Srpska napredna stranka s Aleksandrom Vučićem na čelu svoje djelovanje zasniva i na bliskim vezama s kriminalnim podzemljem. Razne afere se redovito pojavljuju u javnosti, ali bez ikakvog relevantnijeg političkog odjeka, što dovoljno govori o tome koliko su te veze jake. Naš suradnik Saša Dragojlo ih je pažljivo rekonstruirao te pokazao kako funkcionira model vladavine putem (ne)vidljive ruke crnog tržišta.
Više možete postići sa lepom rečju i pištoljem nego samo sa lepom rečju, čuvena je izjava još čuvenijeg američkog gangstera Al Kaponea koji je na kraju “pao” (samo) za utaju poreza. Srpska napredna stranka je politička korporacija koja broji preko 700 hiljada zvaničnih članova, međutim, njena mreža crne udovice oko sebe veže mnogo moćnije aktere od pukog broja ucenjenog i očajnog pučanstva sa članskim kartama. Formirani kao interesna grupacija kojoj je cilj osvajanje vlasti i suvereno upravljanje državnim aparatom, svoje prirodne saveznike godinama su tražili i pronalazili – s “one strane zakona”. Time su sebi obezbedili monopol na silu i u sivoj zoni iz koje su mogli da vode operacije osvajanja izbora, privatnih preduzeća, ali i uticajnih poslovnih saradnika, i to neometani dosadnom zakonskom kontrolom, arhaičnim “javnim interesom” i precenjenom transparentošću. Rečnikom Vol Strita, tržišta ne trpe granice i teže širenju, odnosno “oslobađanju“ novih profitabilnih teritorija.
Vest s kraja prošle godine o otkriću najveće ilegalne plantaže marihuane u Evropi, formalno registrovane za proizvodnju organske hrane, na kojoj su pojedini predstavnici vlasti čak brali paradajz i salatu, a opozicija kao šefa cele operacije označila brata predsednika države, otvorila je pandorinu kutiju iz koje sve češće ispadaju kosturi koji bi, u zemljama u kojima javnost ima ikakvu moć, predstavljali političku sahranu za aktuelni režim. Afera “Jovanjica” koja sugeriše da formalno demokratski izabrana vlast u Evropi, toj kolevci pravne države, ilegalno proizvodi i prodaje drogu, za režim Aleksandra Vučića je posebno opasna i paradigmatična. Ona uspešno povezuje kriminal na koji su građani posebno osetljivi (‘”droga ubija našu decu”), predstavnike vlasti, ali pre svega predsednikovu familiju – i to, nikog drugog doli čuvenog Andreja Vučića.
Brat u senci
Siniša Mali, aktuelni ministar finansija i ekspert za ekonomske marifetluke, u intervjuu za hrvatski nedeljnik Globus 2014. godine, opisao je Andreja Vučića, brata predsednika Srbije, kao upravljača iz senke.
“Andrej je, inače, siva Aleksandrova eminencija u Srpskoj naprednoj stranci, koji se nigde u javnosti ne pojavljuje”, izlanuo se tada Mali, a taj kiks koji je nesumnjivo iznervirao braću, bio je uzrok bar nekih od njegovih besanih noći. Ime Andreja Vučića dugo godina se u Srbiji izgovara šapatom – na ulici, kafani, basketu, poslovnom sastanku – kao ime onoga ko stoji iza svakog prljavog posla u privredi: od preuzimanja firmi, luksuznih restorana, hotela, preko trgovine falsifikovanim pasošima, do rudarenja bitkoina ili, na kraju krajeva, dilovanja marihuane.
Potpisnik ovih redova je još pre tri godine od izvora dobio informaciju da Andrej Vučić i “njegovi ljudi” kontrolišu proizvodnju i prodaju visokokvalitetnog skanka. Informacija koja je tada delovala koliko neverovatno, toliko i neproverljivo. Međutim, nakon što se dobar glas o “Jovanjici” daleko čuo, glasine o predsednikovom preduzimljivom bratu, neočekivanoj sili koja se svuda pojavljuje i rešava stvari, konačno su dobile ozbiljnu konkretizaciju, bez obzira da li je u pitanju (polu)istina ili ne. Daleko pre nego što smo dobili dimne signale iz “Jovanjice”, javnost je Andreja V. upoznala u nekoliko prilika koje ga skiciraju u najmanju ruku kao osobu koja se prečesto petlja sa premračnim likovima u mutnim poslovima.
