Državne strategije razvoja postsocijalističkih država IT sektor prodaju kao sektor budućnosti, pokretač “četvrte industrijske revolucije” i sredstvo nadoknađivanja propuštenih prilika za ekonomski razvoj. Dok u regiji niču aplikacije koje se oslanjaju na prekarni, slabo plaćeni rad, Vuk Vuković daje pregled uspješnih taktika borbe radnika u američkom digitalnom sektoru.
Ukoliko na Guglu pokušate da pretražite vesti o štrajkovima u informatičkom/digitalnom sektoru, ne računajte na pomoć inače predusretljivog algoritma za predlaganje pojmova za pretragu. Kod sintagmi poput “tech strikes”, “tech workers strike” ili “app workers strike”, pretraživač zanemi kao da je u pitanju pretraga “nepoželjnog” ili pornografskog sadržaja, bez obzira što takve pretrage vode do vrlo relevantnih i aktuelnih rezultata i medijskih naslova. Upravo je 2019. bila godina značajnog umnožavanja akcija na radnom mestu u informatičkom sektoru, bar u SAD i ostalim razvijenim zemljama, prema javno dostupnoj bazi podataka Collective Actions in Tech. Broj ovakvih slučajeva raste vrtoglavom brzinom: 2017. godine prijavljeno je, prema ovom izvoru, tek desetak borbi, da bi se 2018. taj broj učetvorostručio, a 2019. je akcija na radnom mestu bilo preko stotinu. Nije ni čudo što Gugl ne pomaže svojim korisnicima da o tome saznaju više, s obzirom da je oko 15% ovih slučajeva (31 od 221) bilo upereno neposredno protiv Gugla.
Sa druge strane, državne strategije razvoja naših postsocijalističkih društava IT sektor prodaju kao sektor budućnosti, pokretača “četvrte industrijske revolucije” i sredstvo nadoknađivanja propuštenih prilika za ekonomski razvoj. Ako je IT sektor, prema tome, budućnost kapitala, pogled na štrajkove, sindikalizaciju i klasnu borbu u digitalnoj privredi predstavlja pogled u budućnost rada u ovim sektorima, ako on postane jedna od osovina stvaranja nove vrednosti. U srpskom BDP-u već učestvuje sa oko 10% i spada u top tri izvozne delatnosti, ali uprkos tome, jedino su u IT sektoru izostale radničke inicijative i organizovanje.
Američki uspjesi
Čak i kraćim pregledom radničkih borbi u američkom IT sektoru stiče se utisak o njihovom bogatstvu, kreativnosti i šarenolikosti, kako u pogledu organizacije, tako i u pogledu ciljeva. Inicijative i kampanje poput Tech Workers Coalition, Sillicon Valley Rising, Deactivate Uber Billionares, Pittsburgh Association of Tech Professionals, Whole Worker, Tech Against Fascism i mnoge druge bore se za različite, a srodne ciljeve: od boljih plata i uslova rada, preko borbe protiv upotrebe tehnologije za prepoznavanje lica na radnom mestu i automatizacije, do pritiska na tehnološke gigante da prekinu saradnju sa fosilnim kapitalom, imigracionim agencijama i vojskom, pa i određenim državama (u slučaju Tech Against Fascism, sa Indijom nakon donošenja spornog zakona o državljanstvu). Zaposleni u onlajn prodavnici Wayfair su tako obustavili rad u znak protesta protiv poslovanja sa državnim partnerom koji upravlja kampovima za decu migrante, tražeći od uprave da raskine taj ugovor i ubuduće ne sklapa slične poslove. Najjasniji primer toga da ove borbe često prevazilaze isključivo “sindikalističke” ili, u klasičnoj Lenjinovoj formulaciji, “tredjunionističke” okvire, jesu radnici Kickstartera, koji su se na sindikalno delovanje odlučili nakon što je uprava sa sajta skinula strip zabavnog naziva Always Punch Nazis pod pritiskom desničarskih medija. Rečima jednog od zaposlenih, “u životu postoje neka pravila, i jedno od njih je da ne treba sarađivati sa nacistima”.
