Radnice i radnici Pošte Srbije su kasno sinoć postigli dogovor s Vladom Srbije i izborili se za štrajkačke ciljeve. U tekstu, pisanom prije postignutog dogovora, donosimo pregled dinamike samog štrajka.
Već drugi put ove godine, radnice i radnici Pošte Srbije stupili su u štrajk. Prvi od njih, koji je počeo u martu mesecu, završio se tako što su predstavnici štrajkača sklopili sporazum sa ministrom unutrašnjih poslova, a rok za ispunjenje tačaka tog dogovora bio je kraj novembra meseca. Od tog trenutka, afere i svojevrsni medijski rat koji se vodi oko vrha vlasti, sklonili iz vidnog polja javnosti ovaj štrajk i njegov epilog,
Međutim, u ponedeljak, 2. decembra počeo je novi štrajk, koji se može smatrati nastavkom prethodnog, jer radnice i radnici nisu dobili ono što im je obećano do kraja novembra meseca. Kao i prošli put, štrajkom ne rukovode predstavnici nijednog od dva reprezentativna sindikata, već samoorganizovani radnici. Osnovni zahtev koji su istakli jeste visina zarada; da one dođu do zvaničnog republičkog proseka od 50 hiljada dinara, što je približno oko 450 evra sa sadašnjih manje od 350.
Prva sedmica štrajka donela je uobičajeni set medijskog preispitivanja takozvane zakonitosti štrajka, da li dovoljno ljudi štrajkuje i da li se to odvija pod zakonom propisanim uslovima. To je uobičajena tema koju u ovakvim trenucima iznose rukovodioci pošte i deo medija i može se reći da spada u uobičajeno odmeravanje odnosa snaga uoči početka pregovora.
Prijetnja Vlade
Pošto se ipak, kao i prošlog puta, ispostavilo da je štrajk dovoljno masovan, a da se javnost nije okrenula protiv štrajkača, u priču se uključuje Vlada. Njena Radna grupa za JP “Pošta Srbije”, kako glasi puno ime ovog tela, je u nedelju, 8. decembra predstavila predlog za unapređenje položaja zaposlenih. Predlog su odbili predstavnici zaposlenih, pa je štrajk nastavljen. Kod činjenice da su oba reprezentativna sindikata, suprotno od predstavnika štrajkača prihvatila pomenuti predlog treba prosto konstatovati da je upravo takvo ponašanje razlog zašto je prošli štrajk, onaj koji je završen simboličnom pobedom, ali ipak bez punih rezultata, kao i ovaj do koga je doveo, izveden i organizovan izvan sindikata, odnosno mimo njih.
Pomenuti predlog sadržao je sledeće ponude: povećanje zarade za zaposlene na takozvanim tehničkim poslovima za 13,1, a ostalima 6,1 odsto; raspodelu sredstava iz dela dobiti što bi bilo isplaćeno u martu 2020. godine. Pored garancije o frekvenciji sastanaka Radne grupe na dve nedelje, zauzvrat zahtevaju prestanak štrajka da bi se “usaglasila interna akta” što je, po njima, neophodno da bi se realizovalo dogovoreno.
Umesto objašnjenja zašto nije realizovano ono što je dogovoreno pre pola godine, a što je trebalo da bude realizovano do kraja prošlog meseca, u istom nacrtu sledi podsećanje na to šta je do sada uradila pomenuta Radna grupa koja je formirana kao rezultat prethodnog štrajka. Uz to podsećanje, koje obuhvata doprinos na “promeni akata” koja je omogućila jednokratne i sitnije uplate, sledi jedno očito upozorenje, uvijeno u formu zabrinutosti zbog mogućeg pada prihoda, koje u sebi sadrži i upozorenje da će protiv štrajka biti pokrenuta odlučnija ofanziva.
Vlada kaže kako očekuje da zaposleni “prepoznaju ozbiljnost situacije i granicu realnog, da prihvate najvišu ponudu koju država može u ovom momentu da ponudi i da se zajedničkim snagama unapredi rad JP ‘Pošta Srbije’ i materijalni položaj zaposlenih. Takođe, podsećamo zaposlene na doslednu primenu Zakona o radu i odredaba Kolektivnog ugovora za JP ‘Pošta Srbije’, kao i Odluke o obezbeđivanju procesa rada u uslovima otežanog funkcionisanja.” Tako se završava saopštenje Vlade. Neki bi rekli – pretnjom.
Zaposleni koji su u štrajku nisu, međutim, bili impresionirani. Uvereni su u jedinstvo, imaju jasan cilj, a imaju respektabilno iskustvo, jer se u Pošti već godinama unazad štrajkuje u različitim obimima, a središte i u poslednje vreme najčešći pokretač te borbe jeste glavni distributivni centar. Jedan od očitih rezultata tog iskustva jeste svest o tome da su dovoljno snažni da sami, bez postojećih sindikalnih struktura i centrala, uspešno vode borbu za elementarno dostojanstvo rada.
