Otkad je 2012. izgubila izbore, Demokratska stranka se ne uspijeva prometnuti u ozbiljnog izazivača vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci. Ova besperspektivnost godinama je proizvodila cijepanja, a sada je natjerala aktere na najavu ponovnog ujedinjenja. Ali rezultat je i više nego neizvestan.
U martu mesecu, na zvaničnom sajtu Socijaldemokratske strane (SDS) koju je formirao i vodio bivši predsednik Srbije Boris Tadić, donesena je odluka o ponovnom ujedinjavanju sa Demokratskom strankom. Ova relativno nezapažena najava postala je nešto aktuelnija početkom maja kada su praćeniji mediji najavili ponovno stvaranje “velike Demokratske stranke” koja će zvanično otpočeti stvaranjem neke vrste unije tri frakcije – Tadićevog SDS-a, zatim stranke Zajedno za Srbiju (ZZS) i same usahle Demokratske stranke (DS) u uniju Demokratske stranke kao prelazne faze u kojoj će te tri stranke fukcionisati kao jedna, iako će, za sada, ostati tri posebna pravna lica, ali i to samo dok se ne usklade procedure i tehnički detalji oko ujedinjenja.
Iako je predsednik DS Zoran Lutovac na sednici Glavnog odbora te stranke, koja je održana ubrzo nakon početka ujedinjavanja sa delom svog bivšeg članstva, u uobičajenom maniru za savremene političare glavnog toka, pokušao da stvar predstavi kao nešto od opšteg značaja, rekavši bukvalno: “Nije ujedinjenje zbog nas, niti zbog [izbornog] cenzusa, nego zbog građana”, malo ko će u tu verziju poverovati.
Nivo podrške koju ima kako DS, tako i svi njeni derivati, na istorijskom je minimumu. Onaj deo političkog spektra (u Srbiji trenutno sužen), koji sebe identifikuje kao “građansku Srbiju”, a to je onaj deo koji Srbiju pre svega želi da vidi u EU, ima višegodišnju krizu političkog identiteta, jer SNS koji je odvajanjem od Šešeljevih radikala (SRS) skupio veći deo desne scene pod svoje okrilje, uz podršku zapadnih centara moći, od dolaska na vlast vodi politiku čiji je krajnji cilj, kako sami kažu, da Srbija uđe u EU. U tom smislu nema bitne razlike između Vučića i njegove opozicije.
Za sve ove godine, ta takozvana građanska Srbija nije uspela da pronađe adekvatan politički odgovor na izazove na koje je pokušala da se odazove. Jedino na šta sigurno mogu da se oslone jesu nebrojene političke afere koje ljudi iz vrha vladajuće stranke neumorno proizvode. Međutim, problem za njihove protivnike predstavlja činjenica da su i redovi sadašnje opozicije, koje su uglavnom bile na vlasti od 2000. godine sve do ulaska SNS u vladu i pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima 2012. godine, jeste taj što su njeni redovi puni ljudi koji su vlast doživljavali slično kao SNS danas, te takođe proizvodili nebrojene afere. Jedini adut koji trenutno koristi Vučićeva opozicija jeste da su njihove afere bile manje i da su oni naučili svoju lekciju.
“Velika” stranka
Na taj način, u nemogućnosti da artikuliše jasnu politiku, rasturena opozicija već izvesno vreme pokušava da se pregrupisavanjem oporavi i vrati u igru. Ukrupnjavanjem ove tri organizacije nazad pod staru zastavu nametnulo je pitanje da li je ponovo moguće ono što su toj ideji naklonjeni mediji nazvali “velikom Demokratskom strankom”. Jer, izvan novoformiranog prelaznog oblika koje se radno naziva unijom, ostale su sledeće partije koje su proistekle iz DS: Srpski patriotski savez (SPAS) koji predvodi bivši vaterpolista i sadašnji gradonačelnik Novog Beograda Aleksandar Šapić, Liberalno-demokratska partija (LDP) koju predvodi bivši potpredsednik DS i Vlade Srbije Čedomir Jovanović, Nova stranka koju predvodi Zoran Živković, premijer posle atentata na Đinđića, a i nova Stranka slobode i pravde (SSP) koju je formirao Dragan Đilas, bivši gradonačelnik Beograda i predsednik DS sa kojim se ujedinila tzv. Levica Srbije koju je predvodio Borko Stefanović, koji je sa mesta narodnog poslanika napustio članstvo u DS da bi formirao svoju partiju. Tu je još Narodna stranka Vuka Jeremića koji je imao pauzu u stranačkom delovanju od napuštanja DS do formiranje svoje Narodne stranke. Na ultrakonzervativnu Demokratsku stranku Srbije koju je Vojislav Koštunica odvojio od DS još 1992. godine više niko ne računa, mada bi se za dobar deo stranaka sa spiska moglo isto reći.
