Nakon što su novinari dokazali da je srpska međunarodna trgovina oružjem zasnovana na “naprednjačkim” koruptivnim odnosima, stradali su zasad samo oni sami. Korupcija, popraćena međunarodnom ekonomskom suradnjom, ide dalje, a demokracija je stavljena na čekanje.
Srpski ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović podneo je ostavku nakon što je otkriveno da je svom ocu po povlašćenim cenama obezbedio izvoz oružja na Bliski Istok, objavio je magazin Foreign Policy u novom broju.
Srbiju potresa skandal, piše britanski Gardijan, oružje koje je Stefanovićev otac Branko distribuirao u Saudijsku Arabiju vredno desetine miliona dolara, na kraju je završilo u rukama boraca Islamske države.
Protesti desetina hiljada građana ispred Vlade Srbije traju danima, a došlo je i do manjih sukoba sa policijom, javlja Rojters.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je za večeras vanrednu konferenciju za štampu, a kako saznajemo iz izvora bliskih presedniku, očekuje se da će vlada pasti i biti raspisani novi izbori, ističe reporter RTS-a.
Naravno, osim toga da je ministar Stefanović svom ocu sredio višemilionske poslove izvoza oružja na Bliski istok, i da je to isto oružje završilo u rukama ISIS-a, sve ostalo je alternativna realnost nekog boljeg, ali i dalje paralelnog sveta. Što bi naš narod rekao – too good to be true.
I doista, kako je moguće da medijska bomba u vidu korupcije najvišeg stepena gde jedan ministar svom ocu penzioneru sređuje dozvole za izvoz višemilionski vrednog oružja, što su nedvosmisleno dokazali istraživački novinari, prođe ovako nezapaženo i mimo radara svetskih medija? A da, istovremeno, opozicija koja je prethodno mesecima protestovala, sada nema praktično nikakav mobilizacijski potencijal da masovnije izvede građane na ulice i izvrši pritisak na vlast?
Zlatna žila kucavica
Zahvaljujući uzbunjivaču iz državne fabrike oružja Krušik, Aleksandru Obradoviću, koga je vlast brže-bolje zatvorila, i istraživačkim novinarima koji su pratili tragove koje im je ostavio, srpska javnost uspela je nakratko da zaviri u srce režimske tame u kom se dogovaraju najlukrativniji poslovi na najbezobrazniji i bezobzirniji način, a sve uz očiglednu asistenciju “inostranih centara moći”.
Naime, prvo je u oktobru prošle godine nedeljnik NIN objavio da je firma Branka Stefanovića “United BG” dobila dozvolu države za trgovinu oružjem, dozvolu za koju je neophodna saglasnost Ministarstva unutrašnjih poslova koje vodi niko drugi doli njegov sin Nebojša. Ministar, naravno, nije odgovorio direktno na otkriće novinara da je on tatinoj firmi dao saglasnost za dozvolu, već se pravdao time da firma njegovog tate nije prodala “ni jedan jedini metak”. I zaista, nisu u pitanju meci, već pre svega minobacačke mine i dalekometne rakete.
Samo mesec dana kasnije istraživački portal BIRN objavljuje da je penzioner Branko Stefanović, posredovao u ugovaranju poslova trgovine oružja između srpske državne firme Krušik i kupaca iz Saudijske Arabije, i to ne preko svoje firme, već kao predstavnik firme GIM svog prijatelja i poslovnog partnera Gorana Todorovića. Zvanični papiri su pokazali da je Todorovićeva firma GIM oružje od Krušika dobijala po ceni nižoj od onih koje su dobijale druge državne firme, čime je GIM sebi obezbedio tržišnu prednost i ekstraprofit. A Stefanović je, kako se navodi u zvaničnom dokumentu do kog je došao BIRN, bio prestavnik upravo firme GIM. Vrednost mina i raketa koje je GIM tokom prošle godine otkupio od Krušika prelazila je 40 miliona dolara.
Ipak, ovo otkriće veći mediji u Srbiji su potpuno ignorisali, a vlast je šturim demantima i hiperprodukcijom kvazi-skandala ugušila temu i gurnula je u memljivi podrum kolektivnog zaborava. Međutim, u septembru ove godine, specijalizovani portal Arms Watch objavljuje serijal tekstova pod nazivom “Serbian files” u kojima su izneti brojni dokazi o međunarodnoj trgovini oružja koji povezuju srpske proizvođače i posrednike sa američkim firmama koje su pod kontrolom Pentagona, a sve u cilju dostavljanja oružja na Bliski Istok.
