Zaštita slabijih naizgled je neobičan motiv za djelovanje ekstremno desničarskih bandi. No ne i ako se ti plemeniti ciljevi koriste samo kao paravan za legalizaciju nasilništva, zastrašivanja i discipliniranja najpotlačenijih, kao što se događa u Srbiji.
Na Facebook stranici organizacije Levijatan, koja se formalno bavi zaštitom životinja, sredinom septembra objavljen je snimak u kome maloletni Rom iz naselja Crvena Zvezda u Nišu tuče konja. Samo dan nakon tog snimka usledila je i reakcija ekstremno desničarske grupe Srbska čast i konj je vlasniku oduzet. “Ovo je zadnja opomena. Sada će na tvom primeru ceo tvoj kraj da ispašta. Ako budete dobri, biće sve ok”, rekao je Bojan Stojković, lider udruženja Srbska čast, maloletnom Romu.
Na video snimku koji je Srbska čast objavila na društvenim mrežama jasno se vidi kako vođa i pripadnici ove grupe skoro uniformisani ulaze u romsko naselje i ispituju one koje su u prolazu zatekli ko je maloletnik koji je maltretirao konja. Nakon reakcija javnosti u kojima se postavljalo pitanje odakle desničarima pravo da gerilski upadaju u romsko naselje, ispituju ljude i oduzimaju im konja, a vlasnik konja zahtevao reakciju nadležnih organa, iz Srbske časti kažu da je to sve bilo unapred dogovoreno. Konj je nakon pritisaka javnosti vraćen, vlasnik odjednom promenio mišljenje a Romi su dobili lekciju iz lepog ponašanja. I vuk sit i ovce na broju.
Inicijatori ove intervencije, “pokret” Levijatan, sve češće dolazi u fokus srpske javnosti, a na društvenim mrežama izazivaju oprečne reakcije – od potpune podrške do jasnih negodovanja na njihov društveni angažman. Ovaj pokret je, velikim delom zahvaljujući svom vođi, Pavlu Bihaljiju, za vrlo kratko vreme postao prepoznatljiv. Od zaštitnika životinja, ova grupa sve češće se pretvara u ekipu za intervencije koje nemaju mnogo veze sa njihovim nominalnim ciljevima.
Ko su zaštitnici životinja?
Da Levijatan pravi zanimljive koalicije pokazuje činjenica da je maloletnog Roma prevaspitavala ekipa okupljena oko Srbske časti, niške organizacije koja pažnju javnosti ne privlači prvi put. O Bojanu Stojkoviću, vođi ove desničarske organizacije javnost je mogla čitati u tekstu na bosanskohercegovačkom portalu Žurnal.info, kojeg prenosi i britanski Gardijan, a u kome se navodi da Stojković zajedno s predsednikom iste organizacije u Republici Srpskoj, Igorom Bilbijom, “vrši regrutaciju osoba iz kriminalnog miljea, koji će činiti okosnicu buduće Dodikove paravojne formacije u RS”. Gardijan je naveo i da te osobe trening i obuku dobijaju u “Rusko-srpskom humanitarnom centru” u Nišu, za koji se u medijima već duže vreme spekuliše da predstavlja rusku vojnu bazu i da služi za “širenje ruskog uticaja na Balkanu”.
Srbska čast formalno postoji od 2013. godine, a jedna od prvih javnih istupanja bila je incijativa da “probude usnulu navijačku tribinu na mečevima reprezentacije”. Sa idejom da šire srbstvo, tik pre utakmice sa Albanijom, a uz podršku Fudbalskog saveza Srbije i bezbedonosnih službi, ova ekipa pravi navijačku grupu bez, kako su tada govorili, političkih ambicija. Usledio je “neočekivani” obrt: sa tribina grupa je otišla pravo ispred Medija centra u Nišu gde je pretnjama, kamenicama i prijatnim navijačkim skandiranjem sprečavala održavanje projekcije dokumentarnog filma “Albanke su naše sestre”. Njihove tadašnje akcije pozdravili su pripadnici zabranjene klerofašističke organizacije Obraz, a Srbska čast je na društvenim mrežama pozivala građane da im se tog dana pridruže u izazivanju nereda i da “gamad isteraju iz Niša”.
Isterivanje “gamadi” od strane sličnih organizacije uspelo je i u Kraljevu, ali i Beogradu, dok su fantomski desničarski portali simultano radili svoj deo posla objavom imena autorki “koje za evre klevetaju svoju zemlju” i njihove lične profile targetirali na svojim stranicama. Da je organizacija Srbska čast paravojna i parabezbednosna organizacija više puta je naglašavao i ministar bezbednosti BiH Dragan Mektić, navodeći da postoje dokazi da se radi o kriminalnoj organizaciji čiji su članovi “kažnjavani za najteža krivična dela – razbojništva, reketiranja i dilovanje droge”.
U međuvremenu Stojković redovno izveštava na društvenim mrežama o svojim čestim odlascima u Banja Luku i Moskvu te kako radi kao obezbeđenje Svetlane Cece Ražnjatović, održava kontakte sa predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom i ministrom unutrašnjih poslova Republike Srbije Nebojšom Stefanovićem.
