Mala opština na jugu Srbije dosad je uglavnom bila poznata po skijalištu. Zadnjih godina, njezino ime redovito se veže uz skandal zlostavljanja zaposlenice koje je postalo simbol načina na koji se u današnjoj Srbiji obnaša lokalna vlast.
“Znate, zbog straha od osvete, zbog bojazni od stigmatizacije u palanačkoj sredini, zbog upozorenja da se ‘ne ulazi u šut sa rogatim’, dve godine sam igrala kao Aska ispred vuka. Dve godine pokušavala da sačuvam dostojanstvo i egzistenciju svoje porodice, dok nisam skupila hrabrosti da ga prijavim”, stoji u otvorenom pismu Marije Lukić.
Ova tridesetogodišnja bivša zaposlenica opštine Brus u žižu srpske, ali i regionalne javnosti, došla je nakon što je uputila otvoreno pismo institucijama zbog uvreda, pretnji, višegodišnjeg zlostavljanja i mobinga koje je trpela od strane predsednika opštine i poverenika vladajuće stranke (SNS), Milutina Jeličića Jutke. Osmog marta 2018. godine, tada zaposlena kao sekretarica predsednika ove opštine na jugu Srbije, podnosi optužni predlog protiv svog nadređenog za krivična dela polno uznemiravanje i nedozvoljene polne radnje zloupotrebom službenog položaja. U predlogu, ona je jedina oštećena, iako je krivičnom prijavom bilo obuhvaćeno još šest žena koje su Jeličića prijavile za ista krivična dela, ali su njihove prijave odbačene, između ostalog, zbog navodnog nedostatka dokaza.
Od polovine 2015. godine, kada prvi put stupa u kontakt sa Jeličićem u potrazi za poslom, do podnošenja krivične prijave, Marija Lukić je dobila preko 15.000 lascivnih SMS poruka od svog šefa, bila seksualno uznemiravana, ponižavana, ucenjivana i zastrašivana. Nakon podnošenja krivične prijave pretili su njoj i njenoj porodici lokalni (ali i šire poznati) ljudi iz kriminalnog miljea. Suđenje je počelo tek početkom februara ove godine i prate ga brojni problemi koji oslikavaju ovu izrazito neravnopravnu borbu. Kada je Marija javno progovorila o nasilju koje je trpela i na televiziji sa nacionalnom frekvencijom dobila prostor da ispriča kroz šta prolazi, u Brusu nije bilo moguće gledati tu emisiju jer je došlo naređenje da se struja u zgradi odakle signal kablovske televizije dolazi – isključi.
Na društvenim mrežama se koriste Marijine privatne fotografije i donose zaključci da je ona svojim ponašanjem, izgledom i oblačenjem izazvala nasilnika i da je on (a ispostaviće se i njegovi politički autoriteti) “žrtva” njene lažne izjave. Podaci iz njenog medicinskog kartona, koji su deo dokaznog materijala u sudskom postupku, su takođe javno objavljivani na Facebook grupama podrške Jeličiću. Detalji iz njenog privatnog života (i života ostalih žena koje su o Jutki javno progovorile) se izvlače i postavljaju u voajerske kontekste čekajući svačiju presudu o tome kako se oblači, sa kim se druži, kako se ponaša, čime je, šta i kako izazvala, za šta je sve sama kriva.
Zna se ko kosi a ko vodu nosi
Nepisano je pravilo (srpske) politike na lokalu da opštinski funkcioneri često godinama sede u istim foteljama iako postoje dokazani slučajevi korumpiranosti, zloupotrebe položaja, moći i javnog novca. Pitaju se za sve, koga će zaposliti, koga otpustiti, gde će se i šta graditi, otvarati radna mesta, ko će napredovati, ko neće, da li će institucije raditi svoj posao, za koga i pod kojim uslovima. Opština Brus to školski dobro oslikava – Jeličić je u predsedničkoj fotelji skoro već dvadeset godina, u različitim koalicijama i strankama.
Njegov rad prate brojne afere i zloupotrebe službenog položaja zbog kojih je nekad bio i hapšen (npr. malverzacije sa novcem za saniranje klizišta, trošenje novca OFK Kopaonik 1931, zloupotreba javnog novca za plaćanje porodičnih putovanja, dozvole za izgradnju objekata u nacionalnom parku Kopaonik, kao i sporne priče oko izgradnji minihidroelektrana,vodovoda itd). Uprkos svim ovim aferama Jeličić na izborima prikuplja veliki broj glasova egzistencijalno ucenjenih sugrađana i sugrađanki, kojoj god stranci da u datom momentu pripada, upravo zbog mehanizma po kom funkcioniše dođem ti – dođeš mi politika u kojoj se jednom zauzeta pozicija moći lako reprodukuje.
Sudski proces u “srpskom me too slučaju” formalno je započeo početkom godine iako praktično nije održano nijedno ročište. Optuženom opstruiranje i izbegavanje ročišta omogućava moć koju poseduje – od toga da mu se do nedavno sudilo u Brusu gde je kao predsednik opštine zapošljavao, otpuštao, vedrio i oblačio, preko toga da je, kako se tvrdilo u medijima, sutkinja koja je vodila slučaj njegova kućna prijateljica, do toga da se Jeličić predstavnicima/cama tužilaštva i sudstva uključenima u proces javno zahvaljivao i pozdravljao ih na opštinskim proslavama.
Nakon prijavljivanja Jeličića za seksualno uznemiravanje, svih sedam žena ostalo je bez posla, ali i mogućnosti da se u Brusu zaposle. Javna preduzeća su ovim ženama potpuno nedostupna pored svih kvalifikacija, jer su pod direktnom kontrolom višegodišnjeg predsednika opštine, dok bi privatne firme trpele stalne inspekcije kada bi maltretirane žene zaposlile. Jeličićevi ljudi su pokušali da daju i novac žrtvama ako odustanu od tužbi i javno kažu da nisu govorile istinu. Takođe, za takav iskaz su im obećavana i radna mesta i druge privilegije.