Za predsednikovog mlađeg brata prvi put smo čuli nakon izbijanje afere “Asomakum”, odnosno slučaja istoimene firme i drugih privrednih društava koje je policijska istraga još tokom 2011. identifikovala kao grupu fiktivnih kompanija formiranih sa ciljem izvlačenja novca iz budžeta na osnovu nepostojećih pravnih poslova. Kao vlasnik Asomakuma formalno se vodio baš Andrej Vučić. Tek 2014., nakon što je opozicija pokrenula aferu, Andrej protiv Asomakuma podnosi tužbu sa tvrdnjama da mu je navodno falsifikovana lična karta. Uz obilje sumnjivih pravnih odluka i veštačenja, brat predsednika je iz čitave afere izašao bez ogrebotine. Istovremeno, trenutno se sudi 18 osoba koje su optužene da su prale novac preko firmi osnovanim falsifikovanim ispravama Andreja Vučića i drugih osoba.
U septembru takođe 2014., na sada već čuvenoj Paradi ponosa, po nosu i ponosu nisu dobili pripadnici LGBT zajednice, kako su najavljivali ekstremni desničari, već Andrej i njegov prijatelj Predrag Mali, brat ministra finansija. Tokom bahatog pokušaja probijanja kordona Žandarmerije, zajedno sa dvojicom pripadnika Vojne policije – preteći, vičući i, prema tvrdnjama svedoka, potežući pištolj – dobili su ozbiljne batine od niških žandarma. Oko slučaja se u javnosti digla galama, ali uz brojne pravno sporne odluke, kao i u slučaju Asomakum, predsednikov brat je izašao krivično neokrznut, dok su sedmorica žandarma nedavno osuđena na uslovne kazne.
Godinu dana kasnije, u septembru 2015., tokom posete tada premijera Aleksandra Vučića potpredsedniku Amerike Džozefu Bajdenu, Andrejevo ime se ponovo pojavilo, i to u pismu petoro američkih kongresmena koji izražavaju ozbiljnu zabrinutost zbog njegovog uticaja na privredna kretanja u Srbiji. “Zabrinuti smo zbog izveštaja da je mala grupa ljudi koju predvodi premijerov brat Andrej Vučić i dvojica njegovih bliskih saradnika Nikola Petrović (Vučićev kum) i Zoran Korać, učvrstila svoj uticaj u energetskom sektoru, telekomunikacijama, infrastrukturi i svim drugim vodećim biznisima u Srbiji”, navodi se u tom pismu.
Od tada pa do danas o mlađem bratu predsednika kolaju najrazličitije priče: od reketiranja elitnog beogradskog restorana Franš, uništavanja javnog preduzeća Pošte Srbije nauštrb narastajućeg privatnog sektora, do toga da je “pravi gradonačelnik Novog Sada”, i da za SNS agresivno obezbeđuje kapilarne glasove na izborima. No, tek 2019. godine isplivali su prvi opipljivi materijalni dokazi, odnosno fotografije koje ga povezuju sa jako opasnim čovekom – kontroverznim biznismenom Zvonkom Veselinovićem sa podebelim dosijeom. Prvo je KRIK 14. aprila objavio sliku njih dvojice iz 2015. kako na Kopaoniku u restoranu Salaš 137 sede i gledaju košarkašku utakmicu Crvena Zvezda-Alba. Dan kasnije BIRN objavljuje njihovu fotografiju kako tokom predizborne kampanje 2014. godine sede u marketinškoj agenciji koju je tada SNS angažovao za izbore. Ulične glasine o sveprisutnom Andreju, ali pre svega one da “Andrejevi i Zvonkovi ljudi” uzimaju reket i predstavljaju strah i trepet, konačno su dobile ozbiljno uporište u stvarnosti.
Kumovi Zvonko i Milan
Ako ste iole informisani u Srbiji nema šanse da niste čuli za ime Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića. Kada se u razgovoru pominju njihova imena, glas onog ko ih izgovara intuitivno gubi na intenzitetu, dok se vrat te osobe spontano okreće oko svoje ose, još jednom, za svaki slučaj, zlu ne trebalo.