Brat Boki
Incident sa “prevaspitavanjem Roma”, nimalo iznenađujuće, nije izazvao posebnu institucionalnu reakciju. I dok svi umešani u oduzimanje konja nevino dižu ruke u vazduh i negiraju da je u pitanju diskriminacija i napad na Rome, nadležni organi štucaju i nemušto osuđuju “svaki oblik nasilja”. Ništa manje promašene reakcije stigle su i od nekih predstavnika romske zajednice. Predstavnik Nacionalnog saveta Roma, inače lokalni aktivista vladajuće stranke, izjavljivao da je “brat Boki” iz Srbske časti hteo da pomogne, naglašavajući da Srbska čast nije fašistička organizacija, dok direktor nevladine organizacije Yurom centar, Osman Balić ističe da to nije prvi slučaj da Romi na ovaj način postupaju sa konjima.
U akciji Srbske časti ne vidi ništa diskriminatorski prema Romima i njihov je rad uporedio sa delovanjem svoje organizacije, koja je, kako kaže, tu kada država zakaže. Ovako drastičnih slučajeva napuštanja romske zajednice od strane njihovih predstavnika koji sede po Nacionalnim savetima je bilo i ranije (npr. kada je ekstremno desničarska organizacija Srbska akcija 2014. delila antiromske letke, a Nacionalni savet pozivao na zaborav tih letaka jer sa državom postoji dobra saradnja). Oklevanje države da se umeša u ovo deljenje pravde nije indikator slabosti državnih institucija, jer ionako zategnuti i ojačani državni aparat reaguje pravovremeno kada su u pitanju šverc u prevozu, prodaja lubenica bez dozvole ili neki sličan težak zločin.
Situacija u naselju Crvena Zvezda pokazuje nonšalantnost državne vrhuške prema diskriminaciji i pretnjama najugroženijoj i najdeprivilegovanijoj grupi. Tako ovi uniformisani humanitarci dosledno sporovode državne politike nasilja nad Romima, koje Vlada podvaljuje kao Akcione strategije inkluzije Roma, koja ne radi ništa na poboljšanju izuzetno loših životnih uslova romske populacije već reklamirajući edukacije, prateći rasističku stereotipnu predstavu Roma kao prljavih, incestuoznih parazita koje treba prevaspitati.
Branitelji reda i poretka
Prelaskom ekstremne desnice sa ulice u “demokratske okvire” osnivanjem nevladinih organizacija i fondacija, i maskiranjem fašističkih ideja i praksi zahtevom za slobodu govora i izražavanja nezadovoljstva spram nečijeg izdajništva, stvorena je mogućnost da se desničari javno predstavljaju kao humanitarci i borci za ljudska prava. Tako se paradoks da se “desničari bore protiv fašizma” već neko vreme nameće kao neka samorazumljiva stvar. Tu i sličnu “pričaj pa šta bude” logiku ortodoksnih laži koje svakim danom sve sigurnije i samouverenije ponavljaju, na televiziji gledamo u glavnim vestima.
Braća Boki, Paki ili Zoki tako mogu slobodno uniformisani da idu po bilo kom gradu u Srbiji, da žmirkajući opominju nemirnu decu po autobusima, prosjake ako su previše glasni u svojoj nevolji, Rome koji upregnu konja da skupe što više kartona da odnesu kući umesto dva hleba možda i jogurt za ujutru, ili šta god im zaliči kao rušenje reda i poretka. Kad već u zaplašivanju stanovništva država zakaže, deljenje pravde može da obavi nekoliko nabildovanih “humanitaraca”. Ta braća, i pored svog represivnog aparata ove duboko militarizovane države, mogu slobodno da ušetaju u bilo čiju kuću, zaplaše koga hoće, dele moralne lekcije, oduzimaju životinje i ostalu nejač ako se to pokaže neophodnim.
Sve će to zabeležiti video kamerom, da svima onima koji još nisu poruku jasno shvatili bude jasnije – ili ćeš se ponašati po našim vrednosnim merilima, ili ćemo morati da te prevaspitamo. Da su po sredi mnogo veće političke ambicije koje nemaju mnogo veze sa zaštitom nesrećnih životinja pokazuje i činjenica da pokret Levijatan polako ali sigurno menja fokus interesovanja sa zaštite životinja na “zaštitu životinja, žena, dece i svih kojima zaštita treba” intervencijama “kada nešto iskoči iz koloseka”.
Državne institucije uglavnom tolerišu ultradesničarske organizacije i same pomažu stvaranje politika straha u kojoj postoji mogućnost da neko interveniše i deli pravdu kada mu neko ponašanje iskoči iz zamišljenog koloseka. A šanse da iz koloseka iskočimo su velike, jer je postavljen na potpuno krivoj trasi. Ipak ima vrednog sveta koji će nas na njega vratiti jer su izoštrili senzore, prate što više mogu i gde više treba da se interveniše iako su im već sad pune ruke posla. A, kako kažu u poslednjem snimku, “oni tek dolaze” pa ako budemo dobri, biće sve ok.