Autorka teksta, bugarska novinarka Diljana Gajtandžijeva, deo serijala je posvetila i porodici Stefanović, dokumentujući da je firma GIM povezana sa ocem srpskom ministra potpisala ugovore o isporuci 517.000 minobacačkih granata koje je dobila jeftinije nego državna firma za trgovinu naoružanjem Jugoimport SDPR. Ispostavilo se da je to isto naoružanje koje je naručilo ministarstvo odbrane Saudijske Arabije, na kraju završilo u propagandnim video snimcima ISIS-a u Jemenu, zemlji u kojoj godinama besni rat koji potpiruje upravo Saudijska Arabija, i u kojoj se prema navodima UN-a, dešava “najveća humanitarna katastrofa na planeti”.
Samo dan nakon objave teksta o porodici Stefanović, sajt Arms Watch našao se pod hakerskim napadima iz Srbije zbog čega neko vreme nije bio dostupan čitaocima iz Srbije. Međutim, upravo ovaj potez srpske vlasti pokazao je da su novinari konačno uboli (zlatnu) žilu kucavicu režima i otškrinuli tajna vrata uspeha Srpske napredne stranke (SNS).
Porodične veze
A iza tih armiranih vrata skrili su se sumnjive višemilionske transakcije mnogobrojnih interesantnih aktera međunarodne trgovine oružjem. Ispostavilo se da je SNS kada je došao na vlast 2012. godine potpuno deregulisao trgovinu oružja koja je do tada bila uglavnom pod državnom kontrolom. Posebnu ulogu u tome dobila je porodica Stefanović, ali i članovi SNS-a iz Zemuna, pre svega familija Petković, koji su po partijskoj liniji bez ikakvog iskustva dobili na upravljanje najveće državne firme namenske industrije.
Jugoslav Petković dolazi na čelo Jugoimport SDPR-am 2012, dok Mladen Petković postaje direktor Krušika 2014. godine. Obe firme iz godine u godinu sve lošije posluju, dok privatne firme povezane sa SNS-om zarađuju milionske iznose.
Jedna od njih je upravo GIM pod kontrolom Branka Stefanovića, ministrovog oca, koji je, eto tako, pod stare dane odlučio da postane trgovac oružjem. Stefanović stariji i Goran Todorović osnovali su 2015. godine firmu United BG, međutim, ta firma gotovo i da ne posluje. Ona je očigledno poslužila samo kao paravan, jer iste godine počinje vrtoglavi rast prihoda druge Todorovićeve kompanije GIM. Naime, dobit ove firme je 2015. bila manja od 400 evra, dok je na kraju 2018. iznosila preko 120 miliona evra.
Država je oštetila Krušik i u poslu izvoza mina u Jermeniju, a u korist privatnika. Prema pisanju Pištaljke, nadležna ministarstva su ovoj državnoj firmi stopirali posao vredan više od sedam miliona dolara, da bi isti dozvolili privatnoj firmi Vektura trans čiji je osnivač poznati trgovac oružjem Slobodan Tešić. Misteriozni Tešić, veteran u poslu trgovine oružja, nekoliko godina je bio i na crnoj listi UN-a zbog kršenja sankcija za izvoz oružja u Liberiju. Mediji su pisali da je Tešić finansijer SNS-a, kao i da je njegova ćerka na izborima 2012. bila na listi SNS-a, a nakon toga postala i službenica Ministarstva spoljnih poslova.
Ni sam Mladen Petković nije ostao kratkih rukava i praznih džepova. Od kada je preuzeo upravljanje Krušikom, prihodi firme njegove supruge enormno rastu, a ugovaraju se i poslovi na državnim projektima “Beograd na vodi” i izgradnji autoputa Miloš Veliki. Prema istaživanju BIRN-a, samo u prethodnih godina dana Petkovićeva supruga postala je vlasnica nekretnina u vrednosti od čak milion evra. Petković je u međuvremenu prešao u drugu državnu firmu namenske industrije Zastava oružje. Njegov rođak Jugoslav Petković, direktor SDPR-a, iako radi za državu, prema izjavama pojedinih stručnjaka, kontroliše i jednu od firmi u privatnom sektoru. A u tom poslu mu je, kako se navodi, partner još jedan član la famiglie – Nemanja, brat ministra Stefanovića. Čisto kristalizirano koruptivno ludilo, rekli bismo. Institucije sistema bi morale da reaguju, zar ne?
Ubijte glasnika
I reagovale su. Desetak pripadnika BIA naoružanih do zuba došli su do prvog sumnjivca i agresivnim tonom mu uputili rafal pitanja: “Za koga radiš? Koliko te plaćaju? Koji političari su te vrbovali?”.
Mladen Petković na to nije ništa odgovorio zato što pitanja pripadnika Bezbednosno informativne agencije nisu bila upućena njemu, već uzbunjivaču Aleksandru Obradoviću, IT radniku Krušika koji je novinarima dostavio podatke o korupciji u fabrici. Obradović je uhapšen 18. septrembra pod sumnjom da je počinio krivično delo odavanja poslovne tajne, a za njegovo pritvaranje javnost je saznala tek 20-ak dana kasnije, što jasno govori o strahu koji vlada u društvu.