Zvonko Veselinović je dospeo u žižu javnosti 2011. godine kao organizator barikada na Jarinju i Brnjaku na administrativnoj granici sa Kosovom, dok smo za njegovog kuma Milana Radoičića prvi put čuli tek nakon ubistva Olivera Ivanovića u januaru 2018. Tada je BIRN objavio neobjavljeni deo intervjua sa Ivanovićem iz avgusta 2017. u kom on Radoičića opisuje kao kriminalca i vođu “neformalnog centra moći”, ističući da ga ozbiljno zabrinjava što je predsednik Vučić baš njega u to vreme naveo kao primer borca za Srbe na Kosovu. Ivanović je novinara zamolio da taj deo ne objavljuje, ali kad je novinar Radoičićevo ime hteo da precrta, ubijeni srpski političar ga je zaustavio.
“Ne, ne, ne, neka ostane tu, zapamtite to, to ćete imati ime tu”, rekao je tom prilikom. Dve i po godine kasnije, kosovsko tužilaštvo u svojoj optužnici za njegovo ubistvo upravo Radoičića i Veselinovića označava kao predvodnike kriminalne grupe koja je likvidirala najliberalnijeg srpskog političara na Kosovu, i za obojicu raspisuje poternice.
No, da krenemo od početka, tj. od sada već čuvenog paljenja graničnog prelaza Jarinje kada je Zvonko Veselinović bio jedan od najvećih “branitelja srpstva”, o čemu je u to vreme govorio i tada opozicioni političar Aleksandar Vučić. Dok su lokalni Srbi na barikadama sprečavali otcepljenje Kosova, Zvonko je alternativnim putevima švercovao naftu i drugu robu, i to sa kosovskim kriminalcem Mentorom Bećirijem, podaci su iz istraga Beograda i Prištine koje je objavio Insajder.
Veselinović je sposoban i ambiciozan čovek, i hronološki gledano, svake godine svoje karijere, u svakom pogledu, sve više je napredovao. U policijskoj Beloj knjizi organizovanog kriminala iz 2001. on se pominje kao vođa grupe koja je krala automobile, bavila se iznudama i falsifikovanjem dokumenata. Dve godine kasnije hapšen je zbog sumnje da je preprodavao drogu. Iako je na saslušanju policiji priznao da je nabavio preko tri kilograma heroina od izvesnog Kena iz Prištine, tu izjavu je kasnije povukao tvrdeći da ju je policija iznudila batinama. Već 2011. godine, kada Blic piše o neimenovanom “šverceru koji pali Jarinje”, srpska Bezbednosno-informativna agencija (BIA) ga u svom izveštaju opisuje kao vođu kriminalne grupe koja se bavi trgovinom droge, oružja, nafte, zelenašenjem i pranjem novca, i koja blisko sarađuje sa albanskim narko-trafikantima iz južnog dela Kosovske Mitrovice.
Predsednik Aleksandar Vučić je u jednom intervju iz 2015. priznao da je Veselinovića podržavao u vreme dok su postojali problemi na prelazu Jarinje, ali nikad ništa sem toga. “Ja sam mu pružao političku podršku tada dok sam bio u opoziciji. Podrška se tiče barikada, ne biznisa. Zvonka Veselinovića video sam jedanput u životu”, rekao je tad Vučić, a na pitanje da li se sa njim viđa njegov brat Andrej, odgovorio da ne zna i da mora da ga pita. Međutim, sam Veselinović je jednom prilikom rekao da ga je u vreme najveće negativne kampanje protiv njega tokom 2011. tadašnji zamenik predsednika SNS-a zvao i rekao da SNS stoji iza njega. “Iznenadio me i poziv Aleksandra Vučića, on me je, kada je počela hajka, lično zvao telefonom i rekao da kao stranka stoje iza mene”, izjavio je Veselinović.
S druge strane, Veselinovićev kum Milan Radoičić nije se pojavljivao u javnosti do pre nekoliko godina, iako je kao jedan od operativaca bio u skoro svim Veselinovićevim poslovima, a zajedno sa njim je bio optužen i za prisvajanje 32 kamiona Hipo Lizinga, za šta su obojica pre nekoliko godina oslobođeni. KRIK je objavio da je Radoičić 2009. optužen da je kao član međunarodne kriminalne grupe učestvovao u otmici makedonskog biznismena, međutim, oteti biznismen koji je Radoičića prepoznao kao kidnapera koji mu je donosio „brufen“ u zatočeništvu, iznenadno je poslednjeg dana suđenja promenio iskaz. Iako je za sve ove godine bio osumnjičen za mnoga (ne)dela, osuđen je jedino za falsifikovanje lične karte 2010. godine.
