Kampanja Dveri, “narodne patrole”, tabloidne laži: sve to obilježava novi anti-izbjeglički trend u Srbiji. Donosimo pregled tog trenda, kao i “argumentacije” i sentimenata na kojima se zasniva.
Poslednjih nekoliko meseci primetan je uzlet anti-izbegličke politike i retorike u određenom delu srpskog tabloidnog novinarstva, što se vrlo jasno odražava i na društvenim mrežama. Ne treba biti politički genije pa zaključiti da je ova kampanja duboko rasistička, a time najopasnija upravo za srpsko društvo, ali je dobro vreme da se istraži koji faktori i koje snage utiču na to da se ova politika širi i utvrđuje, te sa stubaca mahom internetskih tabloida prelazi u stvarni život.
Pre izbijanja aktuelne izbegličke krize, u Srbiji je bilo zanemarljivo malo migranata sa Bliskog Istoka ili iz Severne Afrike. Pre dolaska velikog talasa izbeglica, postojala su dva centra za azil i prihvat izbeglica i to u Banji Koviljači (od 2008) i u Bogovađi (od 2011), a priče koje su se odatle širile fokusirale su se na obijanja napuštenih vikendica i pljačke i to je bio prvi trag anti-izbegličkog političkog sentimenta. Međutim, veći deo zemlje još nije imao nikakve asocijacije u vezi sa tim, pa ni kada se ispostavilo da neki ljudi tu zaista žive u nekakvim centrima u kojima je situacija loša, ali dalje od toga nije išlo. Rad tih centara podržao je i finansirao UNHCR, a kasnije EU.
Zatim je došao veliki talas koji je bio svima uočljiv i srpska javnost se upoznala sa problemom na znatno višem nivou nego pre toga. Rat u Siriji je bio u punom intenzitetu, pa je reakcija većeg dela javnosti bila u tom smislu više označena određenim razumevanjem, a ne tako retko i otvorenom solidarnošću. Policija nije pravila probleme izbeglicama, u nekim slučajevima reagovala je ljudski i u tom periodu je više pomagala u organizovanju konvoja nego što je sprečavala putovanja. Istovremeno, naravno, razvijao se i biznis nesrećom; pored krijumčara ljudi, trgovci su ne tako retko povećavali cene duž rute, a bilo je i mini-biznisa kao što je na primer iznajmljivanje utičnica za punjenje mobilnih telefona.
Zbog onih pozitivnijih stvari, Srbija je bila na dobrom glasu, kako među samim izbeglicama, tako i među onima koji prate krizu širom čitavog sveta. Državni i vladi naklonjeni mediji, ali i oni drugi, koristili su i rado isticali ovu činjenicu u to vreme. Veći deo ovdašnje javnosti reagovao je sa indignacijom na zatvaranje granica od strane prvo Mađarske, a zatim i Hrvatske. Mađarska žilet-žica te izjave i postupci tadašnjeg hrvatskog premijera, a sadašnjeg predsednika naišli su na jasnu osudu. U takvoj atmosferi dočekano je zvanično zatvaranje “balkanske rute” 2016. godine. Zvanično zatvaranje, kao što je svima jasno, zapravo nije sprečilo kretanje izbeglica, nego ga je usporilo i otežalo. Postepeno, Srbija se uklopila u opšti plan, u vezi sa čim je potpisan niz sporazuma sa raznim državama o zajedničkim graničnim kontrolama, u prvom redu sa Mađarskom čiji su policajci najbrojniji na srpskim granicama.
Promena raspoloženja
Jedna od vidljivijih posledica bila je znatno manja uočljivost nego pre zvaničnog zatvaranja rute. Izbeglice su uglavnom sklonjene sa ulica i nalaze se ili u centrima za azil, kojih ima pet, ili u nekom od centara za prihvat izbeglica kojh ima ukupno 14, ali su dva trenutno zatvorena zbog “racionalizacije troškova”. Od početka izbegličke krize kroz Srbiju je prošlo milion i po izbeglica. Po procenama, u Srbiji u ovom trenu boravi njih oko 26 hiljada. Od toga je nešto više od hiljadu zatražilo azil prošle godine, a 650 slučajeva od onih koji traže azil dolazi iz Sirije.
