Slično kao i susjednu Srbiju i Albaniju, i Crnu Goru posljednjih tjedana potresaju protesti. Pritom je zanimljivo da, barem zasad, nije riječ o uobičajenoj “identitetskoj” podjeli na proruske i prozapadne aktere, već o široj fronti protiv vladajuće stranke. No hoće li to biti dovoljno da ugrozi tridesetogodišnju vlast Mila Đukanovića?
Osvrćući se u svojim analizama na političke okolnosti u regiji, neki zapadni mediji nedavno su najavili mogućnost “balkanskog proleća”. Koristeći ovu sintagmu za proteste koji se istovremeno odvijaju u nekoliko balkanskih država, autori ovih tekstova ne pojašnjavaju šta pod njom podrazumevaju. Nema sumnje da motiv za medijskim rabljenjem ovog pojma proizlazi iz prethodne upotrebe termina “arapsko proleće” kojim su se iz rakursa zapadne medijske mašinerije politička previranja u arapskim zemljama nastojala prikazati kao progresivna borba za demokratizaciju autoritarnih zemalja. Kako se završio projekat demokratizacije ovih zemalja svedočimo već gotovo 10 godina.
Izbegličke kolone, najmanje jedna do temelja razorena država, dugoročna destabilizacija energetski bogatih zemalja u regionu, zaoštravanje odnosa između svetskih velesila, te permanentno pomeranje političkog klatna u desno učinci su te “borbe za demokratizaciju”. Stoga je opravdano biti zabrinut kada zapadni mediji referišu o regionu u kom živite sličnom sintagmom. Međutim, u ovom slučaju pre se radi o novinarski inertnoj upotrebi već izlizanih termina, nego o sličnom procesu. Pod time se prvenstveno podrazumeva da vodeće sile zapadnog sveta u ovom trenutku nemaju nikakvog interesa u smenjivanju aktuelnih regionalnih kompradorskih elita, pogotovo u najmanjoj zemlji regiona koja će biti u fokusu ovog teksta.
Povod za još jedan u nizu protesta u Crnoj Gori je tzv. afera koverat koja je početkom godine uzdrmala tamošnju političku scenu. Ova afera generisana je snimkom na kom se vidi kako predsednik Atlas grupe Duško Knežević predaje kovertu visokom funkcioneru vladajuće Demokratske partije socijalista i bivšem gradonačelniku Podgorice Slavoljubu Stijepoviću. Prema tvrdnji samog Kneževića, u koverti je bilo 97.500 eura namenjenih za potrebe izborne kampanje DPS-a koje je Stijepoviću predao prema prethodnom dogovoru sa partijskim šefom Milom Đukanovićem. Knežević, koji je godinama važio za tajkuna vrlo bliskog vladajućim strukturama u Crnoj Gori, tvrdi da je ovo bila uobičajena praksa u njegovim odnosima sa DPS-om.
Uspon i pad tajkuna
No, umesto moralističkog zgražavanja nad ovim očiglednim činom političke korupcije, moramo konstatovati da je ovakav odnos između krupnog kapitala i politike jedan od temeljnih principa u društveno-ekonomskom sistemu kapitalizma, a ne njegova devijacija. Odnosno, ova društvena devijacija jeste temeljni princip parlamentarne politike u kapitalističkim društvima. Jedina razlika u ovom slučaju u odnosu na uobičajenu praksu je što je on voljom jednog od učesnika političke korupcije postao javan. Stoga se nameće pitanje šta su bili motivi Duška Kneževića da zajedno sa sobom u ambis pokuša da povuče i svoje dojučerašnje saveznike?
Kneževićev društveni uspon je tipičan primer postjugoslovenske “tranzicije”, odnosno procesa stvaranja nacionalne buržoazije na razvalinama socijalističke Jugoslavije. Zahvaljujući bliskosti sa funkcionerima novonastale države, ovaj tajkun je učestvovao u privatizovanju nekadašnje društvene imovine stičući enormno bogatstvo u kratkom vremenskom periodu. Ovako stečeni kapital Knežević je koncentrisao u tzv. Atlas grupi, u okviru koje je poslovalo nekoliko banaka, univerzitet, televizija Atlas, fabrika vode, te nekadašnja vojna bolnica u Meljinama od koje je Knežević nameravao da napravi zdravstveno-turistički kompleks. Čini se da je upravo ovo potonje bilo tačka na kojoj je konačno počeo pucati odnos sa dojučerašnjim partnerima u politici.
Sukob sa vlastima se zaoštrio nakon što je Vlada Crne Gore odbila da se izmeni ugovor o privatizaciji vojne bolnice u Meljinama prema kom se Knežević obavezao da će investirati 119 miliona eura u ovaj kompleks, od čega je do tada investirao samo 3 miliona eura. U tipičnom maniru novonastale klase regionalnih kapitalističkih skorojevića i Kneževiću se u tom momentu učinilo da je jači od države koja ga je stvorila. Razumljiva iluzija veličine ubedila ga je da je postao dovoljno moćan da koristi državni aparat za sanaciju poslovnih katastrofa koje su se nagomilale prethodnih godina.