Ni akademik ni intelektualac
Radoičića je u javnosti 2017. prvi pomenuo Vučić, i to kao jednog od ljudi koji čuvaju Srbiju na Kosovu, zbog čega se i sam Oliver Ivanović u gorepomenutom intervjuu ozbiljno zabrinuo. Međutim, u februaru 2018., mesec dana nakon ubistva Ivanovića, Vučić se na Hepi televiziji od Radoičića ogradio, izjavivši da ga ne zna i da sa njim nikada nije razgovarao. Za to vreme o njegovim poslovima su žuborili kuloari. Govorkalo se da u Radoičićev restoran Grej u KosovskojMitrovici na raport dolaze brojni političari i biznismeni, i da se za sve pita baš on. Koliko je Radoičić uticajan najbolje svedoči izjava Ramuša Haradinaja u intervjuu za emisiju “Slobodno srpski“ koji je rekao da razgovara sa njim, jer je on “bitan za sve”.
Snimak Milana Radoičića koji u oktobru 2017. pobedu Srpske liste na Kosovu slavi otvarajući džinovski Moet, i to sa direktorom Kancelarije za KiM Markom Đurićem i gradonačelnikom Kosovske Mitrovice Goranom Rakićem, upečatljiv je audio-vizuelni otisak jednog mučnog vremena. Potpisnik ovih redova je u više navrata na konferencijama za štampu pokušao da od predstavnika vlasti – ministra policije Stefanovića i direktora kancelarije za KiM Marka Đurića – dobije suvisle odgovore o tome ko je Radoičić, šta radi sa njima, i ko mu je dao ovlašćenja da pregovara u ime kosovskih Srba kada nema nikakvu funkciju, međutim, suvislost u njihovim odgovorima je izostala.
No, sredinom 2018. Radoičić se “autovao“ zvanično postavši potpredsednik Srpske liste, kosovske stranke koja je praktično ispostava SNS u otcepljenoj srpskoj pokrajini. Iako je mesecima u bekstvu, jer ga kosovsko tužilaštvo traži zbog ubistva Ivanovića, slobodno se kreće po Srbiji čak i na sastancima na kojima je predsednik Srbije. Ipak, ako je Vučićeva pohvala Radoičiću iz 2017. uplašila Ivanovića, predsednikov nastup s kraja 2018. na javnom servisu, u kojoj otvoreno staje iza Radoičića, čoveka živopisne biografije, i to dok još uvek traje istraga o ubistvu Olivera Ivanovića, morala bi zabrinuti sve građane Srbije. “Ne samo da ga nije ubio, već nije učestvovao u organizaciji, logistici, podstrekavanju i bilo čemu drugom”, rekao je Vučić na RTS-u, pozivajući se na navodno poligrafsko testiranje, zaboravivši svoja formalna ovlašćenja/ograničenja.
“Radoičić nije ni akademik, ni intelektualac, ali je za razliku od mnogih velikosrba, ne jedanput, uz sve druge stvari kojima se ne ponosimo i kojima ni on nije srećan, bio uvek na braniku Severne Mitrovice”, dodao je tom prilikom. Zbog čega je baš predsednik države, na javnom servisu stao iza ovog čoveka u slučaju najozbiljnijeg političkog ubistva još od atentata na premijera Đinđića, pitanje je koje će ko omča ostati da visi u vazduhu verovatno do nekih srećnijih vremena.
Kumovi Milan i Zvonko se od kada je SNS na vlasti više bave legalnim biznisom, mada često ne na baš legalan način, tvrde upućeni. Firme pod njihovom kontrolom dobijaju sve više poslova u oblasti transporta i građevinarstva, i to na državnim projektima, a čak je sedište jedne od njihovih firmi bilo u zgradi u državnom vlasništu. Istraživački mediji su objavili i Veselinovićeve i Radoičićeve fotografije sa Vučićevim kumom Nikolom Petrovićem, ali i sa ministarkom građevine Zoranom Mihajlović na jednom od državnih gradilišta. Interesantno je da su u poslednjih nekoliko godina sudovi oborili sve optužnice protiv njih dvojice – i za prisvajanje kamiona Hip Lizinga, ali i za nelegalno iskopavanje šljunka na državnom projektu izgradnje Koridora 10. Kako smo konstatovali i u aferama Andreja Vučića, suđenja su pratile brojne pravno sporne odluke.