Malobrojni građani pobunili su se protestujući protiv hapšenja srpskog Snoudena, zbog čega ga je vlast pustila u kućni pritvor, plašeći se dizanja tenzija i alternativnog scenarija sa početka teksta. Međutim, od tog scenarija za sada nema ništa. Čini se da je srpska opoziciona javnost umorila samu sebe najavljujući “konačni obračun” sa režimom Aleksandra Vučića, i da su na kraju prošli kao zaigrani dečak što je vikao vuk, a njega ni od korova.
Istinski heroj Aleksandar Obradović i dalje je u pritvoru, ali još nije jasno kako će tužilaštvo da mu nakači bilo koje krivično delo s obzirom na to da Krušik ni na koji način nije oštećen, naprotiv, kao i da se nijedan dokument ne može označiti tajnim “ukoliko se time prikriva nezakonito delovanje vlasti i sa njima povezanih lica”.
A nezakonito delovanje vlasti, pored institucija, prikrivaju i mediji. Pored privatnih propagandista od kojih se to očekuje, i javni servis RTS, “vaše pravo da znate sve”, zakopao je glavu duboko u medijski mulj i pravi se mrtav. Što u prevodu znači da milionski, uglavnom stariji auditorijum u Srbiji o ovom slučaju ne zna ništa ili se to znanje svodi na čaršijske glasine i poluinformacije koje se prihvataju/odbacuju u zavisnosti od političkih preferencija.
Da li je drvo u šumi palo, ako to niko nije čuo? Da li je ministar svom ocu omogućio milionski posao preprodaje oružja ako to niko nije video, ili ne veruje svojim očima?
Ko se mača lati, od mača i strada?
No, kao i uvek kada je u pitanju režim Aleksandra Vučića, ništa što on radi nije bez podrške iz inozemstva. A otkriveni tokovi međunarodne trgovine oružja dodatno su ogolili njegove dobre (poslovne) veze sa UAE, ali i sa Saudijskom Arabijom.
U ratom devastiranom Jemenu gde prema istraživanju Arms Watch-a završava srpsko oružje, ove dve zemlje imale su jasne zajedničke interese, a dobijaju i oružanu pomoć od SAD. Sve tri države se bore protiv secesionističkog pokreta Huti boraca, koje smatraju proiranskim, a cilj im je da se na vlast vrati međunarodno priznati predsednik Mansur Hadia koji je od početka sukoba u ezgilu u Rijadu.
Prema istraživanju objavljenom na Arms Watch-u, upravo su američke firme “za potrebe američke vlade” distribuirale na Bliski Istok oružje kupljeno od srpskih državnih firmi, a u jednom poznatom slučaju i od firme GIM povezane sa porodicom Stefanović.
Državni Jugoimport SDPR prodao je američkoj firmi Alliant Techsystems minobacačke rakete koje su, preko Avganistana, završile u rukama ISIS-a. U drugoj otkrivenoj transakciji, ista američka firma prodala je rakete Saudijskoj Arabiji, ali ovoga puta uz posredovanje firme pod kontrolom Stefanovića starijeg. I one su, kao što možete pretpostaviti, završile u hvalisavim propagandnim spotovima Islamske države.
Veze srpske vlasti i moćnih ljudi sa Bliskog istoka i dalje su pod velom tajne. UAE i Saudijska Arabija su poslednjih godina postali najozbiljni partneri režima Aleksandra Vučića, pre svega UAE sa svojim mnogobrojnim netransparentnim investicijama – od projekta “Beograd na vodi”, preko kontrole državnog avioprevoznika Er Srbija, pa do kupovine najplodnijeg zemljišta u Beogradu i Vojvodini. Emirati imaju i posebne odnose sa srpskim Ministarstvom odbrane, a državne kompanije ove dve zemlje imaju potpisane ugovore o saradnji upravo u oblasti naoružanja. Svi ovi “dilovi” su skriveni od radoznalih očiju javnosti, što se pravda međudržavnim sporazumom dve zemlje koji je potpisan još 2013. godine.
Bilo kako bilo, afera sa trgovinom oružja porodice Stefanović za sada nije zadala ozbiljniji politički udarac vlasti, zbog čega je velikim delom odgovorna i opozicija, međutim, stvari su nepovratno izmenjene jer je, bez obzira na medijsku blokadu, režim jasno kriminalizovan u očima najšire javnosti. Da li će to biti dovoljno za skorašnju smenu vlasti u osiromašenoj klijentelističkoj državi pasiviziranih građana, videćemo, ali prvi čin je nepovratno započeo. A ako je verovati Čehovu, oružje iz prvog čina, moraće da opali u trećem. Pa kom opanci, kom obojci!