Odavno neki tehnološki iskorak nije izazvao toliko političkih tenzija kao 5G mreža. Te tenzije i ne čude ako znamo da 5G donosi presudnu infrastrukturnu prednost unutar globalne kapitalističke konkurencije.
U maju ove godine, američke vlasti su objavile da je kineski tehnološki gigant Huawei dospeo na crnu listu preduzeća koja ne smeju nabavljati opremu od američkih firmi bez eksplicitne dozvole odgovarajućih državnih organa. Onome ko i dalje ne zna da se “sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara u dim” moglo je delovati da će Huawei biti odsečen od ključne tehnologije i sprečen u svom munjevitom usponu, a da će američki proizvođači ostati bez pristupa podjednako ključnom tržištu.
Pre nego što je zabrana stupila na snagu – kao da je uopšte mogla sprečiti američke firme da pronađu i iskoriste rupe u zakonu – Trampova administracija je odlučila da se određenom broju firmi mogu izdati dozvole za trgovinu sa Huaweijem, mada se već sumnja u krajnji efekat ovog pristupa. Što se Kineza tiče, oni se oko ovoga nisu mnogo uzbuđivali, a Huawei je ubrzo najavio i sopstveni operativni sistem kako bi nadoknadio isključenje s Androida. Nije se, u glavnim crtama, dogodilo ništa – jedino su američke vlasti malo simulirale da će Kineze stići duga ruka Vašingtona.
Tačka sporenja bili su, naravno, planovi Huaweija u pogledu razvoja 5G mreže koja se već smatra preduslovom nove, četvrte industrijske revolucije. Sva pitanja u vezi sa 5G mrežom – logistička, informatička, društvena, zdravstvena – potisnuta su u drugi plan u svetlu novih trzavica u kinesko-američkim odnosima. Hor je bio zadužen samo za jedno: da razglasi urbi et orbi da Kina hoće da špijunira Ameriku. To ne znači da Kina to neće, s obzirom na to da svi veći proizvođači telekomunikacione opreme tesno sarađuju sa obaveštajnim aparatima svojih država (primera radi, američki Cisco) i da Huawei nedvosmisleno deluje kao agent kineske države, ali to nije sve. Moguće je da su američke službe, usled razvoja kvantne kriptografije i uspešnih testova koje je Huawei sprovodio na optičkoj mreži, zabrinute da će postepeno izgubiti pristup telekomunikacionoj infrastrukturi kako protivnika, tako i saveznika ukoliko nju razviju kineske firme. Kvantna kriptografija, ako se nađe u dovoljno širokoj komercijalnoj primeni, onemogućava scenario u kome se elektronsko prisluškivanje ne može detektovati, na čemu počiva američki SIGINT program. Na ovaj tip prismotre se troši veliki deo inače ogromnog godišnjeg budžeta američkog obaveštajnog aparata (oko 80 milijardi dolara). Primenom kvantne kriptografije, svaki pristup kvantno enkriptovanim podacima menja stanje podataka i u tom smislu se odmah detektuje. Štaviše, slabosti koje, u teoriji, klasična kriptografija ispoljava suočena sa kvantnim računarima, mogu se prevazići primenom njenog kvantnog ekvivalenta, čime se dodatno umanjuje američka tehnološka nadmoć.
Što donosi 5G?
Dakako, Huawei nije jedini provajder 5G infrastrukture, ali je u tome najdalje otišao. Iza njega stoje kapital, legitimitet i sila celokupne kineske države, a ona računa sa ciljevima dugoročnijim od elektronske prismotre SAD. Ukoliko je 5G tehnologija zaista pokretač nove industrijalizacije, onaj ko njome ovlada stiče prednost koja se ne može porediti s bilo kojim programom prismotre. Zbog toga, kao i zbog brojnih incidenata poput onog sa prisluškivanjem Angele Merkel i drugih američkih saveznika, države širom sveta imaju na pretek razloga da uđu u partnerstvo sa kineskim firmama i implementiraju 5G infrastrukturu, mada time menjaju i marku prisluškivača. Odakle, doduše, interesovanje i potreba da se razvija i ulaže u 5G infrastrukturu?
U poređenju sa 4G mrežom, 5G mreža omogućava i do deset puta veću brzinu transfera podataka, smanjuje latenciju i omogućava povezivanje znatno većeg broja uređaja po kvadratnom kilometru. Osim toga, u manjoj meri zavisi od specijalizovanog hardvera i softvera i u tom smislu je otvorenija za integracije. Vrtoglavi rast broja uređaja sa internet pristupom, bilo da su mobilni ili ne, znači i sve veće opterećenje postojeće telekomunikacione infrastrukture. U svetu je 2018. godine bilo skoro 18 milijardi povezanih uređaja, od čega sedam milijardi otpada na “pametne” kućne uređaje – očekuje se da će taj broj dostići oko 35 milijardi do 2025. Prevlast video sadržaja na društvenim mrežama i informativnim platformama, razvoj autonomnih vozila i sve sposobnijih robota, dronovi za prismotru ili dostavu hrane, bujanje aplikacija, pametnih kućnih uređaja i usluga koje nastaju s njima u vezi – sve to podrazumeva i zahteva robusne informatičke kapacitete i mreže. U tom pogledu bi 5G mreža trebalo da obezbedi da veštačka inteligencija u proizvodnji i privredi funkcioniše precizno i bez grešaka, da autonomna vozila ne izazivaju saobraćajne nesreće i da sve širi “internet stvari” (Internet of Things – IoT) bude zaista i umrežen. Svakog sekunda se na internet prikači preko stotinu IoT uređaja, a sve se češće govori o “industrijskom internetu stvari”. Drugim rečima, od njenog razvoja zavisi konkretna isplativost čitavih sektora, od digitalnog oglašavanja do robotike. Štaviše, i “pametni gradovi”, koji se nude kao odgovor na sve od klimatskih promena do ekonomske nerazvijenosti, za svoj preduslov imaju 5G tehnologiju.
