Srpska liberalna javnost entuzijastično je dočekala istupe mandatara nove kosovske vlade Aljbina Kurtija. Koketna priroda tog odnosa nije od jučer, ali ne valja se u nju pouzdati kad je riječ o normalizaciji političkih odnosa.
“Neki od mojih najvećih neprijatelja nisu Srbi, nego su Albanci, ali su bili na vlasti, ili su multimilioneri ovde, ili su tajkuni… I to se više neće dozvoliti sa našom vladom i zato se oni mnogo plaše mene.” To je izjavio, u intervjuu sa programskim direktorom N1 televizije Jugoslavom Ćosićem, Aljbin Kurti, vođa stranke/pokreta Samoopredeljenje, mandatar za sastav kosovske vlade i pobednik vanrednih parlamentarnih izbora održanih na Kosovu pre nešto više od mesec dana. Takve i slične izjave, koje je Kurti davao u razgovoru sa Ćosićem, mogle su delovati osvežavajuće na one koji su navikli, pa i oguglali na uobičajeni manir i nastup srpskih i kosovskih političara u okviru večnog “dijaloga” o Kosovu. S jedne strane albanske “ratne partije” sa vodećim kadrovima iz nekadašnje Oslobodilačke vojske Kosova, a sa druge polureformisani srpski nacionalisti, takođe simpatizeri, bivši pripadnici ili ljubitelji (para)vojnih formacija.
Iako se u srpskoj javnosti bura povodom Kurtijeve pobede na izborima ne stišava još od 8. oktobra, intervju na N1 bio je povod za još jedno podizanje temperature do tačke usijanja. “Nepoznata lica” su već tokom intervjua u dvorište beogradske centrale N1 ubacila letke na kojima se insinuira da između Ćosića i albanskog premijera “ima neka tajna veza”, što je bio samo početak orkestrirane kampanje protiv Ćosića u vodećim srpskim medijima, a u okviru koje se on denunsira da je primio “prljavi, krvavi američki i šiptarski keš”. Na osnovu tih optužbi, očekivalo bi se da je Kurti od Ćosića dobio povlašćeni tretman. Razmere orgijastičkog usijanja mogu se pojmiti jedino ako se intervju pogleda do kraja – naime, Kurti se suočio sa baražom teških pitanja (o rušenju srpskih spomenika, imovini Srba na Kosovu, isključenosti Srba iz kosovskih institucija, presudi da je Kurti terorista, itd.) u toj meri da bi neki drugi posmatrač mogao reći da je Ćosić nastupao sa jasno prosrpskih pozicija. Verovatnije je da je samo dobro obavljao svoj posao.
Bura u najmanjoj čaši vode na svetu
Slične ocene svakodnevno stižu i od srpskih zvaničnika. Za njih “palikuća” Kurti ugrožava stabilnost regiona i Evrope, nudi mržnju i šovinizam i “svojim fašističkim porukama ekstremizuje i militarizuje Albance kako bi u budućnosti svoj velikoalbanski projekat mogao da nametne pod pretnjom sile”, kako je saopštio Marko Đurić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Vučić je, u već poznatom maniru u kome “sipa istinu brzinom munje” i slaže najneverovatnije metafore, Kurtiju poručio da bi bio poražen u partiji šaha, ali i da sa njim nema o čemu da razgovara.
Sa druge strane, jedan deo opozicione srpske javnosti pozitivno je reagovao na Kurtija. A kako i ne bi – Kurtijeva staložena i razložna pojava; pomirljive poruke upućene kosovskim i ne-kosovskim Srbima (ali ne i srpskoj državi) i to na srpskom; relativno tačne dijagnoze o ulozi i zadatku Srpske liste na Kosovu i vezama između parlamentarnog prizemlja i kriminalnog podzemlja, kao i pozivanje na društveno-ekonomski zaokret koji je potrebno izvršiti na Kosovu, zaista ostavljaju drugačiji utisak u poređenju sa Tačijem, Haradinajem i drugim predstavnicima kosovske “ratne elite”. Isto važi i za krhkog Vučića koga je “prejaka novinarska reč” navodno poslala na aparate Vojno-medicinske akademije. Kurti je otišao toliko daleko da se u jednom momentu pozvao i na Latinku Perović, vodeću figuru “druge Srbije”. Sve je to izazvalo golemu buru u najmanjoj čaši vode na svetu – srpskom Tviteru.