Međutim, klasne i statusne razlike na radnom mestu, čak i unutar svih ovih pokreta i borbi, rade svoj posao i utiču na razlike u metodima borbe, ciljevima i interesima. Primera radi, iako su se mediji najčešće fokusirali na inicijative inženjera i drugih “belih okovratnika” u vezi sa klimatskim promenama, saradnjom sa vojnom industrijom i tome slično, većinu radničkih akcija (57%) predvodili su prekarni, slabije plaćeni radnici – “plavi okovratnici”. Drugo, beli okovratnici su se češće angažovali u pisanju otvorenih pisama, kampanjama pritiska povodom nekih “spoljnih” pitanja, dok su se “ugovorci” i drugi slabije plaćeni radnici u najvećem broju slučajeva borili za elementarne uslove rada, preskočivši pisanje pisama i apelovanje i čineći to stupanjem u štrajk ili napuštanjem radnog mesta. Bilo je, doduše, i primera solidarnosti, kao onda kada su Amazonovi inženjeri pružili podršku magacionerima, ili kada su zaposleni Gugla tražili bolji tretman za radnike na ugovorima o privremenim i povremenim poslovima.
Za učestalije sindikalno delovanje u IT sektoru, bar u SAD, odgovorno je nekoliko uzroka. Prvo, rekordno niska nezaposlenost, a posledično i manji pritisak rezervne armije rada na armiju već zaposlenih, ohrabrili su radnike da smelije traže svoja prava čim je nestao bauk instant-zamenljivosti. U 2018., ukupan broj radnika u štrajku vratio se na nivo iz 1980-ih godina, i iznosio je oko pola miliona ljudi (0,3% ukupne radne snage). Drugo, san o “novom radniku”, koji se ne zamara monotonim, repetitivnim poslovima, već ga rad drži mentalno i intelektualno angažovanim a nova tehnologija mu otvara nove puteve za lični i profesionalni razvoj, počeo je da se kruni onog momenta kada su informatičke tehnologije napustile carstvo mahom kreativnog i intelektualnog rada. Ispostavilo se da je digitalni kapitalizam samo to – kapitalizam – a da je digitalni radnik i dalje radnik. Naročito je to bio slučaj sa umnožavanjem aplikacija i digitalnih usluga u radno-intenzivnim i slabo plaćenim poslovima kao što je dostava hrane. Pa ipak, “kalifornijska ideologija”, prema kojoj je svaki “digitalac” potencijalni osnivač nekog novog Gugla ili Fejsbuka, i dalje je delatna. Treće, sindikalna infrastruktura, iako višestruko oslabljena političkim napadima vladajuće klase i promenom u strukturi radne snage i radnih mesta u poslednjih nekoliko decenija, još uvek je dovoljno razvijena da podrži nove inicijative. Tako je Pittsburgh Association of Tech Professionals nastala uz pomoć sindikata radnika u industriji čelika, a sindikat zaposlenih u YouTube-u udružio je snage s nemačkim IG Metall-om u stvaranju FairTube-a, inicijative za transparentniju politiku na pomenutoj platformi i veće učešće onih koji zapravo stvaraju sadržaj, a samim tim i novu vrednost. Naposletku, treba istaći i to da su ovakve inicijative dobile vetar u leđa naporima nacionalne američke kampanje za minimalac od 15 dolara, kao i usled javne vidljivosti različitih inicijativa za slična radnička prava (npr. predsedničkog kandidata Bernija Sendersa).
Radnici, a ne poduzetnici
Odgovor “druge strane” je, u svojoj višestrukosti, pokazao da se ovi trendovi ne mogu zanemariti. U igri su bile kako klasične, vanvremenske taktike zastrašivanja, pritiska i dezinformacije o sindikatima, tako i pokušaji promene strateške vizije, bar od strane onih delova vladajuće klase koji vide nešto dalje od svog nosa. Ti predlozi su našli svoje mesto čak i na Davosu ove godine, u sklopu priče o “stakeholder kapitalizmu” naspram “shareholder kapitalizma”, pri čemu bi prvi trebalo da vodi računa ne samo o profitu, već i o dobrobiti svih “zainteresovanih strana”.