Deo stranaka sa spiska je izvan opozicijskog Saveza za Srbiju, poput LDP ili Nove stranke, a one koji jesu u SzS nalaze se u različitim stupnjevima svog delovanja. Naime, nije isti položaj Tadićeve SDS, koja je u praksi imala prilike da se uveri u to da nema uporište u biračkom telu zbog negativnog imidža Borisa Tadića ili novoformirane SSP, pa i NS, koje još uvek očekuju svoje prve prave izborne borbe, ako na njih, razume se, izađu.
Iako su se za trenutak uzburkala nadanja onih koji sanjaju tu veliku Demokratsku stranku, ipak je entuzijazam ubrzo usporio. Uprkos onome što je izrekao predsednik DS Zoran Lutovac da se ne radi o ujedinjavanju zbog cenzusa, nego zbog građana, ipak je nejasno šta je to što se građanima nudi, a da to već nije na vlasti, jer su svi za tržišnu privredu, privatnu svojinu, nominalno su protiv korupcije, partokratije, klijentelizma, svi su odreda borci za pravnu državu, medijske slobode i tako dalje. Programske, pa i praktične razlike su minimalne između većine vladajućih i većine stranaka van vlasti.
Takva vrsta haosa političkih identiteta, u kombinaciji sa objektivnim ograničenjima ideologija koje zastupaju, te uz kadar koji nije u stanju da osmisli novu politiku ni u vrednosnom, ni u metodološkom smislu, čini da stranke koje se nalaze u opoziciji Vučiću nemaju jasnu sliku šta da rade. Iako je pokretanjem i zahuktavanjem protesta Stop krvavim košuljama pre svega samim ovim strankama delovalo da se za njih stvari pokreću sa mrtve tačke, oni su se sapleli o sopstvenu reputaciju i sopstvenu nesposobnost da se izvuku iz zamki starih taktika, starog pristupa i starih analiza.
Usahnuli protesti
Protesti Stop krvavim košuljama odnosno #1od5miliona se još uvek održavaju, ali je broj ljudi na njima značajno opao i to je koincidiralo sa trenutkom kada je SzS posle taktičkog povlačenja u drugi plan ponovo preuzeo jasnu vodeću ulogu na ovim protestima. Posle pokušaja onoga što ta građanska Srbija smatra radikalizacijom, glasnih najava i postavljanja ultimatuma na koje nije bilo nikakvog odgovora, zatim bojkota rada Skupštine koji nije dao vidljive rezultate, te najave bojkota bilo kakvih izbora do promene izbornih uslova, postavlja se pitanje koji bi sledeći potez u pohodu na vlast mogla da učini ta snaga. Jedini odgovor koji je do sada stigao jeste prosto grupisanje već poznatih lica sa već poznatim politikama.
Oko svega ostalog ne postoji ideja šta bi tačno mogli da urade, a upravo to je izrazio predsednik DS Lutovac na sednici Glavnog odbora stranke na kojoj je to telo potvrđivalo akt o uniji od 19. maja. Tu priliku je iskoristio da odgovornost za bezidejnost i nedostatak plana prebaci na građane rekavši: “Ljudi bi želeli promene što pre, ali ne znaju na koji način to da se uradi”.
Talas protesta koji je zimus zahvatio više od 100 gradova i mesta probudio je nadu ove grupacije, jer je posle višegodišnje oseke i povlačenja izgledalo kao da taj izliv nezadovoljstva sveukupnim stanjem u društvu predstavlja signal da se fragmentisana bivša vlast vraća u igru. Međutim, samo nezadovoljstvo protiv aktuelne vlasti nije dovoljno. Nezadovoljstvo politikom tokom dosadašnjeg toka tranzicije obuhvata i bukvalno sve stranke koje predvode političari koji su već bili na vlasti. To i jeste jedan od razloga zašto te manifestacije nezadovoljstva nisu bile masovnije, jer su mnogi svoje nezadovoljstvo manifestovali bojkotom političke elite generalno.
Zatim, i među onima koji su izlazili na proteste značajan deo je jasno pokazivao svoje nezadovoljstvo liderima sadašnje opozicije. Odgovor na to je bilo pravljenje otklona i stavljanje stranačkih prvaka u drugi plan i to se ispostavilo kao zlatno doba tih protesta. Nastali impuls ponovo su pokušale da iskoriste stranke, ali su to uradili tako da je posećenost protestima značajno opala, a u velikom broju gradova i mesta jednostavno – nestala. Na poslednjem koji je održan kaže se da ga je bilo u oko 40 gradova, dakle, više od polovine mesta i gradova više se ne održavaju, a u nekim se gase pa ponovo pokreću.
