Komunalna policija, koja se do sada istaknula samo bezobzirnom represijom na beogradskim ulicama, proširit će se kao “organ reda” širom Srbije. Građani mogu očekivati samo daljnje stezanje prostora javnog djelovanja, pa i življenja naprosto, a vlast u cijeloj priči ima jasnu političku računicu.
U Srbiji je komunalna policija, uvedena 2010. godine kao organ Gradske uprave grada Beograda, među stanovništvom uglavnom čuvena po tome što se ne zna šta zapravo radi, i po tome što, onda kada nešto i pokuša, to može da bude opasno po život. Komunalni policajci, u žargonu nazvani “žardinjerija”, tako su šamarali decu, obarali i tukli građane jer nisu imali kartu za javni prevoz, nasilno se obračunavali sa novinarima i maltretirali ulične prodavce, do te mere da je u leto 2016. Vladan Marinković, prodavac lubenica, preminuo na pijaci posle “redovne kontrole” koju mu je priredio ovaj “organ reda”. Tako su dela poput ulične prodaje bez dozvole, vožnje bez karte i postavljanja suvišnih pitanja u praksi zavredila da se tretiraju skoro kao lèse-majesté.
Komunalna policija je prvobitno uvedena sa namerom da se regularna policija rastereti poslova koji se tiču “komunalnog reda” – nadzora javnog saobraćaja, zaštite životne sredine, kulturnih dobara, lokalnih puteva, zaštite od buke i slično. Međutim, ubrzo se ispostavilo da na ovom planu nije mnogo učinjeno, a incidenti su se nizali i svojevremeno kulminirali ostavkom načelnice komunalne policije, Gorjane Obrenović, u oktobru 2012. Od tada pa do danas, nije bilo nikakvih podataka o efikasnosti rada komunalaca, poverenju građana u tu instituciju i rezultatima unutrašnje kontrole.
A onda je pre dve nedelje saopšteno da će komunalna policija promeniti naziv u komunalna milicija, da će dobiti šira ovlašćenja – iako nisu mogli da se nose ni sa dosadašnjim – te da će ih u Beogradu, ali i drugim mestima, biti znatno više. Javnosti je najviše parao uši naziv “milicija”, uglavnom jer asocira na ime za policijske snage iz jugoslovenskog perioda. Iako nesporno zanimljiv, ovaj terminološki izbor najpre je išao u prilog onima koji u represivnosti sadašnjeg režima vide odjeke i sličnosti sa represijom socijalističkog režima. Razlog za naziv “milicija”, doduše, prema rečima zvaničnika i Zakonu o policiji, proizilazi otuda što samo pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva odbrane mogu nositi naziv “policija”; termin “komunalni redari”, prisutan u Hrvatskoj, nije bio odgovarajući jer će komunalna milicija imati i neka policijska ovlašćenja.
Jačanje kapaciteta represije
U tom pogledu, komunalni milicajci moći će ubuduće da zaustavljaju i pretresaju vozila, što je do sada bilo u isključivoj nadležnosti saobraćajne policije i u aktivnoj je suprotnosti sa Zakonom o bezbednosti saobraćaja. Moći će i da rade u civilu, što je možda i najbizarnija izmena, s obzirom da nije jasno koji to poslovi u oblasti “komunalnog reda” zahtevaju delovanje bez uniforme. Odmah je ispravno uočen veliki prostor za zloupotrebe koji se ovime otvara, ali su državni zvaničnici lakonski to pokušali da otpišu izgovorom da će delovanje u civilu biti moguće samo uz nalog načelnika komunalne policije. To, ipak, ne znači ništa, s obzirom da je prilikom jednog od mnogih incidenata – kada je novinarima KRIK-a oduzet fotoaparat, a sa njega su potom obrisani izvesni snimci – lično bio prisutan načelnik beogradske Komunalne policije Nikola Ristić. Ako načelnik lično može da učestvuje u ovakvim incidentima bez posledica, zašto ne bi mogao i da izda nalog da komunalna milicija deluje u civilu onda kada za to nema opravdanja?
Šira ovlašćenja, najava da će u narednim godinama samo u Beogradu biti zaposleno još hiljadu komunalaca i to da će ih ubuduće moći osnivati i opštine, a ne samo gradovi, mogu da odvedu svaki pokušaj razumevanja ove odluke na zaključak da se radi o povećavanju represivnih kapaciteta države. Pri tome, radi se o instituciji koja, osim što izaziva incidente, ima i druge probleme: primera radi, prima donacije od firmi koje treba da kontroliše i čije poslovanje spada upravo u domen komunalnog reda, pa su tako kamere dobijene baš od firme koja je zadužena za naplatu karata u javnom prevozu.
