Dok srpska opozicija i dalje ozbiljno kalkulira s bojkotom izbora, Aleksandar Vučić, ključnu posljedicu svoje vladavine, socijalnu bijedu, “rješava” ukazima samooktroiranog monarha.
Oči teoretičara politike fokusirano pilje u uzorke političke krize koja trese Zapad, u poslednjoj epizodi baveći se ludorijama Borisa Džonsona, međutim, situacija u Srbiji nije nimalo neinteresantna za analitičko oko sokolovo. Razbijena politička vojska u vidu srpske partijske opozicije – iscrpevši sva “dostupna pravna sredstva” i uvidevši da aktuelna vlast (i pored svega) ima podršku zapadnih revizora – odlučila se za očajnički potez, praktično zapretivši samoubistvom. Zaoštravanje situacije u zemlji višemesečnim protestima nije donelo konkretne rezultate, kvazi-inkluzivni Sporazum sa narodom privoleo je premalo “naroda”, dok je puter na glavi vodećih opozicionara nauljio vatru režimske propagande taman toliko da ne izađu previše iz svog standardnog kruga pristalica.
Kada se uz to doda narcizam sitnih političkih razlika i nedostatak suštinskog kontra-narativa režimu, jasno je da je kao jedina preostala “igra” ostala svojevrsna “blasfemija”. Pretnja bojkotom redovnih republičkih parlamentarnih izbora 2020., tog praznika demokratije, konačno je privukla pažnju Aleksandra Vučića i njegovog SNS-a, ali i, možda još važnije – starog, dobrog “međunarodnog faktora”.
Učestvovanje – ili bolje reći statiranje – u još jednoj izbornoj trci pod uslovima objektivno beskrupulozno okupirane države i njenih institucija od strane SNS-a, opozicione stranke bi dodatno dotuklo, a istovremeno i relativizovalo njihove žalopojke o nelegitimnosti vlasti i kidnapovanoj državi. A da je država kidnapovana, u to nema nikakve sumnje. Aleksandar Vučić ne samo da je obesmislio trodelnu podelu na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast, već je svoj autoritarizam doveo do vrhunaca užasa političke postmoderne. Državni provizorijum Srbija već duže vreme podseća na laboratoriju za testiranje inovacija političkog inženjeringa, međutim, stvari su otišle predaleko – do srednjeg veka. Naime, srpski predsednik praktično je zaigrao ulogu monarha na poluperiferiji kapitalističkog sistema, rešavajući probleme “naroda” direktno, bilo to prekrajajući zakone i procedure ili ih čak potpuno ignorišući. Odgovarajući na masovne proteste i pretnju bojkotom koji bi odjeknuo u svetskim medijima, Vučić je odlučio da uradi ono što opozicionari ne mogu, ali izgleda i ne umeju – zapuši mnogobrojne socijalne rupe koje su se razjapile pod njegovom sedmogodišnjom vladavinom.
Socijalna država – to sam ja
Iako je predsednik povremeno izigravao monarha i ranije, ove godine je svoju deus ex machina kampanju maksimalno intenzivirao. Prvo je u aprilu, u jeku protesta građana zaduženih u švajcarskim francima, došao pred ljude koji su kod suda štrajkovali glađu, i obećao im rešavanje problema. Nakon toga je praktično Vrhovnom kasacionom sudu (VKS) naredio da izmili iz rupe u koju se zavukao i konačno iznese, posle toliko godina, stav o ugovorima za kredite indeksirane u švajcarskim francima. VKS je to posle nekoliko dana i učinio, najvećim delom stajući na stranu građana, a nakon toga je Vlada donela lex specialis kojim se “švajcarcima” otpisuje 38 odsto duga. Međutim, država, tj. Vučić, ipak se obavezala da pokrije deo duga iz budžeta, čime je bankama koje bi, prema procenama pravnika, gubile sudske sporove sa klijentima nakon odluke VKS, uštedeo bar 120 miliona evra. Ipak, pobuna je ugušena, a na broju su ostali i institucionalni lihvari.