Ako se prati trag novca, postaje jasno zašto se od 5G tehnologije očekuje da pokrene “četvrtu industrijsku revoluciju”, bilo da o njoj govore kalifornijski “digitalni nomadi” ili srpska premijerka. Prema određenim trenutnim projekcijama, globalno IoT tržište će 2020. godine vredeti oko bilijun i po dolara; u istoj godini, očekuje se da će preko 50% ukupne potrošnje u ovom sektoru otpasti na ulaganja, koja će se povećati četvorostruko u odnosu na 2015. godinu. U SAD je 2018. godine u ovaj sektor uloženo nešto preko tri milijarde dolara, što i dalje predstavlja tek deo ukupne sume ulaganja u blockchain firme – još jedan sektor koji očekuje koristi i napredak usled razvoja 5G kapaciteta. Za tržište autonomnih vozila se očekuje desetostruko uvećanje – sa oko 55 mlrd. vrednosti u 2019. na čitavih 550 mlrd. 2026. godine. Jedna od prepreka tom rastu može biti nepoverenje krajnjih korisnika usled nepouzdanosti i sličnih rizika, a upravo se od 5G mreže očekuje da te rizike umanji ili eliminiše.
Uprkos rastu vrednosti ovih sektora i zainteresovanosti investicionog kapitala za njihove rezultate, postavlja se pitanje opravdanosti ocene o uvodu u četvrtu industrijsku revoluciju. Ako 5G mreža najveći uticaj ostvari na tržište autonomnih vozila, pametne kućne uređaje, dronove za dostavu i ostale zanimacije Silicijumske doline, teško da će moći da se govori o industrijskoj revoluciji na isti način na koji je to moguće u slučaju njenih prethodnih iteracija. Nema sumnje da će pojava novih roba i usluga biti izvor nove profitabilnosti i jačeg ekonomskog rasta, ali to se ne može (još uvek) porediti s značajem parne mašine, primene nauke u svim sferama života ili pojave računara uopšte, tim pre što će efekti biti ograničeni na manji deo sveta. U zemljama u razvoju tek 40% stanovništva koristi internet, a njihovo učešće je još manje u nerazvijenim zemljama.
Neizvjestan ishod
Teza o “četvrtoj industrijskoj revoluciji” počiva na nizu političkih i društvenih pretpostavki s kojima optimistične, futurističke predstave uglavnom ne računaju. Razvoj nerazvijenosti, međuetničke i međunacionalne prepreke, nenaseljivost određenih delova sveta usled klimatskih promena i rastući društveni jaz između klasa neposredno prete da obesmisle bajku o “hiperpovezanosti” svega sa svime i samim tim višestruko ograničavaju potencijalne koristi od razvoja ove tehnologije. S obzirom na relativno visoke troškove ulaganja u 5G infrastrukturu, njena implementacija će se odvijati neujednačenim tempom – koristi će prvo osetiti najbogatije zemlje, a u okviru njih prvo najveći gradovi, a u okviru gradova najrazvijenija naselja, itd. Ako se umesto povezanosti dobije pačvork zajednica koje su imale privilegiju da dobiju pristup ovakvoj mreži, nema govora o četvrtoj industrijskoj revoluciji.
Stvar drugačije stoji ukoliko 5G mreža svoju najplodonosniju primenu nađe u industrijskoj proizvodnji, automatizaciji proizvodnih procesa, većoj upotrebi veštačke inteligencije i integraciji cloud computing-a sa 3D štampom, naročito ako bi to otvorilo prostor za kraće radnog vreme i oslobođenje od manuelnih, monotonih industrijskih poslova. Interesovanje za to postoji i van zapadnih razvijenih zemalja. Međutim, za promenu tog kalibra potrebno je da se steknu neki drugi uslovi koji se za sada ni ne naziru. U suprotnom, tek stečena sloboda biće monetizovana i organizovana oko opsluživanja neke od niza platformi, aplikacija i digitalnih proizvoda u sveprisutnoj “ekonomiji pažnje”, ili će rastući broj ljudi izopštenih iz urbane, digitalizovane privrede činiti novu masu prezrenih na svetu koja će, na osnovici izopštenosti iz proizvodnje, biti izopštena iz društva in toto.
U tom smislu konačni bilans 5G infrastrukture zavisi od širih društvenih uslova za čije sagledavanje i izmenu ne pomažu pametni senzori i autonomna vozila. Možda se može povući paralela s onom Lenjinovom da je komunizam = vlast sovjeta + elektrifikacija cele zemlje. Elektrifikacija, pokazalo se, nije bila problem – ali sovjeti ipak nisu zaživeli.