Još od raspada SFRJ, politički sistem Srbije podrazumeva jednu dominantnu partiju i opoziciju koja se večno žali na nedostatak demokratije. Uoči izbora sledeće godine, organizovan je sastanak između političkih aktera na kojem su se ti prigovori trebali rešiti. Ali stvari o kojima se na sastancima raspravlja očekivano imaju malo veze s onim što zanima “obične ljude”.
Za širu javnost u Srbiji, vest da se predstavnici vlasti i dela opozicionih partija krajem jula sastaju na Fakultetu političkih nauka (FPN), uz posredovanje dekana te ustanove i izvršnog direktora Fonda za otvoreno društvo, te uz prisustvo eufemistički rečeno organizacija civilnog društva, delovala je iznenađujuće. To iznenađenje nije čudno, jer se ubrzo po objavljivanju vesti o sastanku ispostavilo da je jedan od uslova za njegovo održavanje bilo neprisustvovanje medija.
Vest je ipak procurila pa su predstavnici medija mogli da snimaju učesnike kako dolaze i uzimaju izjave od onih koji su želeli da ih daju, ali ne i da prisustvuju događaju. Iako nisu svi učesnici snimljeni, objavljeno je da su, između ostalih, na sastanku bili ministar policije Nebojša Stefanović, lider Stranke slobode i pravde Dragan Đilas (koji je sastanak napustio), predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac, potpredsednik Narodne stranke Miroslav Aleksić, predsednik Demokratskog saveza Hrvata Vojvodine Tomislav Žigmanov, predstavnici Dveri, SDA, čitav niz profesora sa FPN, Sonja Liht i drugi.
Sastanak je okončan posle tri sata iza zatvorenih vrata, a saopštenje su izdali i potpisali predstavnik FPN i Fonda za otvoreno društvo. Dok se nije pojavilo zvanično, umiveno i uopšteno saopštenje, mediji i deo javnosti upustio se u špekulacije o karakteru sastanka. Deo medija je sve to okarakterisao rečju pregovori, ali je to demantovano od svih učesnika. Jedan od predstavnika vladajuće partije sve je nazvao prezentacijom.
U saopštenju se naglašava da je skup bio žustar, ali konstruktivan, kao i da će Fondacija za otvoreno društvo i FPN organizovati seriju okruglih stolova povodom redovnih parlamentarnih i lokalnih izbora koji bi trebalo da se održe na proleće 2020. godine.
Najavljeno je da će teme narednih sastanaka: finansiranje kampanja, pristup medijima i njihova kontrola, birački spisak i izborna administracija, kao i obezbeđivanje biračkog prava svim građanima. Okrugli stolovi su zamišljeni kao moderirane debate bez prisustva medija, što je, navode organizatori, bilo neophodno kako bi se u ovako teškom trenutku omogućila konstruktivna i otvorena rasprava.
Senka Vučića
U debatama se primenjiuju tzv. Chatham House pravila, a organizatori apeluju na medije da ih poštuju. Ta pravila se koriste kada se vode politički razgovori, najčešće u međunarodnom kontekstu, gde učesnici ili novinari mogu da citiraju šta je rečeno, ali ne i ko je šta rekao. Kako bilo, iz samog saopštenja organizatora se može zaključiti da je okupljanje bilo uspešno zbog same činjenice da se dogodilo. Jeste da su neki učesnici napustili skup, jeste da su posle njega neki od učesnika gunđali, jeste da se nisu ništa dogovorili, jeste i da se, uprkos ogradama učesnika i organizatora, u nekim medijima javljala kvalifikacija pregovori, ali eto oni su seli da razgovaraju i to je dovoljno za uspeh.