Vučić se u junu sastao i sa porodicom poginulog radnika u fabrici baruta Milan Blagojević-Namenska. I pored brojnih dokaza da odgovornost za pogibiju snosi rukovodstvo fabrike, slučaj dve godine zbog raznih opstrukcija nije stizao do optužnice. Međutim, posle sastanka sa Vučićem, tužilac je promptno reagovao, a porodica je odustala od štrajka glađu. Dva meseca kasnije, protestno gladovanje je prekinula i vlasnica Kanala 9, Maja Pavlović, jer je dobila “čvrste garancije” da će Vučić rešiti pritiske i probleme sa kojima se suočava njena televizija.
Idemo dalje. Stari i onemoćali vojni beskućnici koji su “privremeno” boravili u hotelu Bristol skoro tri decenije, mesecima su vodili rat sa Ministarstvom odbrane koje im je pretilo iseljenjem, jer hotel po ugovoru sa državom preuzima srpsko-arapska firma Beograd na vodi. Ministarstvo je stanarima isključilo grejanje, struju, ostavilo hotel neobezbeđen i bez protivpožarne zaštite, zbog čega su i oni započeli štrajk glađu, taj najautodestruktivniji vid otpora nepravdi koji je u Srbiji postao epidemska pojava. I dok je Ministarstvo odbrane tvrdilo da po zakonu oni nemaju pravo na trajni alternativni smeštaj, Vučić se pojavio, ubedio stanare da ne iznose detalje sa njihovog sastanka i obećao im da će njihove želje biti ispunjene.
Borba građana delova Srbije za zaštitu reka, a protiv izgradnje mini hidroelektrana, naišla je na ozbiljnu podršku u srpskoj javnosti u svim slojevima društva. Borci po srpskim planinskim selima nisu se libili da u borbi koriste svoja tela i gerilske metode protiv investitora. Barikade, straže, lanci na mostovima, tuče, bombe, zapaljene kuće radnika obezbeđenja – samo su neki od incidenata koji su zabeleženi na Staroj planini, žarištu borbe protiv MHE. Ipak, tek nakon što je Savez mesnih zajednica Stare planine početkom septembra proglasio vanredno stanje na toj planini zbog, kako je naveo, nepoštovanja zakona i Ustava, aktivirao se Vučić. Nekoliko nedelja kasnije sastao se sa predstavnicima pokreta i obećao, a šta drugo no hitno donošenje zabrane izgradnje MHE u zaštićenim područjima.
Pre samo nekoliko nedelja desio se i slučaj koji će ući u anale depresivne istorije srpskog radništva. Zaposlenik JKP Čistoća iz Kraljeva povredio se na radu i završio u komi, međutim, dok je ležao u nesvesnom stanju poslodavac mu je raskinuo ugovor, kako ne bi morao da snosi troškove. Slučaj je odjeknuo u medijima, ali vlasti se nisu oglašavale. Ipak, nekoliko dana kasnije, Vučiću se upalila lampica. Nije stigao u Kraljevo, ali jeste u kasnovečernju posetu radnicima JKP Čistoća u Beogradu – i počastio ih jogurtom i burekom.
“Vi radite užasno težak posao i srećan sam što vas imamo”, rekao je Vučić radnicima koji su se zahvalili predsedniku koji je, kako su rekli, prvi koji ih je ikada posetio.
Zveckanje mandatima i zatvorenikova dilema
Vučićevo preuzimanje svih državnih ovlašćenja, a pre svega uloge socijalne države, jedan je od dva načina kako planira da uguši sve veće nezadovoljstvo njegovom vladavinom. Drugi je vabljenje opozicije da ipak izađe na izbore.
“Šetajte do mile volje, nijedan zahtev nikada neću da vam ispunim. Može i pet milona da vas se skupi”, rekao je Vučić sredinom decembra prošle godine u jeku antivladinih protesta koji su, uprkos svim pokušajima opstrukcije, probili medijsku blokadu. Tako je po ovoj Vučićevoj nipodaštavajućoj izjavi pokret i dobio ime – “Jedan od pet miliona”.
Međutim, danas, sa kamom bojkota nad glavom, odlučio je da spusti loptu znajući koliko je demokratski legitimitet i, samim tim, priznanje međunarodne zajednice, esencijalno za tekuće poslovno-partijske operacije i njegovo održanje na vlasti.
