Sve veći broj stanovnika Srbije muku muči s pristupom električnoj energiji. Glavni razlozi su cijena i izostanak socijalne politike dostojnog tog imena. Priče nekih od njih kao da dolaze iz devetnaestostoljetnih romana.
Nakon izbacivanja iz prethodnog stana zbog restitucije, Fatima Beslimović se uselila iz nužde u prazan stan u kome nema pristup ni vodi ni električnoj energiji. Fatima živi sa desetogodišnjom ćerkom koja voli školu ali koja ne može da uči i da radi domaći nakon što padne mrak. Fatima i njena ćerka se greju i kuvaju na bubnjari, a kako Fatima kaže: “Čunkovi ne valjaju. Puši se.” Zbog toga su im vrata više otvorena nego zatvorena. Fatima pati od teškog oblika astme i ima probleme sa štitnom žlezdom. Za sebe i ćerku želi samo sobicu s kupatilom i da ima struje.
Gordana Radović živi bez struje od 2014. u zgradi u Ustaničkoj ulici u koju se grupa izbeglica iz bivše Jugoslavije uselila iz krajnje nužde nakon godina provedenih u neizvesnosti. Kada su se uselili u stanove, koji su i bili građeni za izbeglice, Komesarijat za izbeglice i migracije nije im omogućio da samostalno plaćaju račune. Na osnovu duga koji je postojao od ranije Komesarijat je naložio Elektroprivredi Srbije (EPS) da prekine snabdevanje električnom energijom kako bi izvršili pritisak na ove ljude da se isele. Prema Gordaninim rečima, Komesarijat preti stanarima tužbom i sudskim troškovima od preko 6.000 evra. Ona ne vidi drugu opciju osim da se izbori da ostane u tom stanu. “Ja mogu odavde samo u zatvor. Tamo ću imati bar krov nad glavom.”, rekla mi je u telefonskom razgovoru. Gordana takođe ističe da su u istoj situaciji i oni iz Hrvatske i oni iz Bosne i da je njihova jedina želja da mogu da žive posle rata.
Poslednjih dana u medijima se pisalo i govorilo o porodici Mihailović kojoj je Elektro distribucija po nalogu poverioca AD Livnica Beograd isključila struju u januaru 2019 godine kao vid pritiska da se isele iz stana. Prema rečima Marije Mihailović njen svekar je radio u Livnici preko koje je uplaćivao u solidarni fond za stan. Kada je trebao da dobije ključeve tadašnji direktor ih je zadržao jer je navodno stan želeo za sebe. Porodica koja nije imala gde uselila se u stan iste 2014. godine, a od 2017. godine trpe pritiske da isele. Troje dece porodice Mihailović se igra u hladnoći i radi domaće zadatke pod svetlošću baterijske lampe. Više od godinu dana porodica ne može da koristi frižider, niti bojler. Kako kaže Marija: “Veš perem kod svekrve, a decu kupam iz lončeta.” Ova porodica ne traži stan već normalne uslove za život.
U oktobru prošle godine objavljena je i vest o očajničkom postupku Stojadina Mitića iz Niša. Stojadin je na društvenim mrežama objavio oglas da prodaje bubreg kako bi platio zaostali dug za struju. Njegova penzija prema navodima portal Espreso iznosi 17.000 dinara, a Elektrodistribucija zbog navodne neovlašćene potrošnje od njega traži 20.0000 dinara kako bi ponovo priključili struju. Prema navodima istog portala, u julu mesecu ubio se Miroslav Stojanović koji je sa porodicom živeo od socijalne pomoći jer nije mogao da plati račun za struju.
