“Divlji” štrajk u Poštama Srbije, održan krajem prošlog mjeseca, odvio se istovremeno s pokušajima opozicije da izazove političku krizu. Pojačane napetosti olakšale su pritisak na vladu, ali i pokazale dubinu jaza između sfere rada i sfere stranačke politike.
U glavnom distributivnom centru Pošte Srbije 22. marta počeo je štrajk koji su organizovali radnice i radnici bez pomoći sindikata. Glavni razlog jeste visina plata, koja je ispod republičkog proseka. Prilježniji pratioci radničkih protesta mogli bi se setiti da je isti distributivni centar blokiran pre godinu i po dana, tačnije u oktobru i novembru 2017. godine, a razlozi tada su bili vrlo slični ovogodišnjim. Razlika je s jedne strane u tome što je u tom štrajku učestvovao sindikat, ali još više u njihovim ishodima
Pošta Srbije je već godinama u stranačkoj preraspodeli budžetskih preduzeća unutar feuda Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) koju sada predvodi druga generacija Krkobabića. Milan Krkobabić, sin osnivača partije Jovana Krkobabića, je aktuelni ministar bez portfelja “zadužen za praćenje stanja, predlaganje mera i učestvovanje u koordinaciji aktivnosti u oblasti regionalnog razvoja južnog dela Republike Srbije”. Pre toga bio je dugogodišnji direktor Pošta.
Njegova naslednica na mestu direktorke Pošte Srbije je članica iste partije, Mira Petrović. Na najviše rukovodeće mesto došla je sa pozicije “specijalne savetnice” u istom preduzeću, a njeno postavljenje pratile su kontroverze. Za direktorsko mesto predložio ju je Nadzorni odbor Pošte Srbije, čiji je član i njezin brat. On je uz članstvo u NO u to vrijeme i jedan od direktora Sava centra, a danas je visokorangirani činovnik Ministarstva privrede. Njegova sestra Mira Petrović je u Pošti postavljena iako postoje ozbiljne sumnje u to da ispunjava formalne kvalifikacije.
Afera na aferu
Tokom štrajka 2017. godine, direktorka Mira Petrović je došla na ideju da zajedno sa drugim rukovodiocima Pošte vozilima krene na radnike i radnice koji su blokirali ulaz u distributivni centar Zemun. U tome ih je sprečila intervencija policije. Međutim, policija je odigrala svoju ulogu i u okončanju štrajka: svojom intervencijom su odblokirali ulaz i time prekinuli blokadu i štrajk. Petrović je ostala direktorka. Pored toga, 2018. je zabranila sindikalnim predstavnicima da razgovaraju sa zaposlenima, čime je ukinula dotadašnju praksu kojom je PUPS pokušavao da se predstavi kao stranka naklonjena najširim slojevima stanovništva.
Petrović je u javnosti zadobila epitet “bahate direktorke” koja preti i odbija bilo kakav ustupak, dok sa druge strane svojim ljudima od poverenja i članovima porodice obezbeđuje privilegije i poslove. Predsednika Samostalnog sindikata je pred drugim direktorima Pošte optužila da podriva njen rad, kao i da je plaćen za to da protestvuje. U takvoj atmosferi uobičajen sindikalni rad nije moguć, te zato i ne čudi da je štrajk koji je otpočeo 22. marta izveden u organizaciji samih radnika i radnica.
Iako je glavni zahtev štrajkača bio usmeren na povećanje zarada, sve vreme se govorilo i o tome da se Poštom loše upravlja. Rukovodstvo Pošte, kao ni Vlada, nisu našli za shodno da do sada podacima demantuju ovu tvrdnju, osim što tvrde da iza protesta stoje politički interesi. Sami štrajkači i njihovi predstavnici su objavljivali da iz rukovodstva stižu zastrašivanja, pretnje otkazima, suspenzijama, pa i policijom. Po rečima jednog od štrajkača iz Novog Sada, policija je dobila nalog da legitimiše radnike pošte ispred poslovnih jedinica, što je obuhvatilo ne samo one koji štrajkuju nego i one koji izlaze na pauze.