Muž Marije Lukić je ubrzo nakon što je Marija podnela prijavu protiv Jeličića dobio odluku o rušenju lokala u centru Brusa koji je u vlasništvu njegove porodice 40 godina i u kom radi posao od koga žive oni i njihova deca. Iako lokal i dalje nije srušen, ta pretnja stoji kao opomena da je bolje da ona ipak ćuti jer u suprotnom, pored emotivnog, fizičkog i psihičkog iscrpljivanja – mogu da ostanu bez ikakvih primanja čime im se egzistencija potpuno ugrožava.
Mizoginijom u odbranu žena
Uporedo sa sudskim procesom u Brusu traje i serija protesta srpske opozicije protiv vlasti te navodna kampanja protiv nasilja nad ženama koju vrši opozicija. U tom procesu obaranja ruku vlasti i opozicije mizogine diskurzivne prakse se najotvorenije reprodukuju i žene zloupotrebljavaju zarad dobijanja političkih poena. Tek nakon otvorenog pisma Marije Lukić, koje je usledilo godinu dana nakon prijave Jeličića, jer joj do tada niko od zvaničnika kojima se obraćala nije odgovorio (Zorana Mihajlović, predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, predsednik Republike Srbije itd.), došlo je do reakcija javnosti pod čijim pritiskom je Jeličić podneo ostavku na funkciju u opštini sa napomenom da to čini kako bi sačuvao ugled predsednika države i stranke kojoj pripada (SNS) jer se preko ovog slučaja napada zapravo Aleksandar Vučić.
U izjavi za javnost Jeličić je volšebno pozvao i predstavnike opozicije (i to one u tom trenutku najistaknutije) da podnesu ostavke jer su takođe nasilni prema ženama. Nakon podnošenja ostavke (kojoj je trebalo opet neko vreme da zaista bude i usvojena) sebi je organizovao “spontani skup podrške” kome su prisustvovale mahom žene iz javnog sektora, ucenjene da za svoju koru hleba dođu i podrže onog koji im je daje. Dok Jeličić daje ostavke i štiti predsednika države odbornici Skupštine opštine Brus bivšem predsedniku dodeljuju priznanje za “višegodišnji nemerljiv doprinos na stvaranju kvalitetnih uslova za život građana, infrastrukturno uređenje cele opštine”. Da je reč o farsi i potpunom devastiranju institucija, čak i kada su besmislena priznanja u pitanju, govori i činjenica da je odluku o priznanju donelo Opštinsko veće kojim predsedava upravo Jeličić.
Kako mu je u međuvremenu vraćen i opštinski mandat, on bi mogao ponovo da se kandiduje za predsednika opštine u bilo kojem trenutku. Da vlast nimalo ozbiljno ne shvata problem nasilja nad ženama pokazuje dodatno instrumentalizovanje ovog pitanja kroz niz situacija u toku aktuelnih opozicijskih protesta. Prvo su u aprilu žene “spontano” postale živi zid odbrane predsednika Republike, a ljudi okupljeni na protestu proglašeni nasilnicima, a onda su u avgustu pripadnice Kobri (specijalne policije) postavljene da čuvaju Predsedništvo kako bi se pokazalo da opozicija ne preza ni od toga da napada žene. Problem nasilja nad ženama je gorući problem, koji dodatno pogoršava esencijalizacija žena kao slabijeg pola kojom se političari burazerski šamaraju kad im odgovara i kako im odgovara bez namere da represiju nad ženama zapravo zaustave.
Istovremeno vlast pažljivo čuva svoje ljude koje nakon pretrpljenog “bola” i “odsluženih kazni” širokogrudo nagrađuje novim funkcijama. Bivši ministar Bratislav Gašić, koji je svojevremeno izjavio kako “voli kad novinarke lako kleknu”, ponovo je u fotelji i to na čelu Bezbednosno informativne agencije jer je “dovoljno kažnjen” sa godinu dana bez funkcije. Siniša Mali, bivši gradonačelnik Beograda koga je (pored svih ostalih afera koje prate njegov lik i delo) bivša supruga optužila za nasilje je napredovao na ministarsku poziciju. I dok traje mizogini pingpong, slučaj Brus nije završen. Ročišta se i dalje odlažu, žrtva se sistemski zastrašuje, proces se opstruira a Jeličić i dalje baštini svoju poziciju lokalnog šerifa. Proces kroz koji prolaze Marija Lukić i ostale žene koje su Jeličića prijavile pokazuje kako u praksi izgleda kada se žene drznu i progovore o seksualnom i muškom nasilju.
Slučaj iz Brusa pokazuje kompleksnu učmalost političke kulture u Srbiji gde lokalni moćnici misle da na isti onaj način na koji raspolažu javnim novcem, poslovima, javnim dobrima i nekretninama (kao da je njihova privatna svojina) mogu da raspolažu ženama i njihovim telima koja im, valjda, pripadnu uz opštinski mandat. I nije nimalo neobično što su taj mulj podigle upravo neke hrabre žene iz čijih iskustava učimo mnogo. Sa nadom da će primer Marije Lukić ipak ohrabriti žene da protiv nasilnika progovore, kao i da će postupak imati za žene povoljan pravni završetak, valja ukazati na ono najvažnije što iz njega učimo: ovaj primer pokazuje koliko je nasilje nad ženama inherentno patrijarhalnim kavezima koji se jedino mogu slomiti ako se što više budu drmali.