Država, maćeha siromašnima
Sve je veći broj onih koji se suočavaju sa ekstremnim energetskim siromaštvom u Srbiji. Energetsko siromaštvo je krucijalni aspekt siromaštva, a vezan je sa ograničenim pristupom modernim energetskim uslugama. Ono je obično posledica energetskih politika, visokih cena usluga snabdevanja energijom, niskih i nestabilnih prihoda, zdravstvenog stanja i specifičnih potreba ukućana, veličine i sastava domaćinstva, kao i slabe energetske efikasnosti stambenih objekata i klimatskih okolnosti. Oskudica u snabdevanju električnom energijom jedan je od aspekata energetskog siromaštva. Električna energija je glavni izvor energije u domaćinstvu i iz tog razloga najbolje pokazuje posledice energetske deprivacije. Snabdevanje električnom energijom ne utiče samo na osnovne potrebe kao što su grejanje, hrana i održavanje higijene već takođe ograničavaju pristup sredstvima za komunikaciju i internetu. Zbog toga je snabdevanje električnom energijom jedan od najvažnijih faktora koji proizvode socijalne i druge nejednakosti. Pored toga energetsko siromaštvo izlaže stanare respiratornim i srčanim oboljenjima uključujući i uticaj na mentalno zdravlje usled stresa, niskih temperatura i nemogućnosti da se plate računi.
U Srbiji energetsko siromaštvo proizvodi pre svega država koja preko javnog preduzeća Elektroprivreda Srbija (EPS) subvencijama kreditira bogate, a ovrhama i isključivanjima kažnjava siromašne. Cene električne energije su vrlo visoke i nedostupne velikom broju stanovnika. U plaćanju električne energije prema podacima EPS-a kasni oko 40 posto domaćinstava. Za struju duguju stanari socijalnih stanova, oni s nedovoljnim primanjima, oni kojima su poslodavci ostali dužni zarade, oni koji biraju da umesto struje plaćaju troškove lečenja. Od 60 posto onih koji ostvaruju pet odsto popusta zbog pravovremenog plaćanja izvesno je da ima onih koji te račune plaćaju na uštrb kupovine hrane.
Važno je istaći i da se onima koji kasne sa uplatama zaračunavaju kamate od 3 odsto, na koje se zatim dodaje još 8 procenata. Na godišnjem nivou ta kamata iznosi skoro 11 odsto. Što je dug veći i što se sa plaćanjem više kasni to je veća i kazna koja se plaća. Kupcima se može obustaviti isporuka za dug koji je stariji od dva meseca. Samo u januaru 2017., kako prenosi portal 021, isključeno je sa mreže 141 domaćinstvo. Građani su 2018 u Srbiji za komunalije najviše dugovali za struju. Taj dug je iznosio 18.8 milijardi dinara. Iste godine je Elektro privreda pokrenula prinudne naplate protiv 350.000 dužnika. Angažovanje privatno/javnih izvršitelja koji naplaćuju svoje usluge dodatno je povećalo troškove onih koji duguju za struju.
Što se tiče socijalne politike koja bi trebala da radi na suzbijanju energetskog siromaštva ona postoji ali je nedovoljna. Pravo na besplatne energente ostvaruje zanemarljiv procenat u odnosu na potrebe. Prema nekim procenama to pravo je 2018. koristilo svega 78.000 građana, dok je 2019. godine pravo na ovu pomoć steklo oko 100.000 građana. Država je kako bi se dodvorila svima koji imaju pravo na besplatne energente donela novu uredbu. Prema njoj pravo na besplatne energente trebali bi da automatski ostvaruju korisnici socijalne pomoći i dečijeg dodatka. Ipak u mnogim gradovima, besplatne kilovate ne dobija ni trećina onih sa spiska korisnika socijalne pomoći.