Nije to ni prvi put da Kurti upućuje pomirljive i razložne poruke srpskoj javnosti, konkretnije, njenom liberalno opredeljenom delu. Kurti je među Srbima prvi put hodio tokom NATO bombardovanja 1999. godine, kada je kao saradnik šefa političkog krila OVK Adema Demaćija bio uhapšen i zatvoren u Lipljanu, odakle je prebačen u čuvenu požarevačku Zabelu. Niški sud mu je dodelio kaznu od petnaest godina zatvora. Nešto pre toga, zbog učešća u studentskim protestima 1997, opozicioni srpski list Naša borba dodelio mu je nagradu za toleranciju, koju je Kurti odbio da primi. Iz požarevačkog kazamata oslobođen je 2001. godine, kada je proglašena opšta amnestija za albanske političke zatvorenike po smeni Miloševićevog režima.
Kratka povijest političkog programa
Od tada nije posećivao Srbiju, još manje Beograd, ali je s vremena na vreme slatkorečivo davao signale toj opozicionoj, (levo)liberalnoj javnosti da bi s njom mogao razgovarati i da nema problem sa srpskim narodom, već sa srpskom državom i njenom nacionalističkom vladajućom garniturom. Odlomak iz intervjua za list Danas od jula 2017. godine vredi ovde navesti u celini:
“…Ne postoji samo jedan Beograd. Imate Beograd na vodi i Beograd podzemlja, kao što imate i Beograd ulice i Beograd ispod mosta. Sada prvenstveno treba misliti na onaj drugi Beograd, na Beograd kao opoziciju koji je gotovo nestao. Srbiji je potrebna opozicija a ova potreba jeste dužnost Beograda, onoga koji se rađa sa borbom Beograda liberalnih i levičarskih studentskih Terazija naspram Beograda profesora sa SANU i Francuske 7.”
Tri godine ranije, u intervjuu za NIN iz 2014. Kurti izjavljuje da je “nasledstvo Dimitrija Tucovića isterano iz institucija na rub društva”, te da se nada da će se Evropska unija pomeriti od birokratske tvrđave u “ulici zvanoj mere štednje” ka društvenoj organizaciji sa panevropskom levicom. Kurtijevo pozivanje na levicu, Tucovića i studentske Terazije nije tek retorički gest – svojevremeno su se i neki beogradski marksisti uzdali u Samoopredeljenje kao autentični levi, antiimperijalistički pokret s kojim će biti moguće ostvariti saradnju. Još uvek kruže glasine da su se neki od njih i sastajali sa Kurtijem početkom 2000-ih. I zaista, Samoopredeljenje je u svom povoju znatno više insistiralo na tome da nije dovoljno da Kosovo napuste srpske institucije, već i međunarodne, pre svega tada još uvek relevantan UNMIK (United Nations Mission in Kosovo). Drugim rečima, nezavisnost kako od Srbije, tako i od zapadnih sila. Takav stav nije neobičan, s obzirom da se i Kurti, kao i njegov mentor Adem Demaći, protivio mirovnim pregovorima koji su sprečili ostvarenje pune nezavisnosti Kosova (Demaći je zbog toga svojevremeno i napustio OVK). Pored ovakve politike nezavisnosti, Samoopredeljenje je odlikovao i levi društveni i ekonomski program. Vremenom se, pak, ovaj pokret od antiimperijalističke pozicije otvorenije pomerio ka albanskom nacionalizmu, pa tako Kurti danas daje intervjue pod zastavom Albanije, a ne Kosova, i govori o težnji za ujedinjenjem Kosova i Albanije koju je Demaći 2000. godine otpisao kao stvar prošlosti.