I zaista, u poslednje vreme deluje da se od svih državnih resora uvećavaju samo oni sa represivnom funkcijom. Nedavno je najavljeno da će posao u policiji, i to bez konkursa, moći da dobiju deca čiji su roditelji “ranjeni ili poginuli braneći bezbednost Srbije”, kao da ta činjenica sama po sebi kvalifikuje nekoga za rad na vrlo osobenom radnom mestu. Slično je učinjeno i sa vojskom, gde prednost u zapošljavanju iz nekog razloga imaju članovi porodica vojnika. Uporedo sa time, država najavljuje i izgradnju jeftinih stanova za vojnike. Nešto pre toga, izmenama Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji, dozvoljeno je da se u radni odnos u BIA primaju ljudi bez konkursa, a da o visini nadoknade odlučuje direktor agencije. Beneficije, odnosno i ono malo mrvica sa vlastodržačkog stola, slivaju se u represivne aparate.
U isto vreme, kapaciteti drugih delova javnog sektora istanjeni su i napregnuti do krajnjih granica. Beogradski javni prevoz propada jer nema dovoljno vozača; socijalni radnici imaju dva sata godišnje za svakog štićenika; u zdravstvu nedostaje 3.500 lekara i 8.000 medicinskih sestara; putna infrastruktura se sve slabije održava, i tako dalje. Nedostatak novog zapošljavanja u tim oblastima pravda se ozloglašenom zabranom zapošljavanja u javnom sektoru, koja je uvedena 2013. u sklopu “mera štednje” i “stezanja kaiša”. Tako se na kraju ispostavilo da zabrana važi za one sektore koji zapravo zadovoljavaju neke ljudske potrebe, ali ne i za represivne organe, kojima se daju odrešene ruke i u čijem se slučaju ta regulativa zaobilazi.
U tom smislu, najava zapošljavanja još hiljadu pripadnika “žardinjerije” samo u Beogradu, i ko zna koliko u drugim opštinama koje će od sad imati i to ovlašćenje, šamar je u lice svima onima koji su na svojoj koži osetili propadanje životno važnih socijalnih servisa. Mogu se izdvojiti dva glavna uzroka za jačanje kako komunalne policije, tako i represivnih aparata uopšte.
Dva politička razloga
S jedne strane, izvesno je da vlast popunjava redove represivnih organa da bi u budućnosti lakše savladala potencijalne političke pretnje i/ili društvene nemire, mada takvih izazova još nema na horizontu. Odlukom da svaka opština može da ima svoju komunalnu miliciju otvara se i mogućnost da lokalni moćnici, čije je delovanje najnetransparentije i čija je moć nad svakodnevicom podvlašćenih najveća, imaju svoju miliciju koja će moći da koristi sredstva prinude, zaustavlja i pretresa građane i vozila i deluje u civilu. Mnogo je verovatnije, pak, da naduvavanjem represivnog aparata vladajuća stranka nastoji da sebi obezbedi lojalan i materijalno zavisan sloj koji će biti tihi, ali izvesni garant političke stabilnosti i dugovečnosti. Ako je već svaki peti zaposleni u zdravstvu nemedicinski radnik, šta sprečava vlast da isti obrazac primeni i u drugim sektorima? Perfidnost zabrane zapošljavanja u javnom sektoru nije u tome što nije bilo zapošljavanja, već u tome što su ljudi primani na radna mesta od drugorazrednog značaja, dok je primarna delatnost trpela.
Drugo, sve su češći slučajevi građanske neposlušnosti širom zemlje – od blokada puteva i autoputeva prošle godine zbog rasta cena goriva, preko fizičkog otpora sudskim izvršenjima i iseljavanjima i sabotaže izgradnje malih hidroelektrana, pa do skidanja novih parking tabli u Beogradu. Čak i u manjim mestima, građani su sve spremniji da aktivno odgovore na propuste i zloupotrebe vlasti, dotle da je čak i postavljanje rampe na pruzi dovoljan povod za okupljanje i (uspešan) protest. Proširenje ovlašćenja komunalne policije – mada je ona i pre mogla da asistira prilikom izvršenja – mogućnost da je formiraju i opštine i dozvoljena upotreba biber spreja, pored pendreka i lisica, olakšaće borbu sa sve učestalijom direktnom akcijom ukoliko ona dalje eskalira.
Iz kog god pravca bude krenula politička promena, moraće kad-tad da se suoči sa sa hipetrofiranim represivnim aparatom. Komunalna policija je do sada već pokazala da ne preza od toga da putnike bez karte tretira kao teroriste, i nema razloga da se misli da će se libiti od novih prekoračenja ovlašćenja. S obzirom na njen dosadašnji istorijat, jedino je opravdano u potpunosti je rasformirati – alternativnih rešenja za “komunalni red” i slične probleme bar ima dovoljno.