Ni država nije bila sasvim bez reakcija na nova gibanja. Upravo su kalifornijske vlasti, u čijoj je državi, bar na američkom tlu, koncentrisan najveći broj tehnoloških firmi a samim tim i prekarnih radnika, donele zakon koji otežava zavođenje zaposlenih radnika pod rubriku “samostalnih preduzetnika”, što je do sada bio preovlađujući oblik ugovora o radu sa zaposlenima u mnogim IT firmama, naročito onima koje posluju sa aplikacijama i platformama. Ukoliko radnik radi na ovakvom ugovoru, nema nikakva zagarantovana prava iz radnog odnosa, a poslodavcu može uzvratiti jedino nogama, tj. odlaskom iz firme. Prelaskom na “klasični” ugovor o radu, on ili ona stiču pravo na minimalac, organizovanje na radnom mestu i druga prava iz radnog odnosa. Podstaknuti podrškom koju im pruža ovaj zakon, radnici Instacart-a su se izborili za sopstveni, ujedno i prvi sindikat u toj firmi. Doduše, ovakve inicijative nisu se pojavile samo u SAD: i radnici aplikacije Deliveroo u Britaniji, Foodora u Norveškoj, i UberEats-a u Japanu, stupali su u štrajkove povodom uslova rada, a potonji su uspeli i da osnuju sindikat.
Značaj pravnog zaleđa ovih borbi ne može se potceniti. Sve dok je radnik pravno gledano samostalni preduzetnik, bilo kakva sindikalna akcija nema pravni osnov. Nešto slično kalifornijskom zakonu dogodilo se i u Srbiji, mada iz sasvim drugih razloga, u trenutku u kome svedočimo proliferaciji aplikacija koje se oslanjaju na prekarni, slabo plaćeni rad (Glovo, Wolt, CarGo, itd). Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana, koji je stupio na snagu 1. januara 2020. godine, otežava se prikrivanje prave prirode radnog odnosa tako što se radnik registruje kao tzv. paušalac, tj. samostalni preduzetnik (SP), dok zapravo radi kao zaposleni sa punim radnim vremenom. Od 1. marta primenjivaće se “test samostalnosti” koji se sastoji od devet kriterijuma, a kojima se utvrđuje je li angažovani radnik zaista samostalan ili je u najamnom odnosu. U domaćoj IT industriji je već počelo prebacivanje zaposlenih sa ovih SP ugovora na ugovore o radu. Osim što se, povećanjem poreskog opterećenja koje ide uz ovo, smanjuju zarade nekih zaposlenih (uglavnom visokokvalifikovanih), zaposleni u ovom sektoru će po prvi put imati bar pravni osnov da traže sva prava iz radnog odnosa, pa će im samim tim biti otvorena vrata za legalno organizovanje. Da li će do njega zaista i doći, te da li će sindikati biti na nivou zadatka, ostaje da se vidi, ali se na osnovu dešavanja u SAD-u može tvrditi da se određeni prostor za to ipak otvara.
Aplikacije za klasnu borbu
Zaposlenima u digitalnom sektoru može se samo poželeti još uspešnije organizovanje, s obzirom da je upravo on mesto suptilnih, ali često vrlo teških i prodornih oblika eksploatacije kojom kapital ostvaruje vlast ne samo nad uslovima rada i vremenom radnika, već i nad njegovom privatnošću i umnim i emotivnim kapacitetima. Koliko se god digitalna privreda upinjala da se pokaže kao carstvo u kome vladaju razum, profit i Džeremi Bentam, osnovni antagonizam između kapitala i rada i dalje ključa, a radničke akcije liče na one iz povoja sindikalne borbe iz prošlog i pretprošlog veka. Sposobnost da se prevaziđu usko “ekonomistički” ciljevi borbe, odnosno da se ide protiv saradnje sa vojno-industrijskim kompleksom, represivnim organima države i fosilnim kapitalom, daje nadu da će ubuduće biti lakše raskrinkati vezu između ovih delatnosti države i kapitala i neposrednih okolnosti u kojima mase radnika zarađuju za hleb. Štaviše, upotreba baš aplikacija i digitalnih platformi u svrhe sabotaže radnog procesa, sindikalne i uopšte klasne borbe – kao što je to bilo sa Deliveroo platformom – još jedna je potvrda da kapital, bilo na osnovici informacija ili parne mašine, ne samo što uporno stvara sopstvenu protivtežu, već i ubrzava pojavu sopstvenog grobara.