Ni granice Europske unije i Srbije o kojoj se u posljednje vrijeme manje piše nije ništa mirnija od one između Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Nasilne racije, paljenje tuđe privatne imovine, zastrašivanje volontera i nametanje situacije nesigurnosti, odraz su dvosmislenih politika Srbije prema izbjeglicama.
Kraj 2019. godine obeležilo je povećanje policijskog nasilja u pograničnim skvotovima u Srbiji. O tome lokalni i regionalni mediji nisu izveštavali. Od kraja oktobra intenzivirane su organizovane racije, nasilna iseljavanja i nasilna odvođenja ljudi u zvanične kampove. Praktikovani su i različiti oblici vršenja pritiska i zastrašivanja. Napadi na migrantske skvotove u Srbiji deo su kompleksne dinamike finansiranja proizvodnje spoljašnje granice EU, ali i kriminalizacije migracija i solidarnosti kao oblika delimičnog o(ne)mogućavanja migracija i filtriranja migranata na putu ka Evropskoj uniji. U ovim dinamikama stanovanje migranata, uključujuči sve oblike privremenog smeštaja, igra važnu ulogu.
Stanovanje migranata je jedan od glavnih regulativnih mehanizama u utvrđivanju granica. Ono je način na koji Evropska unija u saradnji sa lokalnim vlastima čuva svoje vanjske granice na teritoriju spoljašnje periferije. Kampovi za migrante i samo-organizovani skvotovi deo su kompleksne dinamike institucionalizacije, deinstitucionalizacije i reinstitucionalizacije granica prema tvrđavi Evropi. Oni formalni, predstavljaju jedan od glavnih prostornih materijalizacija migrantskih politika kojima se kontrolišu kretanje i životi migranata i ne-migranata. U Srbiji postoje dva tipa kampova: Centri za tražioce azila i Tranzitno/prihvatni centri. Ove prostore karakteriše ograničavanje kretanja, socijalno isključivanje i depolitizacija života migranata. Kampovi su način na koji Evropska unija štiti svoje granice i izbegava odgovornost za nametanje imperijalističkih interesa i za posljedično siromaštvo širom sveta. Evropske nacionalne vlade i EU eksploatišu strah koji se mobiliše upotrebom sile i predstavljanjem migranata kao pretnje protiv koje je potrebno upotrebiti bezbednosne mere koje uključuju hapšenje i odvođenje ili zatvaranje migranata u kampove.
Samoorganizirani skvotovi su esencijalni deo koridora solidarnosti i materijalizacija borbe protiv represije nad migrantima.1 U Srbiji su se migrantski skvotovi inicijalno pojavili kao reakcija na nedostatak smeštajnih kapaciteta organizovanih od strane države 2011. godine, a danas su reakcija na kampove kao oblik institucionalnog nasilja nad migrantima. Uslovi života u takvim skvotovima su teški, posebno tokom zimskih meseci. Većina migranata spava u šatorima u prostorima bez tekuće vode i toaleta. Objekti su često u veoma lošem stanju i opasni za boravak. Mnogi takođe spavaju u šumama zbog konstantnog straha od policije. Ono što razlikuje ove prostore od zvaničnih kampova je pre svega sloboda kretanja i strukture solidarnosti koje se oko njih razvijaju.
Migrantski skvotovi su mesta proizvodnje mobilnih zajedničkih dobara koja uključuju različita znanja, društvene odnose, međusobnu brigu, razmenu usluga.2 U Srbiji se oko pograničnih skvotova razvila mreža solidarnosti sa migrantima koju čine uglavnom internacionalne volonterske grupe. Ove grupe obezbeđuju infrastrukturu za odrzavanje lične higijene u vidu mobilnih tuševa, infrastrukturu za obradu hrane, namirnice, šatore, ćebad, i osnovnu medicinsku pomoć. Represija usmerena protiv skvotova je u Srbiji započela nakon zatvaranje zvaničnog koridora na Balkanu 2016. godine. U nastupajućem periodu država je usmerila svoje delovanje na uspostavljanje pune kontrole nad migracijama. Tokom 2017. otvoreni su novi kampovi kako bi se Srbija iz tranzitne reorganizovala u bafer zonu. Posledice ovakve migrantske politike bilo je proterivanje migranata iz parkova u Beogradu i iz skvotova u gradskim i pograničnim zonama.
Racije na granici
Krajem oktobra prošle godine sistemsko nasilje spram stanara i volontera u migrantskim pograničnim skvotovima u Srbiji je intenzivirano. Policija je uništavala infrastrukturu migrantskih skvotova a migrante hapsila i nasilno odvodila u zvanične kampove. Ovako su situaciju na terenu opisali volonterke i volonteri organizacije No Name Kitchen koja radi u Šidu u audio izveštaju objavljenim 30. oktobra: “Pre dva dana, policija je došla u jutarnjim časovima, a migranti su pobegli. Policija je sakupila svu odeću, ćebad, sve što je ostalo iza ljudi čak i šatore. Sakupljane stvari su polili benzinom i zapalili. Migranti koji žive ovde ostali su bez smeštaja, bez šatora, odeće, mnogi i bez telefona koji su se oštetili u bekstvu. (…) Policija takođe patrolira skvotom, nije bilo racija i nasilnih iseljavanja ali su bili u prostorima u koje odlazimo. (…) Pre nekoliko dana su bili u skvotu i prebrojavali ljude. (…) Migranti su uplašeni jer ono što se desilo u šumi može lako da se dogodi i u skvotu. (…) Policija dolazi dva, tri, četiri puta dnevno u skvot. Čak i kada ne rade ništa atmosfera je napeta.”