“Crni sin, greh me prati”
No, pored hiperpreduzimljivog brata, naš predsednik ima problem i sa nestašnim sinom. Danilo Vučić ima 22 godine i dosta podseća na tatu, ali onog iz radikalskih vremena. Naime, te nesrećne Parade ponosa 2014. Andrej je navodno krenuo kroz kordon žandarmerije kako bi zaustavio bratanca Danila da se u grupi “radovaca” obruši na vesele šetače u šarenoj koloni duginih boja. Mladi Danilo se već godinama pominje kao vatreni nacionalista, ali i navijač Crvene Zvezde, kao tata mu. Zbog toga je bilo duplo iznenađenje kada se na tribinama stadiona u ruskom gradu Samari tokom utakmice Srbija – Kostarika, našao u društvu “janjičara”, navijačke grupe Partizana poznate po kriminalu i nasilju, i tome da su pre nego što su postali profesionalni “grobari” bili navijači drugih srpskih klubova. Pored mladog Danila “orlove” na toj utakmici žustro su bodrili Aleksandar Vidojević zvani Aca Rošavi (nasilničko ponašanje na utakmici, razbojništvo i nedozvoljeno nošenje oružja), Boris Karapandžić (osuđivan zbog trgovine drogom, držanje oružja, demoliranje kafića), Nemanja Srećković i Milan Krasić (osuđen na 14 godina zatvora zbog ubistva drugog navijača).
Šta će predsednikov sin “delija” sa okorelim kriminalcima, i to “grobarima”, kako su se kriminalci našli pored predsednikovog sina, gde je bilo i šta je radilo obezbeđenje koje mu pripada kao sinu predsednika, samo su neka od pitanja koja su intrigirala javnost. Otac predsednikovog sina tada je optužio medije, u svom standardnom maniru, za napad na njegovu porodicu. “Da mu ja sad objašnjavam što su ga napali što je išao da navija za Srbiju i što je vikao: ’Ja te volim Srbijo!’ i što kaže: ’Na tri mesta od njega je bio neki koji mu se ne sviđa navijač Partizana’. Uzgred moj sin nije navijač Partizana”, izjavio je tada otac predsednikovog sina vidno iznerviran.
No, ako je to bilo slučajno, a nije, šta reći na novu sliku koja je objavljena pre manje od mesec dana, a na kojoj Danilo ponovo sedi sa “poznanicima” sa Svetskog prvenstva – Vidojevićem i Srećkovićem, članovima ozloglašene ekipe ubijenog Saleta Mutavog. Na fotografiji su, kao kuriotizet, između ostalih, I generalni direktor FK Crvena Zvezda Zvezdan Terzić, ali i Igor Dodik, sin Milorada Dodika. Veza porodice Vučić i SNS-a sa “janjičarima”, navijačkom grupom čijeg su vođu, narko dilera Aleksandra Stankovića zvanog Sale Mutavi, konkurenti likvidirali u oktobru 2016. godine, nikad do kraja nije razjašnjena, ali tragovi sa mesta brojnih zločina jasno vode do režimskog brloga.
Mutava usta ne govore
“Objavljujemo rat ovoj vrsti mafije i u ovaj rat ulazimo bez zadrške i rezerve, biće teška borba koju bezbednosne strukture moraju da nose i moramo da pobedimo zbog građana, mira i bezbednosti na ulicama”, izjavio je odlučno ministar policije Nebojša Stefanović odmah nakon što je vođa “janjičara” Sale Mutavi izrešetan u klasičnoj mafijaškoj sačekuši na uglu Bačvanske i Ulice Gospodara Vučića u Beogradu.
Javnost je bila iznenađena reakcijom i potresenošću države na ubistvo jednog kriminalca, ali je iznenađena bila i vlast, i time napavila krupnu grešku u koracima. Nakon njegove smrti, veze sa državom počele su da isplivavaju kao leševi bez betonskih čizama. Ispostavilo se da su pojedini “janjičari”, osim što su Danilovi drugari, poznanici i generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića s kojim su vežbali pucanje u vojnoj streljani, saopštio je Vojni sindikat Srbije pozivajući se na svoje izvore. Sa “janjičarima” i Nedićem pucao je i pripadnik Žandarmerije Nenad Vučković Vučko koji je sa Stankovićem i njegovom grupom praktično bio dugogodišnji prijatelj sa tribine, o čemu svedoče brojne brojne fotografije. Ministar policije Nebojša Stefanović u javnosti je pokušao da relativizuje Vučkovićevu bliskost sa njima, rekavši da ne vidi u čemu je problem jer “ne postoji krivično delo biti navijač ili vođa navijača”. Stefanovićeva desna ruka, bivša državna sekretarka u MUP-u Dijana Hrkalović, u javnosti je čak optuživana da je bila bliska prijateljica Saleta Mutavog i mafijaški kadar u policiji. Pojedini “janjičari” obezbeđivali su i inauguraciju predsednika Vučića 2016. i tom prilikom nasilno izbacivali novinare sa događaja, čime je uspostavljena i direktna veza sa vladajućom strankom.