“Šta god hoćete, sve ćemo da prihvatimo. Mislim da je veoma važno da RTS ima mnogo bolji pristup nego što je imao 2012. Hoćete bolji? Evo svake nedelje zovite njihove predstavnike u te emisije, imate dve-tri emisije. Ljudi, učinite to, dajte im to, da ljudi vide tu mržnju”, izjavio je prošli mesec srpski predsednik uz, naravno, standarnu porciju pasivno-agresivne patetike.
Ovom kvazi-konstruktivnom tonu predsednika prethodilo je nekoliko okruglih stolova na Fakultetu političkih nauka za kojim su sedeli predstavnici i vlasti i opozicije, a koje je organizovao i moderirao – Fond za otvoreno društvo. Simptomatično, razgovori su za društvo (i medije) van fakultetskog amfiteatra bili zatvoreni – uz Chatham House pravilo – a to je pravdano time da se postigne iskrenost dve suprotstavljene strane bez konfrontirajuće politizacije u javnosti. Nakon nekoliko neuspešnih sastanaka, opozicionari su, jedan po jedan, napuštali pregovore zbog čega je Brisel stvari preuzeo u svoje ruke, preselivši “dijalog“ vlasti i opozicije u Skupštinu Srbije, gde bi oni trebalo da budu vođeni upravo pod patronatom EU.
Koliko je EU bitno da se izbori redovno održavaju, a time održi i legitimitet aktuelnog vršioca dužnosti vladara Srbije, svedoči i izjava predsedavajućeg Odbora EP za spoljne poslove Dejvida Mekalistera koji je ocenio da “eventualni bojkot predstojećih izbora u Srbiji ne bi doprineo jačanju demokratskih institucija”. Inače, demokratske institucije u Srbiju sve pucaju od zdravlja. Naravno, pozicija EU, odnosno njenih najuticajnih članica, kristalno je jasna. Status Kosova konačno mora biti rešen, a tu žabu će narod progutati samo pod skramom propagandne žabokračine autoritativnog “bivšeg” nacionaliste. Takođe, taj neoliberalni monarh završava sve poslove rasprodaje i rentiranja ljudskih i materijalnih resursa globalnom kapitalu, a adekvatnog protivkandidata makar približne efikasnosti političko tržište još uvek nije izbacilo.
Zbog svega toga stanje u opoziciji je na ivici nervnog sloma. Svima u glavama pulsira zatvorenikova dilema. Iako su velikaši Saveza za Srbiju, najveće opozicione formacije, istakli da je bojkot neminovan, jer bilo kakvi ustupci u poboljšanju izbornih uslova, ako ih uopšte bude, dolaze prekasno, dobro je poznato da u Srbiji uvek postoji mogućnosti iznenadnog preletanja. Takođe, Pokret slobodnih građana koji vodi glumac Sergej Trifunović, i koji zbog njegove popularnosti skače iznad cenzusa, još uvek nije odlučio da prihvati politiku bojkota. Naravno, tu su i male stranke koje nisu na vlasti, ali sa režimom, recimo to tako, imaju kolegijalne odnose, kao što su LDP i LSV. Na desnici, kritični i prema vlasti i opoziciji, stoje DSS i Srpski patriotski savez bivšeg proslavljenog vaterpoliste Aleksandra Šapića. Sve ove partijice su spremne da iskoriste bojkot “krupnih” opozicionih riba i zagrabe svoj deo izbornog kolača. Tu je i nadolazeća ekstremno-desničarska partija Srpska desnica koju je vlast proizvela upravo u ovakve svrhe.
Cilj “prave” opozicije je da na izbore izađe zanemarljiv broj građana i(li) da cenzus pređu samo stranke koje su na vlasti čime bi se režim u očima (svetske) javnosti demontirao kao autoritaran i nedemokratski. Ako se to ne desi, opozicija će ostati na ledini tugaljivim očima posmatrajući kako režim halapljivo usisava svaki preostalić delić države.