Protiv korporativizacije EPS-a
U najužem smislu pitanje energetske pravde je pitanje univerzalne dostupnosti električne energije za sve. Kako bi energija postala univerzalno dostupna svim građanima neophodne je uvesti urgentne mere u tom pravcu. Jedan od čestih razloga zbog kojih ljudi kontaktiraju Združenu akciju Krov nad glavom, prema izjavi aktivistkinje ove organizacije, jesu problemi vezani za energetsko siromaštvo. Prema njenim rečima, u najgoroj situaciji nalaze se oni sa nerešenim stambenim pitanjem kojima se električna energija često isključuje kako oblik pritiska poverilaca da se iz jedinog doma isele. Javljaju se i oni sa dugovima koji se plaše da će im izvršitelji pokucati na vrata i na ime tih dugova prodati na aukciji ispod cene jedini dom.
Združena akcija apelovala je javno 24. februara na državne organe da zabrane isključivanje struje najugroženijim porodicama, a povodom slučaja porodice Mihailović iz Ljiga. Tom prilikom je Vladimir Logos jedan od aktivista ove organizacije za televiziju N1 izjavio da pomoć ugroženim porodicama u vidu snabdevanja električnom energijom mora da se omasovi. U taj vid pomoći treba da se uključi besplatna struja za porodice koje nemaju šta da jedu, koje nemaju da kupe lekove i koje nemaju način da plaćaju dugove za struju. Logos je takođe apelovao na državu da otpiše dugove za struju koji su nastali iracionalno zbog loših instalacija i greškom javnog preduzeća EPS. Glavni problem kada je reč o energetskom siromaštvu jeste taj što se električna energija tretira kao roba. Na taj način je tretira lokalna legislativa ali i energetska politike Evropske unije u koju bi Srbija želela da se učlani. Kako bi se obezbedio jednak pristup električnoj energiji neophodno je promeniti celokupan odnos spram električne energije i sustav organizovati oko zaštite socijalno ugroženih građana.
Na široj razini socijalnu energetsku tranziciju je neophodno da prati otpor privatizacijskim i korporativnim tendencijama. To bi u Srbiji trebalo da znači otpor privatizaciji EPS-a koje se trenutno, makar nominalno, nalazi u statusu javnog preduzeća. Borba u Srbiji bi mogla da uzme najpre pravac borbe za oslobađanja od privatizacijskih tendencija partije na vlasti. EPS pripada svim onima koji žive u Srbiji i za njih bi morao da u budućnosti radi. Kako bi postala univerzalno dostupna neophodno je da struja počne da se tretira kao javno dobro. Korak u tom pravcu bi morala da bude javna kontrola rada EPS-a kako bi se upravljanje ovim preduzećem vodilo javnim, a ne pojedinačnim interesima. Sledeći korak bi mogao da bude izgradnja energetskih zadruga.
Pitanje univerzalne dostupnosti struje jeste i pitanje održivih izvora energije. To pitanje ukazuje na poseban set kontradikcija koje su postale evidentne u borbi za pravo na vodu artikulisanoj u otporu spram izgradnje malih hidroelektrana. Pravo na vodu našlo se na udaru privatnih kompanija koje su se pojavile kao bi ispunile upražnjeno mesto u upotrebi tzv. održivih izvora energije. Ipak interes ovih kompanija nije univerzalan već privatan. S toga je borba za vodu borba za etičku proizvodnju struje koja se tiče svih nas. Ukoliko se u procesu poetičnjavanja proizvodnje struje ugrožava nečije životno okruženje i izvor života takva etika nije zajednička etika već etika koja se samo za takvu izdaje dok brani nečije privatne interese.
Iako se obezbeđivanjem električne energije u Srbiji bavi javno preduzeće, interesi koje zastupa ovo preduzeće nisu javni. O tome svedoči situacija da EPS ne vrši pritisak na velike dužnike, već na najsiromašnije stanovnike Srbije. Većina onih sa kojima sam razgovarala dok sam se pripremala da napišem ovaj tekst ne smatraju struju našom već EPS-ovom. To ukazuje na činjenicu da je neophodno raditi na re/artikulisanju struje kao istorijske kategorije i kao zajedničkog dobra. Struja je resurs koji omogućava naš svakodnevni opstanak i lični razvoj stoga se za nju trebamo boriti.