Lažna “apatija”
Posle opadanja pokreta uličnih protesta dolazi do svojevrsnog preispitivanja dosadašnjih taktika – bojkota rada Skupštine, pokušaja radikalizacije zauzimanjem ili blokiranjem vladinih upravnih i medijskih zgrada i konačno stvaranja slobodne zone. Iako vrhovi stranaka još uvek nisu spremni za ozbiljniji kritiku svojih odluka, ipak se povremeno u javnosti pojavljuju disonantna mišljenja koja preispituju da li je bojkot rada parlamenta bio kontraproduktivan ili ne i da li je radikalizacija u vidu ulaska u zgradu Radio-televizije Srbije i slične akcije fizičkog blokiranja stvorila loš imidž zahvaljujući vladinoj medijskoj mašineriji.
Sama reč radikalizacija se u ovim krugovima često pominje, zato zaslužuje da se malo pogleda na šta oni koji je zagovaraju zapravo misle. Ne radi se, naime, ni o kakvoj radikalizaciji zahteva, jer oni ostaju magloviti i uopšteni grupisani oko medija i izbora. Pod time onda ostaje da se u skladu sa ličnim afinitetima zamišlja oštrija borba za pet minuta u centralnoj informativnoj emisiji i slično.
Osnovni problem koji ignorišu kako zagovornici građanske politike, tako i oni koji ih medijski podržavaju, jeste činjenica da prethodnih godina nije vladala nikakva apatija kako oni to vole da ističu. U Srbiji su se sve vreme odvijale radničke i razne druge borbe poput sada aktuelne protiv izgradnje mini hidroelektrana na Staroj planini, ali problem pozicije građanstva i evropejstva koji se bore za normalnu državu jeste u tome što te borbe ne prepoznaje, jer u njima ne pronalazi svoj stranački interes.
Zato je jedini odgovor koji je do sada imala da ponudi – pregrupisavanje političkih snaga koje bi ovako atomizovane prosto nestale sa scene. Međutim, iako oslabljene i razređenog članstva, ove organizacije nisu kadre prosto da se ujedine.
Loši izbori
Ono što za sada sigurno znaju, jeste kako će se izjašnjavati i kakvo je strateško opredeljenje, međutim u tome nema ničeg novog. Poput DS u ranijim periodima, i ova nova, obnovljena izjašnjava se kao opcija levog centra, nazivajući sama sebe gravitacionom organizacijom. Jačina gravitacije, kao što se zna, u prirodi zavisi od mase, a od čega zavisi na sceni samodefinisane građanske politike, to će pokazati vreme pred nama. Jedino što se sada može videti je da je od situacije koja je doživljena kao šansa građanske opcije najviše profitirala kleronacionalistička stranka Dveri koju predvodi Boško Obradović.
Do tada, javnost će moći da se bavi jedinom stvari u kojoj članovi stranaka politike glavnog toka, a to su kadrovske kombinacije. Umesto o političkim potezima, mediji mogu da se bave ko će iz koje od novovraćenih frakcija dobiti koju funkciju u ukrupnjenoj, ali nedovršenoj novoj DS. U toku ovog prelaznog perioda postojaće neka vrsta trijumvirata u kome će dosadašnji predsednici stranaka (Lutovac, Tadić, Zelenović) rukovoditi radom unije.
Kako bilo, pažnja koju je u javnosti dobilo ovo svojevrsno ukrupnjavanje tri frakcije DS-a do sada nije opravdalo ta očekivanja. U kvalitativnom smislu, ne samo ove tri organizacije u jednoj, već celokupna formalna opozicija ne nudi koncept koji se razlikuje od vladajućeg Vučićevog, ni u pogledu spoljne, ni unutrašnje politike, a još manje po ekonomskim i socijalnim pitanjima. Srbija, kao i sve okolne zemlje tek treba da iznedri svoju pravu opoziciju koja će umesto performansa i praznog i lažnog radikalizma istaći jasne i čvrste zahteve u pogledu socijalnih i ekonomskih prava ljudi.
Do tada, imaće glasačke listiće na kojima će, narodski rečeno, biti Kurta protiv Murte, ako Murta ne bojkotuje zbog toga što smatra da izbori nisu fer. Dobar deo naroda ih ionako bojkotuje već nekoliko ciklusa smatrajući da nije fer da su uvek tu i Kurta i Murta.