Treba reći i to da je trenutni broj izbeglica svakako veći ne samo od postojećih kapaciteta, već je toliki pre svega zbog vrlo otežanog izlaska iz zemlje. Suočeni sa bodljikavim žicama na severnim i severozapadnim granicama, izlazak iz Srbije se jedno vreme odvijao preko BiH, a bilo je i pokušaja uspostavljanja alternativnih ruta u okviru ove balkanske, ali ni izlazak iz BiH danas nije ništa lakši. Rečju, ogromna većina izbeglica u Srbiji je “zaglavljena” i ne samo da čekaju prvu priliku da izađu iz zemlje, već većina aktivno radi na tome što je naravno raj za krijumčare ljudi i slične “biznismene”.
U tom smislu dolazilo je do pokušaja probijanja barikada, tuča sa policijom, a mađarske snage su jednom prilikom otvorile vatru na granici. Dakle, u čitavoj ovoj fazi krize imamo srazmerno mali broj ljudi, koji je ionako veći nego što bi same izbeglice volele, zatim imamo i zvanične podatke koje govore o srazmerno vrlo niskoj stopi kriminaliteta, pri čemu niko nikada nije tvrdio da se određeni incidenti nisu dogodili, ali ostaje činjenica da je najveći deo tih incidenata (fizičkih obračuna, koji ponekada uključuju upotrebu noževa) ostao u okviru samih izbegličkih zajednica. Broj krivičnih i prekršajnih dela od strane izbeglica uglavnom iznosi oko 100 godišnje, i do sada nije bilo napada ni silovanja o kojima pišu desničarska glasila i uglavnom je reč o međusobnim tučama i/ili sitnim krađama i remećenju javnog reda i mira. To su poznati podaci, kao što su dobro poznati podaci o krivičnim delima lokalnog stanovništva, o broju silovanja i ubistvima žena, ali desničarima to ne znači ništa.
Kada se svi ovi brojevi uzmu u obzir, onda je još veće iznenađenje ova plima anti-imigrantskog raspoloženja koje se primarno uočavalo u virtuelnoj sferi, jer je očito da stepen mržnje i straha koji se pretvara u lavinu zapravo nije izazvan realnošću samog izbegličkog pitanja. Važno je konstatovati da brojke i podaci, iako do sada nisu igrali praktično nikakvu ulogu u formiranju javnog mnjenja, jer da jesu ova rasistička kampanja ne bi ni postojala, uvek moraju da budu na prvom mestu kada je reč o borbi protiv pojave rasizma ovog tipa. Jednom će i one, činjenice, postati važne.
Šta je onda to što je uticalo i još uvek utiče na promenu raspoloženja? Ako pogledamo koje su ključne tačke, odnosno stavovi koji se iznose u najvećem broju članaka onda primećujemo da se oni baziraju na premisi da postoji jedan master-plan za islamizaciju Evrope i to je opšte mesto anti-izbegličke retorike u Evropi. To je priča o etničkim identitetima i uopšte jedan drugačiji narativ od američkog o invaziji kradljivaca poslova. Druga krupna stvar je da, kao i u slučajevima drugih master-planova, on podrazumeva jednu medijsko-političku zaveru koja istinu o ponašanju i namerama izbeglica skriva i maskira iza, po njima, lažnog humanizma. Zato se objavljivanje tih brutalnih laži u nemalom broju slučajeva doživljava kao kakva borba za istinu, za osvešćivanje i naravno za tradicionalne vrednosti i identitet koji hoće da izmene autori master-plana. U tom smislu, bilo kakva upotreba činjenica u diskusijama doživljava se ili kao naivnost ili zla namera prema Srbiji. Ukratko rečeno, svako ko se suprotstavi ovoj kampanji biva doživljen kao deo zavere, mondijalista, liberal, soroševac i tome slično, a poslednjih dana i kao bot ili Vučićevac.
S interneta na ulice
U istom duhu se doživljava demaskiranje lažnih vesti koje se svakodnevno proizvode na nekoliko tabloidnih portala pre svega, ali i sa pojedinih – lažnih ili ne – privatnih profila i naloga na društvenim mrežama. Nijedna dokazano lažna vest nije prestala da cirkuliše virtuelnim prostorom. Masovna proizvodnja izmišljenih vesti na ovu temu bazira ovu kampanju na kvantitetu plašenja. Sa tim u vezi, iako čak ni pojedinačno razobličavanje lažnih vesti nije dalo rezultate, nikada ne treba gubiti iz vida konkretne brojke i činjenice, jer će jednom morati i one da postanu važne. Sada imamo jednu zapaljivu mešavinu u kojoj se prepliću akcije pristalica i protivnika sadašnjih državnih struktura. Do pre nekoliko nedelja, po anti-imigrantskim postovima i akcijama isticali su se pripadnici nove ultradesnice – Srbske časti, Levijatana i sličnih grupacija poput nekakvih “Četnika” u Šidu koji su percipirani kao bliski bezbednosnim i sličnim državnim strukturama.