Partijska poduzeća
Štrajk se odvija u kontekstu i atmosferi afera koje se nagomilavaju a koje vlast uglavnom pokušava da reši spinovanjem i pojačanom retorikom. Protesti #1od5miliona koji su bili bitni u kontekstu prolećnog štrajka, sada su ušli u drugu godinu održavanja, ali znatno slabiji nego pre šest meseci. Možda zbog odnosa snaga u kojoj Vlada oseća da ima više prostora za silu, a možda i zbog sve većeg opterećenja aferama koje se nižu, država je pokrenula svoju mašineriju protiv štrajkača od srede 11. decembra. Dan ranije otpočelo je izdavanje radnih naloga kojima se konkretnim radnicima određuje da moraju obavljati radne zadatke zbog održavanja rada sistema Pošte. Onima koji su odbili da ih private i potpišu, od srede su određivane tromesečne suspenzije.
Ova praksa počela je van Beograda. Prvi grad iz koga je došla vest o suspenzijama bio je Zrenjanin, a zatim Gornji Milanovac i niz manjih gradova i mesta. Jasno je da se ovime želi postići razbijanje jedinstva štrajkača i slamanje njihovog duha. Kao što to obično biva, krenule su glassine i špekulacije o tome šta je sledeći potez, tačnije kada će početi sa otkazima. Prvog dana ovih represivnih mera, štrajkači deluju odlučno i ove mere pritiska za sada ne uspevaju da ih ubede da prekinu sa štrajkom i potpišu pomenute naloge. Sa druge strane, normalno je da će ovaj pritisak odozgo izazvati dodatnu pažnju javnosti koja se za sada fokusira oko manje bitnih stvari koje i nisu deo radničkih zahteva.
Naime, tokom štrajka medijska i javnost društvenih mreža dobro je uzdrmana jednim spiskom koji je objavljen u nekim tabloidima, a koji se pozivaju na izvore među zaposlenima da se na platnom spisku Pošte Srbije nalazi čitav niz javnih ličnosti koje su u neposrednoj prošlosti pružile podršku vlastima. Na tom spisku ima imena osoba za koje se nikada ne bi pretpostavilo da im je potrebna neka vrsta apanaže, a to se pre svega odnosi na ličnosti sa estrade poput Željka Samardžića, Jasmine Milenković Jami, Jelene Broćić i tzv. starlete Tijane Ajfon. Pored imena pevačica i pevača, javnost je skandalizovana prisustvom nekadašnje televizijske i glumačke zvezde Branka Milićevića, poznatijeg kao Branko Kockica. Iako ovaj spisak nije potvrđen, čak postoje indicije da su neka imena dodata proizvoljno, on je ipak ostavio snažan utisak na javnost, pre svega zato što je dobra ilustracija doživljaja funkcionisanja klijentelističkog ponašanja vladajućih partija.
U konkretnom slučaju, Pošta Srbije, po koalicionom sporazumu “pripada” Partiji ujedinjenih penzionera koja je od manjinskog partnera SPS-a postala manjinski partner Vučićeve SNS. Mira Petrović iz te partije nasledila je svog stranačkog šefa na mestu generalnog direktora Pošte posle njegovog unapređenja u ministra. Njene malverzacije bile su u fokusu tokom martovskog štrajka.
Takođe, tokom prolećnog štrajka, pokušala je da sa grupom svojih pristalica, automobilom probije blokadu koju su napravili štrajkači, ali ju je policija u tome sprečila. Uprkos tome, nije poznato da je podnesena prijava ni za izazivanje opasnosti, ni za pokušaj ubistva, pa čak ni za remećenje javnog reda. Uz to, sud je u toku juna meseca utvrdio da su suspenzije koje je ona potpisala nevežeće, jer ona, po tom sudu, nije zakonska zastupnica ovog preduzeća. Njeno bahaćenje, razbacivanje poštinim novcem, poklanjanje automobila, rasipništvo bez objašnjenja, sve to je postalo opštepoznato. Uprkos svemu, ta osoba je još uvek faktički na mestu direktorke pošte. Zbog toga nikome nije teško da poveruje u objavljeni spisak za koji će vreme pokazati koliko je zapravo bio tačan. Po njemu, osobama koje su fiktivno zaposlene mesečno se isplaćuje između 100 i 200 hiljada dinara.
Radnički humor
Međutim, pored imena tih fizičkih lica poznatih javnosti, na jednom od tih spiskova stoje imena nešto manje poznatih desnih i nacionalističkih organizacija poput Srpske lige, čiji zamenik predsednika je zastupljen i kao fizičko lice, zatim Zavetnici, udruženje Živim za Srbiju (antivakseri) i još neki. Pojedini su demantovali (Tijana Ajfon, Branko Milićević, Zavetnici), pojedini još uvek nisu. Iz Pošte su zvanično izjavili da vesti o plaćanju estradnih ličnosti nisu tačne. Organizacije u ovom demantiju nisu spominjane. Razumljivo, ovaj spisak podigao je više prašine, nego što je to učinio položaj zaposlenih u Pošti. To je jedna od uobičajenih ilustracija stanja na političkoj i medijskoj sceni u Srbiji. Ohrabrujuće je to što javno mnjenje nije okrenuto protiv zaposlenih u Pošti.