Ipak, reakcija vlasti na snimak prebijanja telohranitelja direktora FK Partizan Miloša Vazure u aprilu 2016. godine, najilustrativnija je za odnos Vučićevog režima prema ovoj navijačkoj grupi. Iako je u javnost odmah nakon incidenta izašao nasilan snimak sa sigurnosne kamera na kraju kog Stanković pokazuje srednji prst u objektiv, policija je odreagovala tek deset dana kasnije kada je FK Partizan izdao saopštenje. Tada su uhapšena dva člana “janjičara”, ali ne i Stanković. Tužilaštvo protiv njega nije podnelo prijavu, a na pitanje novinara zašto je on izostavljen, Vučić, tada premijer, odgovorio je da “taj jedan nikoga nije pipnuo”.
No, to koliko je država išla na ruku klanu pokojnog Stankovića, koji je bio blizak Kavačkom klanu, pokazuje i to da je srpska policija sve ove godine striktno hapsila njihove protivnike iz Škaljarskog klana. A da je država u ratu protiv svih onih koji su neprijatelji “janjičarima”, pokazuje i nedavno obraćanje predsednika Aleksandra Vučića koji se vidno iznervirao odlukom da tužilaštvo odustane od gonjenja Filipa Koraća, saveznika škaljaraca i prvog saradnika Luke Bojovića koji je trenutno utamničen u Španiji.
“Ne mogu ni da vam kažem, toliko sam kivan i toliko sam ljudski kao predsednik, ali pre svega kao običan čovek koji ima troje dece, zabrinut”, izjavio je emotivno Vučić, a s obzirom na bliskost njegovog sina Danila sa “janjičarima”, zabrinutost je potpuno razumljiva i opravdana.
(Ne)vidljiva ruka crnog tržišta
Veselinovići, radoičići, stankovići, vidojevići, makragići, koluvije i drugi koji se neće ljutiti što ih ne pominjem, samo su logična posledica razvoja partije koja je nikla iz paravojnog krimi-miljea, i koja je prirodno prigrlila podzemni svet. Da bi u ruci držala batinu, sa stanovnicima tog sveta je podelila tržište, zauzvrat zatraživši podršku i fizičku zaštitu njih i njihovog zajedničkog carstva. Izbornu promenu vlasti, između ostalog, sprečavaju crni džipovi puni bicepsa i poluautomatskog oružja, a na istu prepreku će naići i oni koji slavodobitno predviđaju “jurenje po ulicama”, a nisu našli svoju verziju Britvaša iz Birmingema.
U režimskom sistemu kolonizovanja javnih i privatnih resursa, predsednik Vučić je političko sunce koje svojim napadnim blještavilom zaslepljuje čitavu javnu arenu u Srbiji, dok se u senci propagandnih reflektora završavaju poslovi. Ipak, dugodišnja poslovna saradnja sa obe strane legalnosti, uslovila je da su njihovi odnosi toliko isprepletani da ih je teško međusobno jasno razdvojiti. Kada se lažov zaigra, prepusti narativu koji je stvorio i zaboravi šta je uistinu istina, tada faktički gubi kontrolu nad onima koje obmanjuje, ali još važnije – nad samim sobom.
(Ne)vidljiva ruka crnog tržišta malo-malo izvire iz podzemlja strašeći građane, a bogami, iako to teško priznaju, i političke gospodare. Iz straha, ali i nametnutog tempa igre (moderni kriminal je kapitalizam doveden do paroksizma), i batinaši i političari, postaju isti. Crno tržište je autodestruktivno, u njemu vlada atmosfera paranoje i sadizma, a pohlepne oči uvek žele još. U tom smislu, ako ne bude revolucije, biće rata do istrebljenja. Pitanje je samo kada i ko će biti spreman da prebroji leševe, pošalje ih mrtvozorniku – i podeli dugo čekanu pravdu.