Od medija, odnosno internet-tabloida, najaktivniji je portal Dnevna gazeta, na kome je izbegličko pitanje opsesivna tema. To je portal čiji se “članci” najčešće dele na mrežama, a njihova stranica na Fejsbuku ima oko 13 hiljada pratilaca, što nije neka naročita brojka. Međutim, deljenjem postovi sa ove stranice mržnje dostižu mnogo širu publiku od broja neposrednih pratilaca stranice. Posle početka kampanje stranke Dveri protiv izbora, u kojoj iz njima znanih razloga za centralnu temu uzimaju pitanje izbeglica, svako protivljenje anti-imigrantskoj retorici i politici biva označeno kao pro-vučićevsko. Stav takozvanih građanskih elemenata iz Saveza za Srbiju glasi da je u ovom trenutku samo i jedino važno “da se skine Vučić”, što je uobičajeni odgovor na prigovore za tolerisanje rasizma Dveri u Savezu.
Početkom ove godine, politika mržnje prema izbeglicama počinje da dobija svoje rezultate u realnom svetu, van interneta. Prvo su već pominjani “Četnici” u Šidu napali osoblje organizacije koja pomaže izbeglicama. Policija nije preduzimala ništa, a onda su vlasti odredile da aktivisti ove organizacije treba da napuste zemlju. Zatim je u februaru odjeknuo slučaj takozvanih “narodnih patrola”. Grupa mladića je odštampala trojezični letak (srpski, engleski i arapski) na kome upozoravaju izbeglice da će oni “preduzimati mere” ako bude prekršeno neko od pravila koje su na letku napisali. Između ostalih, ova grupa je pokušala da odredi neku vrstu policijskog časa, odnosno vreme posle koga izbeglice ne treba da budu viđene na ulici, a to je 22 sata. Inače, te “narodne patrole” zapravo se zovu “Za Kosovo i Metohiju”, ali više vole da budu u Beogradu i slikaju za YouTube kako prete.
Pokušaji da se organizuju anti-izbeglički skupovi događali su se u Somboru i Kikindi. Možda će manje upućenima biti čudno što su ove stvari bile baš u Vojvodini koja se tokom devedesetih samodoživljavala kao nekakav uzor tolerancije, ali to je kao i sa svim drugim stereotipima – u stvarnosti su se izbeglice u Vojvodini suočile sa najmanje dva ultranacionalizma: srpskim i mađarskim. Mađarske ekstremističke grupe, od kojih je najpoznatiji svakako bio “Pokret 64 županije” već decenijama rade u Vojvodini, a najgore od svega je što su članovi tog pokreta utočište pronašli i u nekim parlamentarnim partijama. Još važnije od toga je da je Orban našao svoje uporište prvo među vojvođanskim Mađarima deljenjem mađarskih pasoša odnosno državljanstva, a zbog svoje politike sve je popularniji među srpskim alt-desničarima. Najsmešnije od svega jest da je dobijanje mađarskog pasoša najvećem broju njegovih posednika omogućila lakšu emigraciju, baš ono što žele da onemoguće drugima.
Najbolji primer za navedeno jeste anti-izbeglički skup koji se dogodio u Subotici 29. februara. Poznavaoci prilika u tom gradu na snimku koji je išao uživo prepoznali su članove kako srpskih ekstremističkih grupa (nekdašnji Obraz i slični), tako i lokalne funkcionere Saveza vojvođanskih Mađara koji su, inače, u koaliciji sa SNS-om i na vojvođanskom i na većini lokalnih nivoa u Pokrajini. Glavna parola koja je izvikivana – “nećemo migrante” – išla je ipak na srpskom. O skupu je izveštavala i državna televizija koja je iznela podatak o 500 prisutnih učesnika. Treba reći i to da je upravo iz Subotice potekla jedna od izmišljenih vesti koje su uzburkale najviše duhova: objavljen je navodni pokušaj silovanja ilustrovan fotografijom imigrantkinje koja je kolabirala prilikom registrovanja dok je policija “zavodila red” na grčkom ostrvu Kos 2015. godine. Naravno, u toj vesti ta imigrantkinja predstavlja devojku iz Subotice, a druge izbeglice koje na originalnoj slici pokušavaju da pomognu ženi – ispadaju silovatelji. Vest je istražena, pokazala se kao izmišljena, nađen je original fotografije i članak koji ona ilustruje i – ništa.