Relativan uspeh
Međutim te mere represije nisu dale rezultate. Zašto? Pre svega, ovogodišnji štrajk odvijao se u kontekstu znatno turbulentnije političke situacije nego što je to bio slučaj 2017. godine. Nije reč samo o pritisku koji dolazi sa ulica i protesta “1 od 5 miliona”, već o kumulativnom delovanju nekoliko faktora. Prvo, vladajuću partiju pre svega počinje ozbiljno da oštećuje delovanje njenih rukovodilaca. Skupilo se nekoliko afera u kratkom vremenskom periodu: napad na novinara u Sopotu, kriminalno ponašanje predsednika opštine Brus itd. To u atmosferi jasno iskazanog nezadovoljstva postaje opasan balast kojeg SNS sada pokušava da se oslobodi.
U slučaju Pošte se ne radi o kadru vladajuće stranke već o manjem partneru i njegovom političkom plenu, a u tu sferu čak ni moćni SNS ne želi da zalazi, pa je jedino preostalo da se ta situacija iskoristi da bi se Vlada predstavila kao neko ko brine o štrajkačima. U tom smislu, došlo je do zanimljive situacije – sa štrajkačima je razgovarao potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović, koji je izneo predloge koje su štrajkači prihvatili na sastanku koji je sa njim održan 1. aprila.
U saopštenju na sajtu Vlade Srbije objavljeno je da je dogovorom predviđeno da se do 4. aprila 2019. godine obavi raspodela drugog dela dobiti za 2017. godinu, a do 24. aprila raspodela prvog dela dobiti za 2018., i da se u roku od sedam dana formira radna grupa za kolektivno pregovaranje. Možda bi u nekoj drugoj situaciji bilo čudno što se ministar policije bavi pregovorima sa štrajkačima iz državnog sektora koji pripada potpuno drugom resoru, u ovom slučaju resoru za saobraćaj i telekomunikacije, ali tranziciona politika je puna presedana, a ovo je očito jedan od njih.
Svrha tehnologije
Ono što je bilo najvažnije štrajkačima je da razgovaraju sa nekim ko očito ima mandat da ponudi konkretna rešenja koja njima odgovaraju. Iza ovog naizgled idiličnog kraja ipak se kriju određene kontroverze, pre svega to što je Samostalni sindikat PTT Srbije zatražio da se utvrdi da li je ministar Stefanović pretio izjavivši da će predstavnike reprezentativnih sindikata “bukvalno dovući za uši da potpišu Aneks kolektivnog ugovora”. Ali to je ostalo na nivou glasine, jer za ovu tvrdnju nije bilo potvrde, a sa druge strane je iz ministrovog kabineta saopšteno da se oni na tom sastanku uopšte nisu bavili sindikatima.
Među mnogim tehničkim detaljima iz ovog dogovora posebno se izdvaja jedan, pomalo uopšten i ostavljen za kraj, koji glasi: “dogovoreno je i da poslovodstvo preduzeća sve prijeme u radni odnos stavi u svrhu tehnologije”. To bi moglo da znači: “da ne prima zaposlene na kancelarijskim poslovima”. Da li je ovo pobeda zaposlenih poštara nad direktorkom i direktorima koji nemilice zapošljavaju po partijskim, rođačkim i koruptivnim linijama nestručni kadar? I to na pozicijama koje podrazumevaju da su hijerarhijski više, pa samim tim i bolje plaćene, od onih radnih mesta koja su tu “zbog svrhe tehnologije”, da ostanemo u duhu skovane izreke.
I bez da znamo te detalje, poštanski štrajk 2019. godine je izgleda završio razmerno uspešno, a razlog za to možemo tražiti u trenutnom odnosu snaga na beogradskoj političkoj sceni. Pre svega, članovi vladajuće koalicije su postali svesni velikog nezadovoljstva celokupnom situacijom u društvenom i političkom životu. Sve nedaće perifernog kapitalizma se vremenom pojačavaju – raslojavanje, siromaštvo, migracioni procesi ka metropolama sistema. Nezadovoljstvo i nestrpljenje je veće iz dana u dan. Vladajuća struktura više nema ubedljive izgovore, a tok političkih procesa sada ide protiv nje.
