otimanjem Kosova; priču o iskakanju iz koloseka kojim ide normalan svet i dozivanje zdravog razuma da se tamo vratimo; ali i dovođenja u vezu privatizacije rečnih tokova i vodoizvorišta sa reklamiranjem jeftine radne snage kao prednosti srpske ekonomije, gde se i ljudski i prirodni resursi tretiraju isključivo kao roba i potencijalni izvor profita za investitore.
Dometi i limiti
Postavlja se pitanje šta je krajnji domet ovakvog tipa protesta i pokreta? Deluje da su osnovni zahtevi za stopiranje izgradnja MHE ostvarivi. Medijska prisutnost i šira podrška javnosti daju razloga za optimizam da će najuži set problema koji ovaj pokret adresira biti rešen. Međutim, pitanje je da li iz ovakvog pokreta može da se izrodi još širi front, koji bi adresirao i druge probleme. Iako na prvu loptu može delovati da političko i ideološko ne-određivanje protesta predstavlja ograničenje za to da se unutar njega pokrenu šira društvena pitanja, ono u izvesnom smislu predstavlja prednost pošto otvara prostor za diskusiju aktera koji u drugačijoj situaciji, a nakon isticanja svojih ideoloških znački u prvi plan, ne bi bili spremni za međusobnu saradnju. Pitanje je koja je to ulazna tačka koja najbolje može proširiti priču na solidarnost i po drugim pitanjima. Jedan od bitnih problema koji je na protestima, ali i tokom celog delovanja ovog pokreta adresiran je i manjak demokratske participacije onih grupa koje su najdirektnije pogođene – zahtev da stanovništvo bude pitano u vezi stvari koje im direktno utiče na život. Ovo je potencijalni minimalni zajednički sadržilac za sve pokrete i proteste koji su se u prethodnom periodu formirali u Srbiji.
Međutim, tu ključan uticaj može imati i rad drugih organizacija, kao što su “Pravo na vodu” i “Savski nasip” koji obrađuju najsličniji set tema, ali i drugih koje su nastajale oko različitih problema stanovništva na lokalu ali to nastoje da povežu sa širim društvenim tokovima. Tako, na primer, inicijative kao što su “Udruženi pokret slobodnih stanara” iz Niša, Združena akcija “Krov nad glavom”, “Lokalni front” iz Kraljeva, Inicijativa “Ne da(vi)mo Beograd”, “Stalna konferencija romskih udruženja građana – Liga Roma”, “Zrenjaninski socijalni forum” i mnogi drugi predstavljaju prirodne saveznike pripadnicima pokreta za očuvanje reka, jer kao i oni, nastaju iz pokušaja rešavanja neposrednih problema, ali moraju uzeti u obzir da su izazovi sa kojima se suočavaju sistemskog karaktera, i da se ne mogu svesti na smenu par zvaničnika, ma koliko visoko u hijerarhiji se oni nalazili, ili na izmenu par zakonskih rešenja, ma koliko progresivni novi predlozi bili.
Optimizam proizveden protestima i akcijama, kao i saradnja i povezivanje različitih pokreta, daje nadu da se ne radi o lažnoj zori po pitanju proizvodnje drugačije politike. Činjenica je da se ne može očekivati gladak progres po pitanju političkog organizovanja, već da pred svima uključenima stoji dug proces pregovaranja i učenja kroz greške. Međutim, važno je razumeti da situacija u kojoj se nalazimo ni izbliza ne predstavlja kraj trećeg, već sredinu drugog čina.