Ubedljive činjenice
Ako već pominjemo Orbana, onda treba konstatovati da je on najomiljeniji strani političar među novim srpskim alt-desničarima, a daleko iza njega dolazi, na opšte iznenađenje i Mateo Salvini, dok se retki među njima još uzdaju i u Trampa. Unutar ovih grupa kristališe se stav da treba slediti primer Mađarske i Poljske u odnosu prema migrantima, a ne slediti primere Nemačke, Švedske i sličnih zemalja. Ovaj stav je samorazumljiv onima koji veruju u njega, a onima koji ne veruju nemoguće je objasniti kako mogu da se porede zemlje koje su željene destinacije migrantima sa onima koje nisu željene. Takođe, ni činjenica da je broj izbeglica konkretno u Subotici toliko povećan upravo zbog dela alt-desničarskog idola Orbana njegovim pristalicama ne znači ništa. Izgleda da je ljubav prema bodljikavim žicama ubedljivija od logike i činjenica.
Opšte je mesto da je i ova kriza proizvod krize koja je zahvatila kapitalizam kao sistem. Ekstremističke, rasističke, fašističke ideje često su kroz istoriju koristile ovakve situacije i nesigurnost koju osećaju obični ljudi zloupotrebljavali su za odbranu i interes sistema koji te krize proizvodi. Slično je i sada – mnogi u Srbiji koji vole da ističu kako su žrtve medijskih stereotipa iz devedesetih sada svesno i namerno čine baš to drugima. Takođe, mnogi od onih koji se spremaju da emigriraju u Nemačku, Austriju, Švajcarsku ili neku drugu zemlju sada pokušavaju nekoga drugoga da spreče da učini isto to. Izgleda da je za alt-desnicu imanentno i licemerje, između ostalog.
Bez obzira na to što ova situacija nije nepoznata, što je makar teorijski mogla da se očekuje i što nije nikakav lokalni ekskluzivitet, ona zahteva ozbiljan odnos jer može da ostavi nesagledive posledice. Bez obzira na to koliko često ih izmišljaju, svaka lažna vest o silovanju ili napadima treba da bude istražena i raskrinkana, svaka emotivna ucena da to nije tema dok se ne promeni vlast treba da bude odbačena, svaki pokušaj da se širi mržnja mora da bude odbijen. Ne treba sumnjati ni u to da dosadašnji razvoj događaja još uvek nije dostigao svoj vrhunac, imajući u vidu da otvaranjem granica Turske ka zapadu za jedan deo izbeglica kao rezultat novih bitaka u Siriji sigurno najavljuje nove panične najave invazije i kolonizacije i nove lažne vesti, iako će ovo otvaranje granice verovatno biti okončano uskoro.
Zbog desetina hiljada izbeglica koji ginu na ovom užasnom putu, mrziteljima treba uputiti jasnu poruku: govorimo o ljudskim životima, na kraju krajeva. Prethodnih šest godina samo Sredozemno more je progutalo više od 19 hiljada života. Put traje daleko duže od 14 dana, koliko je period inkubacije korona virusa, pošto se i to koristi kao argument za paniku. Da, u pretrpanim i zagušenim prihvatnim centrima ima lekara i medicinskog osoblja. Ne, ogromna većina izbeglica nije zainteresovana da ostaje ovde. Da, u Avganistanu je ipak još rat. U Srbiji pak nije, kao ni u Iranu ili većem delu Pakistana, ali ljudi i odavde očekuju da mogu da odu da žive gde žele. Ne, niko od njih ne doživljava sebe kao pijuna u velikoj šahovskoj igri, nego je reč o ljudima koji pokušavaju da dođu do nekog drugačijeg života od onih koje sada mogu da imaju. Da, kad se dogode krivična dela počinioci treba da odgovaraju individualno kao svi drugi počinioci, a ne da se pojedinačna krivica prebacuje na izbeglice uopšte..
Najvažnije od svega: ne, nećete uspeti da zaplašite sve ni gomilom laži, ni uličnim naci-patrolama, ni večernjim marševima. Znamo šta predstavljate i znamo kako izgleda društvo kome težite, a u kome bi većina vas opet bila nezadovoljna svojim položajem. Jer – to je priroda tog sistema i nju takođe znamo.