Važnost rezultata
Zato je vlast spremna na ustupke van glavnog fronta koji za nju predstavljaju ulični protesti. Jedan od njenih ciljeva jeste da spreči da se socijalni protesti spoje s takozvanim građanskim koji nisu kadri da izađu iz čarobne demagoške linije “ostavka Vučića-tehnička vlada-izbori-slobodni mediji” i radikalizacije bez sadržaja oličene u performansima Boška Obradovića koji postaje naknadna i pomalo neželjena zvezda građanske Srbije. U ovom slučaju, preuzimanje odgovornosti od glavnog stuba vladajuće koalicije – SNS-a – predstavlja pokušaj da se iz jedne situacije izvuče dobitak za velikog partnera bez većih posledica po manjeg, što je u ovom slučaju PUPS, jer smena ili ostavka direktorke za sada nisu spominjani ni u jednoj spekulaciji.
Ipak, deo dogovora sa ministrom Stefanovićem u kome se pominje buduće zapošljavanje isključivo “u svrhu tehnologije” predstavlja neku vrstu blagog upozorenja da se ubuduće malo manje preteruje. Za veći deo Srbije je važnije da je jedna radnička borba dala nekakav rezultat. Takođe, ovo je slučaj koji je učinio vidljivom činjenicu da u javnim preduzećima postoje mnoga radna mesta koja ne odgovaraju uobičajenom malograđanskom stereotipu o “državnoj službi”, već naprotiv predstavljaju odgovorne i zahtevne poslove koji ne da nisu dovoljno plaćeni, već sa takvim platama nije lako pokriti ni osnovne egzistencijalne troškove.
Na leđima upravo takvih radnica i radnika, partokratija zadovoljava svoje koalicione kvote i rešava materijalne probleme svojih članovova i njihovih bližnjih. Uprkos ovakvom ishodu štrajka, upitno je da li će sindikalno rukovodstvo uspeti da ponovo uspostavi komunikaciju i rad u poslovnicama. Takođe, sa obzirom na dosadašnju dinamiku odnosa rukovodstva i zaposlenih, postavlja se pitanje da li će se pojaviti, i u kom roku će se ispoljiti, posledice ovog štrajka.
Borba bez pokreta
Isto pitanje mogli bi da se postavi i za odnose unutar vlade, pa i u samom PUPS-u. Iako su ova pitanja otvorena, utisak je da bi većini aktera najviše odgovaralo da nikakvih povratnih efekata i nastavaka ne bude. U slučaju zaposlenih u Pošti Srbije u ovakvim odnosima na političkoj sceni bilo je moguće da ostvare pobedu nad rukovodstvom, ali radnici iz privatizovanih firmi ili stranih korporacija ne bi mogli da računaju ni na kakve stranačke i parlamentarne turbulencije; za njih bi bilo bukvalno nemoguće da ih primi bilo koji ministar niti da im obećava bilo šta.
Ovaj slučaj je po ko zna koji put pokazao da se pobede radnica i radnika, ma koje veličine one bile, mogu najlakše ostvariti kroz međusobnu podršku i solidarnost. Ovde jeste reč o podršci koju su davali zaposlenici u okviru istog poslovnog sistema, što se u ovom slučaju pokazalo dovoljnim. Nažalost, trenutna situacija je takva da je nerealno očekivati takvu podršku od strane zaposlenih u drugim preduzećima, sektorima ili delatnostima, dok poseban jaz postoji na liniji radnici privatnih firmi – radnici državnih firmi, iako im položaj, a ovaj slučaj to pokazuje, nije toliko različit.
Razlog za to je, naravno, nepostojanje organizovanog radničkog pokreta. Međutim, sve dok je onih koji vode radničke borbe, postojaće mogućnost da se on stvori. Sve dok se u tim borbama ostvaruju i pobede, postojaće mogućnost da se to dogodi u skorije vreme.