Uzor u Srbiji
Umesto toga, država je krenula u rastakanje Kneževićevog kapitala, prvenstveno merama Centralne banke koja je uvela prinudnu upravu u njegove banke. Na vreme shvatajući šta mu se sprema, Knežević je otišao u London odakle se gotovo svakodnevno obraća regionalnim medijima. U međuvremenu se po zahtevu crnogorskog MUP-a našao i na crvenoj Interpolovoj poternici, a protiv Kneževića i Stijepovića je državno tužilaštvo podiglo optužnicu za pranje novca. Agencija za sprečavanje korupcije kaznila je DPS sa 13.000 eura i zatražila od ove partije da vrati u državni budžet 47.500 eura.
Izbacivanje prljavog veša vladajućih crnogorskih struktura u javnost bilo je povod da grupa nevladinih organizacija organizuje protestni performans “97.000-odupri se”. Na iznenađenje samih organizatora, protestu se pridružilo blizu 1.000 ljudi. Ovo je uticalo na organizatore da nastave sa protestima, a u osmišljavanju koncepcije protesta pomogli su im sada već višemesečni protesti u Srbiji. Po ugledu na srpske proteste, i crnogorski se održavaju svake subote na centralnom podgoričkom trgu. U vođstvu protesta su, za sada, ljudi iz NVO sektora među kojima se ističe nekadašnji član antiratnog, suverenističkog Liberalnog Saveza Crne Gore (LSCG) Džemal Perović.
To svakako ove proteste razlikuje od čitavog niza nasilnih i nenasilnih protesta koje je predvodila nacionalistička prosrpska opozicija okupljena oko Demokratskog fronta. U tom smislu, na ovim protestima koji su za sada nenasilni, nema državnih zastava niti obeležja političkih partija čijih članova nema među govornicima. Protesti iz nedelje u nedelju rastu, a na potonjim je bilo oko 10.000 ljudi što je za crnogorske uslove respektabilna cifra. Vođstvo protesta je definisalo i zahteve u kojima traže ostavke predsednika, premijera, vrhovnog i specijalnog državnog tužioca i drugih funkcionera, te odredilo 15. mart kao rok za njihovo ispunjenje. Na ove zahteve je ubrzo stigao odgovor predsednika Đukanovića da nema nameru da podnese ostavku.
Heterogena pobuna
Na protestima je zatraženo i od opozicionih partija da ne izlaze na bilo kakve izbore do ispunjenja ovih zahteva. Postavljanjem roka za ispunjenje maksimalističkih zahteva, vođstvo protesta je sebi postavilo balast oko vrata, jer se logično nameće pitanje kakve će korake preduzeti ukoliko vlasti ne ispune njihove zahteve? Ako su u startu odbačeni parlamentarni oblici borbe, da li će se krenuti u radikalizaciju protesta i pokušaj nasilne promene vlasti? Vođeni primerima iz vrlo bliske prošlosti kada su nasilne demonstracije relativno lako i za vrlo kratko vreme ugašene, ovakav scenario je osuđen na propast. Takav rasplet najverovatnije ne pada na pamet ni organizatorima protesta, ali su vlastitom političkom nespretnošću – postavljajući rokove za zahteve koji neće biti ispunjeni – sami sebe doveli u pat poziciju u igri sa vlastima.
Drugi veliki problem je i učešće ideološki heterogenih opozicionih lidera među kojima vrlo izvesno traje borba oko toga ko će preuzeti kormilo nad protestima. Ono što karakteriše ljude iz NVO sektora koji su trenutni lideri protesta jeste nedovoljna volja za moć. Njihovi motivi za učešće u protestima su uglavnom moralističke prirode i ne sadrže u toj meri dimenziju interesa kao u slučaju opozicionih lidera. U tome se posebno ističe vođstvo Demokratskog fronta kojima se suđenje za pokušaj državnog udara približilo samom kraju. Stoga i ne treba da čudi da je upravo ova partija organizovala dovođenje ljudi iz ostalih krajeva države na poslednji protest u Podgoricu. To je činjenica koja bi zapravo najviše trebala da brine organizatore protesta. U ideološki heterogenim pobunama kakva je ova, po pravilu profitiraju oni učesnici koji su najorganizovaniji. U ovom slučaju je to, bez sumnje, grupacija mitomanskih četničkih guslara okupljena u DF-u. Tome se verovatno najviše raduje sam DPS, jer je grupacija okupljena oko DF-a tokom godina pokazala da ne predstavlja političku, ideološku, pa ni moralnu snagu sposobnu da izvrši promenu vlasti u Crnoj Gori.
U trenutnim okolnostima kao jedine dve mogućnosti za okončanje gotovo trodecenijske Đukanovićeve vladavine Crnom Gorom čine se međunarodni faktor (pre svega Sjedinjene Države kao najveći pokrovitelj aktuelne crnogorske vlasti) ili unutrašnja podela u strukturama vlasti, prvenstveno u DPS-u. Što se tiče zapadnog međunarodnog faktora, teško je očekivati da podrže ovakvu opoziciju u kojoj je otvoreno proruski DF i dalje najjači akter. S druge strane, sami Kneževićevi istupi uneli su ogroman nemir u vladajuću crnogorsku nomenklaturu. Ono što Đukanovića može činiti spokojnim jeste kontrola nad vlastitom partijom. Ukoliko se u toj organizaciji javi ozbiljniji razdor, onda se može smatrati da može doći do smene vlasti u Crnoj Gori. Znajući Đukanovićevo majstorstvo višedecenijskog političkog opstajanja, sa ovom promenom će se morati još pričekati