Ljudi čiji su šatori zapaljeni prešli su da žive u skvotiranu bivšu štampariju Grafosrem, zajedno sa oko dvesto drugih ljudi, gde su se ubrzo strahovi volontera pokazali kao osnovani. Policija je 22. novembra upala u skvot i uništila celokupnu infrastrukturu koju su volonteri No Name Kitchena gradili mesecima. Zaplenjeni su šatori, ćebad, ljudima je opljačkan novac, uzeti su telefoni i stanice za punjenje telefona. Skvot je nasilno iseljen bez prethodne najave i bez zvaničnog dokumenta koji bi makar proceduralno legitimisao ovakav čin. Stanari kampa su prisilno odvedeni u zvanične kampove na granici sa Rumunijom i Bugarskom. Iseljenju je pored policije prisustvovao i zamenik gradonačelnika koji je vređao volontere NNK i izjavio da je napuštena fabrika njegova, iako je ona u privatnom vlasništvu. Policija je takav čin javno opravdavala kao zaštitu lokalnog stanovništva koje se navodno već duže vreme žali na prisustvo migranata u gradu. Nakon izbacivanja stanara u prostor su ušli bageri i viljuškari koji su “očistili” zgradu.
Nakon operacije volonteri u Šidu su se našli pod prismotrom osoba u civilu koje su snimale i fotografisale kuću u kojoj volonteri žive, njihovo vozilo i aktivnosti. Jedna od volonterki NNK u telefonskom razgovoru obavljenom 4. januara ovako je opisala trenutnu situaciju: “Tenzija je i dalje velika. Policija patrolira tri puta dnevno. Juče su dolazili i pretili su nam da će nas uhapsiti ako ne odemo iz skvota. Iako je u Srbiji ilegalno spaljivati tuđu imovinu, policija redovno spaljuje šatore u okolini. Još uvek ne znamo ko je naručio prisilno iseljenje skvota. Ponašanje policije je nepredvidivo i nama izgleda bez jasnog cilja. Čuli smo da je postojao rok 6. decembra da se zbog novca migranti stave u kampove, ipak mi nismo primetili razliku u ponašanju policije nakon ovog perioda. Što se odnosa prema volonterima tiče mi se ne osećamo kao da nam je delovanje u potpunosti onemogućeno. Naš rad je otežan ali je i dalje moguć.”
Igra mačke i miša
Postupci policije i gradskih zvaničnika često deluju nasumično bez jasno definisanog plana i jasno definisanog kratkoročnog ili dugoročnog cilja. Takav utisak je posledica aktuelnog dualnog odnosa Srbije spram migracija. S jedne strane migrantski skvotovi se delimično tolerišu kako bi se Srbija što pre rešila neželjenih migranata sa svoje teritorije, dok se s druge strane migrantski skvotovi kriminalizuju stigmatizacijom njihovih stanara, povremenim prekršajnim i krivičnim gonjenjem migranata i volontera i nasilnim akcijama policije kako bi se za EU generisala slika poslušne države na periferiji koja precizno ispunjava uslove za članstvo u “Evropskoj porodici”.3
Pored već pomenute politike spram EU jedan od mogućih direktnih razloga za pojačano nasilje i racije u pograničnim skvotovima može biti i način finansiranja zvaničnih kampova u Srbiji. Novac za finansiranje kampova se u Srbiji obezbeđuje na osnovu broja ljudi u kampovima. U situacijama kada se u zvaničnim kampovima broj ljudi smanji kampovi se popunjavaju nasilnim dovođenjem ljudi iz pograničnih skvotova. Pojačano prisustvo policije danas moglo bi se razumeti kao mera onemogućavanja povratka deportovanjih migranata iz zvaničnih kampova u “igru”.
Uprkos ovakvim policijskim merama migranti se vraćaju u pogranične krajeve odakle im je jednostavnije da nastave put ka željenim destinacijama u EU. Paraleno sa intenziviranjem nasilja u skvotovima pojačava se i nasilje na graničnim prelazima. Nasilne deportacije, fizičko i psihičko zlostavljanje od strane Hrvatske pogranične policije, onemogućavanje migranata u potraživanju azila i lov na ljude u pograničnim zonama sve više otežavaju putovanje, a prelazak granice je neke zbog ovakvih migrantskih politika već koštao života. Početkom decembra, u pokušaju da pređe Hrvatsku granicu, život je izgubio mladić iz Palestine koji je putovao sa ženom i troje dece. Dok je pokušavao da se popne na voz, poginuo je od udara električne struje.
- Videti: Deanna Dadusc, Margherita Grazioli & Miguel A. Martínez, Introduction: citizenship as inhabitance? Migrant housing squats versus institutional accommodation, Citizenship Studies, 23:6,(2019). [↩]
- O mobilnim zajedničkim dobrima (mobile commons) videti: Papadopoulos, D., and V. S. Tsianos. After Citizenship: Autonomy of Migration, Organisational Ontology and Mobile Commons, Citizenship Studies 17: 2. (2013). [↩]
- Videti više u: Marta Stojić Mitrović i Ana Vilenica, Enforcing and disrupting circular movement in an EU Borderscape: housingscaping in Serbia, Citizenship Studies, 23:6, (2019). [↩]