Što se tiče zaposlenih u štrajku, oni se drže svojih zahteva oko plate, koristeći taj spisak samo kao šalu u svojim protestima, pevajući poznatu pesmu iz TV emisije za decu Kockica ili noseći maske sa likom Željka Samardžića. Ko god da od navedenih jeste ili nije na čuvenom spisku, oni u prvom redu žele da poprave svoj težak položaj. Što se tiče sporne direktorke, ona je nakon odbijanja zaposlenih da prihvate ponuđeni plan Radne grupe odlučila da podnese ostavku. “Slomila se”, tumačili su pojedini mediji. Međutim, premijerka Ana Brnabić je odbila da prihvati ponuđenu ostavku. Nekome možda može da izgleda čudno da u situaciji u kojoj se za povećanje zarada toliko insistira na poštovanju procedura, premijerka ne prihvata ostavku osobe koja za sud ove zemlje uopšte više nije direktorka Pošte. U Srbiji 2019. godine, ova činjenica uopšte ne zavređuje pažnju.
Suštinski značaj poteza Ane Brnabić sličan je kao i učešće u pregovorima ministra policije tokom prošlog štrajka. Na ovaj način većinski partner u vlasti, a to je SNS, abolira od odgovornosti svoje mikro-partnere, oduzimajući im u javnosti i među zaposlenima deo nekakvog zamišljenog autoriteta, ali dajući im mogućnost da raspolažu javnim sredstima kao privatnim, te stavljajući do znanja da pravi donosioci odluka ne sede u menadžmentu Pošte, nego iznad njih. Rukovodstvu Pošte je ostavljena mogućnost da raspolaže novcem i uticajem bez jasnih granica. Prilkom prolećnog štrajka, većini slabije upućenih postala je nešto jasnija struktura zaposlenih u JP Pošta Srbije; od 15 hiljada zaposlenih, 12 i po je na takozvanim tehničkim radnim mestima, odnosno onim koji čine delatnost pošte, a dve i po na zbirno označenim kao “ostalim”. Istovremeno, 12 i po hiljada plata je manje od proseka. Nije teško pogoditi koje su to u datoj strukturi.
U svakom slučaju, na kraju prvog dana državne ofanzive na štrajkače nije poznat tačan broj podeljenih suspenzija, ali se on eufemistički meri sa “nekoliko stotina do nekoliko hiljada”. Poznat je jedan slučaj samopovređevivanja kada je radnik iz Kraljeva sebi prerezao vene, ali je medicinski zbrinut.
Pristrano pravo
Na kraju je stigao zvaničan podatak od oko 200 suspenzija (od čega 122 samo u Novom Sadu), među kojima je većina žena. Najavljeno je da će biti suspendovano od 1.000 do 2.000 zaposlenih. Reakcija na ove mere kojima država i poslovodstvo jeste veliki protestni skup koji je održan ispred Glavne pošte u Novom Sadu sa koga je upućena poruka da suspenzije i zabrana ulaska u radne prostore neće pokolebati zaposlene u borbi za pristojnije zarade. Kakav utisak su ostavile suspenzije na zaposlene, neka ilustruje njihov poziv direktorki da odmah suspenduje sve, jer ih na ovaj način neće ni podeliti ni slomiti.
Štrajkači i štrajkačice nastavljaju dalje svoju borbu jedinstveno, bez pomoći sindikalnih centrala koje su se de facto, prihvatanjem plana Radne grupe, svrstale na stranu protiv zaposlenih. Od države i menadžmenta se očekuje nastavak igre sa radnim nalozima, a za sve to vreme penzije se, kažu, isplaćuju bez ikakvih smetnji.
Očito je da će tokom ovog štrajka vlast, zbog svojih afera ali i ubeđenja da su joj pozicije bolje nego proletos, nastupati ofanzivnije, što se do sada pokazalo kao tačno. Zaposleni u Pošti, sa svoje strane tvrde da ionako nemaju šta da izgube. Za to vreme, Mira Petrović nastavlja da bude direktorka, sve dok joj to omogućava odnos snaga unutar vladajuće koalicije, bez obzira šta na to kažu propisi ili sud. Kada je reč o radnicima, i njihovoj egzistenciji, onda se propisi drugačije gledaju, što postaje pokazni primer za staru marskističku definiciju prava kao volje vladajuće klase pretočene u zakon.
U svakom slučaju, dva ovogodišnja štrajka poštanskih zaposlenika bacila su svetlo na, čak i za ovdašnje standard, pomalo bizarne zloupotrebe dekadentnih stranačkih elita na račun radnih ljudi. Bez obzira na konkretan rezultat ovog štrajka, oni su, bar na tom polju već postali uspešni. Što se tiče rezultata, prvi je bio ocenjen kao ograničeni uspeh. Država je sada očito rešena da taj uspeh smanji. Da li će uspeti u tome, to zavisi ne samo od države, pa ne samo ni od štrajkača i štrajkačica, već na neki način od svih; od toga kako se i da li se solidarišu i koliko u potcenjenim i potplaćenim poštarima i poštarkama vide sebe. A to barem nije teško.