Na drugi sastanak se čekalo desetak dana; ovaj je održan 9. avgusta i za temu je imao finansiranje izborne kampanje. Na njemu su bili predstavnici opozicionog Saveza za Srbiju, uključujući i one koji su napustili prvi sastanak, ali ne i lider tog saveza Dragan Đilas, koji je odbio da učestvuje zato što susret nije potpuno otvoren za javnost. Poput prethodnog, i ovaj sastanak je trajao tri sata, a na kraju opet nije bilo približavanja pozicija učesnika, odnosno, opet bi se za uspeh mogla uzeti samo činjenica da je okrugli sto održan. Predstavnici vladajućih naprednjaka izjavili su da su spremni da prihvate deo sugestija organizacija tzv. civilnog sektora koje ne zahtevaju izmenu izbornih zakona.
Sa druge strane, opozicioni Savez za Srbiju je bio spremniji da izrazi svoj pesimizam i nezadovoljstvo; na sastanku su izneseni konkretni zahtevi – da se smene svi članovi Regulatornog tela za elektronske medije (REM) i članovi odbora Agencije za borbu protiv korupcije i na njihovo mesto postave drugi ljudi visoke stručnosti. Ispunjenje ovih zahteva, po njihovom mišljenju, zavisi isključivo od volje Aleksandra Vučića. Sa druge strane, ako se njihovi zahtevi ne ispune, bojkotovaće izbore.
Pretnje bojkotom
O razgovorima na FPN i o stvarima koje su se tamo mogle čuti, naravno, izjasnio se i Aleksandar Vučić, neko ko po mišljenju dela političkih aktera odlučuje o svemu. U jednom od svojih bezbrojnih govora o uspesima i napretku u baš svemu, osvrnuo se i na pitanje izbornih uslova i izbornih spiskova. Njegova izjava je usmerena ka tome da pokaže snagu vlasti, a slabost izazivača i sastojala se u tome da bi on, da se pita, dozvolio da upisuju ili brišu bilo koga sa biračkih spiskova i da je opet siguran u pobedu.
Ovakvo predstavljanje odnosa snaga nije bez osnova. Činjenica je da Savez za Srbiju i posle devet meseci protesta i pored očite podrške koju ima u medijima koji sebe vole da nazivaju nezavisnim, ipak nije došao do podrške u masama. Najveći broj građanki i građana i dalje ostaje van stalnog uticaja stranaka sa parlamentarne i mejnstrim scene. Kod onih koji izlaze na glasanje vladajuća partija još uvek ima ubedljivu podršku. Ali…
Pitanje bojkota izbora sa druge strane postaje sve aktuelnije. Deo opozicionih političara, takozvanih analitičara i njima naklonjenih medija, u pozivima na bojkot vide način za oduzimanje legitimiteta vladajućoj stranci i njenom neprikosnovenom lideru. To bi možda moglo da izgleda kao protivurečno, sa obzirom na to da je upravo po padu Miloševića izmenjen izborni zakon kojim je ukinut cenzus od 50 odsto plus jedan izašlih koji je bio potreban da bi izbori bili važeći. Ukidanjem ovoga došlo se u situaciju da i ako izađe manje od 10 odsto na izbore, oni su svejedno važeći. Opravdanje za tu promenu je bilo sprečavanje blokade sistema i izbornog procesa bojkotom.
Sada, pak, sam Vučić nakon prvog okruglog stola izjavljuje da neće dozvoliti opoziciji da speči održavanje izbora i da je to jedno od najtežih krivičnih dela. Ovo očigledno preterano izjednačavanje bojkota sa sprečavanjem izbora na bilo koji način ukazuje, pored dnevnopolitičke upotrebe i polemike sa protivnicima, i na to da najavljeni bojkot ipak ima svoju težinu. Sa obzirom na izborni zakon koji ne poznaje minimum izašlih da bi izbori važili, bojkot kao takav ne može predstavljati stvar krivičnog gonjenja.
Častan izlaz
Ako, dakle, nema suštinskog uticaja na zakonitost rezultata zbog izlaznosti, ako su stranke koje zagovaraju bojkot realno na ivici cenzusa, čak i kao koalicija, te najvažnije, ako bukvalno pola zemlje uopšte ne učestvuje na izborima, o kakvom oduzimanju legitimiteta se govori i zašto su predstavnici vlasti ipak zabrinuti zbog toga?