Što se tiče ekonomskog programa, Kurti se i dalje izjašnjava kao socijaldemokrata (što je u protivrečju s njegovim beskompromisnim nacionalizmom samo za one koji ne poznaju istoriju socijaldemokratije), a Samoopredeljenje je u svom predizbornom programu obećalo zaustavljanje dalje privatizacije javnih preduzeća, zatvaranje Kosovske agencije za privatizaciju, veća ulaganja u zdravstvo, ekološki orijentisanu energetsku politiku i borbu protiv siromaštva i korupcije. Doduše, prema svedočenjima bivših aktivista Samopredeljenja, u redovima poslanika tog pokreta nalaze se i oni koji su stekli korist u procesu privatizacije. Za Kurtija, narod Kosova ne traži toliko pomirenje, koliko “dva P” – posao i pravdu. Da li će narod Kosova pre dobiti posao i pravdu ili pendrek i pasoš za odlazak negde drugde, ostaje da se vidi.
Ko neće s Vlasijem, dobiće Kurtija
Međutim, pozitivne reakcije na Kurtija, ukoliko su zasnovane samo na njegovoj promućurnosti i drugačijoj pojavi, pokazuju kratkovidost onog dela srpske javnosti koji se njime fascinirao. Nema sumnje da su uzroci te podrške i fascinacije višestruki: jednima je privlačan manir, drugima je dobar svako ko gura prst u oko SNS-u i naročito Marku Đuriću (što je zaista teško osuditi), treći za njime posežu iz očajanja nad besperpektivnošću “kosovskog problema”… Ipak, ma koliko bilo tačno to da Kurti nije izašao iz šinjela ratnih partija čije su se vođe obogatile na krilima ratno-političkih uspeha, on je najbolja potvrda Altiserove inverzije fon Klausevicevog principa: da je politika nastavak rata drugim sredstvima.
Kurtijev beskompromisni albanski nacionalizam, sučeljen sa nacionalističkim snagama u Srbiji, bilo da su one frakcije trenutne vlasti, bilo da su u opoziciji, neće doprineti smanjivanju tenzija na Kosovu i rešavanju odnosa Srbije i Kosova, ma koliko napredovao formalni “dijalog” u Briselu. Kurti je logični proizvod kako autohtonog i zakasnelog razvoja albanskog nacionalizma, tako i autodestruktivne politike srpskih vlasti koja sama sebi proizvodi sve ljuće i radikalnije predstavnike Albanaca na Kosovu. Ko neće sa Vlasijem, dobiće Kurtija. 1
Za potonjeg, Kosovo je nedvosmisleno albanska država, a kosovski etnički identitet ne postoji – postoje samo kosovski Albanci. Neizvesno je kakav će efekat takva politika proizvesti ne samo spram Srbije – čija opozicija Vučića “čeka” baš na pitanju Kosova i besomučno ponavlja fraze o Rezoluciji 1244 – već i spram Crne Gore i Makedonije. Treba se podsetiti da je Kurti upravo povodom sporazuma o razgraničenju Kosova i Crne Gore aktivirao suzavac u kosovskom parlamentu, a da je etnička situacija u Makedoniji u prilično osetljivoj ravnoteži koja se lako dâ poremetiti. Efekti su utoliko neizvesniji ukoliko Kurti ne razjasni svoju ideju “reciprociteta” u odnosima sa Srbijom, što bi trebalo da zameni sadašnju politiku taksi na srpsku robu.
Tajna pobede Aljbina Kurtija je upravo u ovoj, za naše prostore, istorijski eksplozivnoj mešavini društvene kritike i jakog socijalnog programa, s jedne strane, i patriotizma/nacionalizma koji je u usponu i kome idu na ruku spoljni faktori, sa druge. Ukoliko Samoopredeljenje izneveri svoj društveno-ekonomski program, nacionalistička srpska opozicija nekako dograbi vlast, a “evropska perspektiva” se konačno pokaže kao ono što je oduvek bila – šargarepa na vrlo, vrlo dugačkom štapu – legitimne frustracije naroda na Kosovu, uz već utvrđenu ratobornost naših vladajućih klasa, mogu odvesti u nepredviđene scenarije – a možda čak i u oružani sukob.
- Azem Vlasi je u drugoj polovini osamdesetih bio predsednik Saveza komunista Kosova i, za današnje standarde, umeren, projugoslovenski orijentisan predstavnik kosovskih Albanaca. Kurtijev mentor, Adem Demaći, zagovarao je Balkaniju, kao federaciju Srbije, Crne Gore i Kosova, dok nije prešao u političko krilo OVK i odustao od planova koji ne sadrže punu nezavisnost Kosova. [↩]