Nervozu oko izbora jedino ne pokazuje pokret “Ne davimo Beograd” jer je on navikao da funkcioniše “odozdo” i van institucija, a u bojkotu vidi svoju šansu za širu mobilizaciju pristalica. NDB je predstavio i Deklaraciju o bojkotu izbora kojom je apelovao na građane da ne učestvuju na “lažiranim” izborima i da ne daju “privid legitimiteta institucijama” koje “pakuju reke u cevi, guše slobodne medije i izbacuju ljude iz njihovih domova”. Ovo je ujedno bilo i jedino kakvo-takvo pominjanje socijalnih pitanja od strane opozicije koja se prevashodno bavi suptilnim analizama metodologije diktature i, naravno, razgraničenjem Kosova, ali i raz-graničenjem Vučića od samog sebe.
Milostivi vladar
Međutim, postavlja se pitanje, šta nakon bojkota ako on uopšte uspe? Očekivanje da će Vučić konačno prestati da iskače iz frižidera, da će se partijski vojnici povući iz institucija koje kontrolišu ili da će radnici u javnom sektoru odoleti pretnjama da ostanu bez posla, a novi fer i pošteni izbori konačno biti organizovani? To deluje realno kao istorijsko njet MMF-u i Svetskoj banci. Uostalom, da su izbori potpuno pošteni, pitanje je da li bi opozicija napravila dovoljno dobar rezultat da Vučića skine sa vlasti. Jer, šta ona – i resursno i politički – može da ponudi najsiromašnijim i najugroženijim građanima, a koji čine i najveći deo Srbije. Njeno biračko telo i dalje je dominantno srednja klasa, ona osiromašena koja puzi sve više na socijalnoj lestvici, ali koja i dalje ima dovoljno socijalnog kapitala i privilegija da se politički angažuje. A šta ćemo sa uniženim i poniženim koji po čitavoj Srbiji kliču ime Aleksandra Vučića, dok tegle vreće šećera, kantice ulja i kese sa paštetama, testeninom i belim hlebom na kojima piše “Budućnost u koju verujemo”? Šta ćemo sa partikularnim pobunama koje završe uz stisak ruke sa samooktroisanim monarhom? Šta ćemo sa radnicima koji su dezorganizovani i obespravljeni, atomizovani i bez naznake ozbiljnijeg sindikalnog organizovanja obezglavljeni, i koji samo žele da dođu kući, pogledaju malo jeftinog zabavnog sadržaja i legnu u krevet?
Da bi opozicija uopšte mogla da zagrabi u ovaj bazen – ne samo pristalica, već saboraca – mora potpuno da promeni narativ, i prilagodi ga današnjem vremenu. Revolucionarni zanos koji prate brojne izjave opozicionara mora da prati i politička retorika koja ne može da bude kozmetički drugačija od Vučićeve, već mora biti kontra njegovom neoliberalnom autoritarizmu. Pobogu, 2019. je godina, petooktobarske forice odavno ne prolaze. Istovremeno, kriza koja se bojkotom provocira mora biti propraćena ozbiljnim terenskim radom i konkretnim političkim akcijama koje će živcirati neuralgične tačke pokvarenog sistema, a građane ohrabrivati na otpor. Ako su opozicija i njene pristalice toliko nezadovoljne, moraju uložiti sve svoje materijalne i ljudske resurse kako bi (r)evolucionarna promena došla. Jer sa druge strane ih čeka kriminalna klika koja kontroliše privredne i finansijske tokove, i koja se ne libi da koristi štangle, palice, pištolje i druge vredne političke alatke.
Međutim, prokletstvo se krije u tome što najveći deo opozicije želi samo da smeni sultana – i, nešto blaže, nastavi praksu. I čeka da se Vučić oklizne na Kosovu polju, pa da ga Zapad pusti niz kompradorsku klozetsku šolju. A dok se to ne dogodi, opozicionari samo žele da skupljaju budžetske novce sedeći u parlamentu i vrebajući šansu. U tom svetlu, bez plana i programa, najava bojkota izbora čini se ko samo još jedna strategija pri budućoj podeli mandata. Politička snaga koja bi dovela u pitanje kapitalistički sistem na balkanskoj poluperiferiji još se nije ispilila, a polovična rešenja ne zadovoljavaju građane, što se može videti i po tananoj podršci opoziciji. Uostalom, već imaju kapitalizam sa ljudskim likom – likom našeg milostivog vladara Aleksandra Vučića.