Reč je, po svemu sudeći, o kosovskom čvoru. Vlasti u Srbiji, a to se odnosi na sve po uvođenju višestranačja, teže da imaju konsenzus po ovom pitanju. Na političkoj sceni se anticipira ubrzavanje koraka u takozvanom dijalogu u kome prištinske i beogradske vlasti lete u Brisel da razgovaraju međusobno i sa predstavnicima EU. Ovi razgovori već dugo tapkaju u mestu i očekuje se povećani pritisak, pre svega od SAD, koje vraćaju svoju poziciju u ovom procesu, još uvek nezvanično, ali sve vidljivije.
U tom ključu se očekuje povećani pritisak na vlast u Beogradu (a i u Prištini, ali to za ovu stranu priče nije previše bitno). Dakle, strateški gledano, deo opozicije misli da sačeka u zasedi i istakne parolu o Vučiću izdajniku Kosova. Vlast pregovorima amortizuje kritiku opozicije, a opozicija pokušava da se predstavi kao faktor, što izgleda kao častan izlaz za sve. Sa druge strane, ne treba zanemariti ni pokušaj Fonda za otvoreno društvo da se vrati u aktivniju poziciju na sceni, jer je u poslednjih 20 godina ime Džordža Soroša postalo sinonim za nepoželjno američko mešanje, za takozvanu meku silu, za neoliberalnu politiku, za svojevrsnu duboku državu u balkanskim uslovima i slično…
Druge borbe
U tek ustaljenom intervalu od deset dana usledio je i treći okrugli sto na kome su tema bili mediji. Sastanak je ispao dramatičan jer su ga napustili predstavnici nekih od stranaka opozicionog saveza, dok su drugi ostali. Predstavnici vlasti su se trudili da zadrže distancu, kao da se to njih ne tiče, pa su izjavili da će učestvovati i dalje ako ih organizatori pozovu. Dakle, vlast nije očekivala nikave obaveze kao ishod ovih razgovora.
Što se tiče Saveza za Srbiju i njihovog nekoordinisanog ponašanja, ono je rešeno nešto kasnije istog dana kada je predsedništvo te koalicije saopštilo da neće učestvovati na preostala dva planirana okrugla stola zato što što taj format sastanaka ne daje nikakve rezultate. Razlog za to je taj što predstavnici vlasti nisu pokazali ni najmanju spremnost da bilo šta od zahteva koje su iznosili ispune. Dakle, Savez za Srbiju je sve ovo video kao pregovore.
Od ostalih stranaka, koje nisu svrstane u ova dva bloka, uglavnom ne postoji želja za bojkotom izbora, kao ni okruglih stolova. Nekima od njih ovo je jedna od retkih prilika da budu pod svetlima reflektora. Treba pomenuti da od svih relevatnih, pa i onih manje relevantnih političkih partija, nisu bili pozvani samo pripadnici SRS-a Vojislava Šešelja. Organizatori okruglog stola su najavili da će dva sledeća sastanka biti organizovana 5. i 9. septembra na dve teme: birački spiskovi i prava birača, odnosno pritisci na birače.
Međutim, da bi taj sastanak, za neke okrugli sto, a za neke pregovori, imao formalnog smisla, moguće je da će biti potrebno da se održe pregovori o njihovom održavanju.
Za to vreme, potpuno van konteksta biračkih spiskova, minutaže opozicionih perjanica u informativnim emisijama ili halabuke oko Kosova, dobar deo Srbije vodi svoje bitke za život; štrajkujući, boreći se protiv izvršiteljske mafije ili kapitala koji mini-hidroelektranama trajno uništava prirodu i planinske reke.
Te borbe su, za sada, menjstrim medijima i političarima zanimljive samo u kontekstu borbe za vlast, ali se možda baš na tim mestima sada rađaju neke nove snage koje čitavu zaista trulu i bezidejnu političku scenu u Srbiji treba da promene za šta već izvesno vreme postoje objektivni razlozi.