Iako su u doba pandemije standardne ideološke podjele zamrle, čim se situacija smiri čekat će nas gdje smo ih ostavili. Zato treba unaprijed provjeriti što se krije iza Milanovićevog ikonoklastičkog “obračuna” s bistama na Pantovčaku.
Zajedno sa Kolindom Grabar-Kitarović, sa Pantovčaka su iselili još i Franjo Tuđman, Josip Juraj Strossmayer, Ante Starčević, Stjepan Radić, Alojzije Stepinac i Ivan Mažuranić. Novi predsednik Zoran Milanović našao je solomonsko rešenje za kontroverzu koja okupira hrvatsku javnost tačno pola decenije, od kada je Grabar-Kitarović odlučila da iz vile ukloni bistu Josipa Broza Tita. Umesto da vrati Tita, kao što su neki očekivali, on je prosto uklonio i sve ostale biste, izjavivši da im je mesto u muzeju. Milanovićev akt stoga je bio, pre svega, odgovor na Kolindin pet godina ranije.
Iako je kontroverzu gradio i održavao medijski senzacionalizam i želja za klikovima, pitanje nije ni malo bezazleno, jer se svodi na politiku sećanja. Politike sećanja često imaju vrlo malo veze sa istorijom kao naukom o prošlosti, ali su zato veoma bitne za vladajuće klase i njihovu ideološku legitimizaciju. Pitanje Titove biste je itekako bitno, i to ne samo dokonom internet komentarijatu, nego i ljudima koji imaju političku i ekonomsku vlast u državi. Stoga bismo trebali, za početak, da se vratimo u 2015. godinu, i osvrnemo na rezon Kolinde Grabar-Kitarović i vladajućeg HDZ-a.
Šta znači “Tito je bio diktator”?
Obrazloženje Grabar-Kitarović za uklanjanje biste bilo je lakonsko: “Tito je bio diktator”. Izjava nije preterano kontroverzna, čak ni u istoričarskim krugovima. Reč “diktator”, doduše, najčešće predstavlja i vrednosni sud. “Diktatura” podrazumeva nešto loše, suprotstavljeno “demokratiji”, a samim tim i “sistemu vrednosti” koji se navodno danas propagira. Uzimanje “diktature” zdravo za gotovo pomaže uzimanju “demokratije” zdravo za gotovo, a time i legitimizaciji postojećeg kapitalističkog sistema. Srećom po Grabar-Kitarović, danas se uglavnom zaboravlja da je, u marksističkoj teoriji, “demokratija” suštinski samo diktatura buržoazije, a da je njena suprotnost, diktatura proletarijata, u stvari sinonim za istinsku demokratiju, odnosno osvajanje političke i ekonomske moći od strane najširih slojeva stanovništva. Fokusiranje na moralističku dihotomiju demokratija-diktatura veoma je korisna za izbegavanje kritičkog preispitivanja savremenog društva i socio-ekonomskog sistema.
Poenta izjave o Titu kao diktatoru, dakle, apsolutno nema veze sa navodnom afirmacijom demokratskih vrednosti, a naročito ne sa kritičkim preispitivanjem jugoslovenskog socijalizma. Svrha takve i sličnih izjava upravo je suprotna: one služe za gušenje kritičke debate i preispitivanja socijalizma, kao i za ideološko ograničenje “demokratije” na postojeći kapitalistički režim. Pored toga, služe za osuđivanje svih ljudi koji se identifikuju sa levicom (makar i samo deklarativno, kao Milanović) za “komunizam”.
Ono što u kapitalističkim zemljama danas prolazi kao “kritika” socijalizma svodi se na demonizaciju. Tako su, recimo, kada je Titova bista uklonjena sa Pantovčaka, desničarski kolumnisti podsećali da se tamo nalazila i slonova kljova koju je Titu poklonio Mobutu Sese Seko, diktator Demokratske Republike Kongo. Jedan diplomatski poklon, kao milioni drugih, tako služi za navodno dokazivanje brutalnog karaktera Titovog režima, dok se ignoriše činjenica da su Mobutua postavile, i održavale na vlasti, “demokratske” kapitalističke zemlje, u prvim redovima SAD, Francuska i Belgija, a da je Tito mnogo prisnije odnose imao sa herojem antikolonijalne borbe Patriceom Lumumbom, kog je Mobutu brutalno ubio.
Tako falsifikovanja istorije i izvlačenja iz konteksta postaju “kritika” socijalizma. Oni koji istaknu očiglednu apsurdnost takvog pristupa prošlosti i sami bivaju optuženi da su komunisti, što automatski poništava sve što su rekli. Takvim potezima se guši svaka ozbiljna kritika “realsocijalističkih” zemalja. To je zato što ozbiljne kritike dolaze sa leva i ne kritikuju samo socijalističke projekte 20. veka, nego i kapitalizam. Takve kritike podsećaju da je drugačiji svet moguć i da distopija koju živimo – distopija siromašnih penzionera, ljudi koje izbacuju iz svojih domova na ulice, ljudi koji ne mogu da plate račune, kojima ovrha pojede pola plate i očajnika na koje na granici puca hrvatska policija – nije najbolje što čovečanstvo može.
U međuvremenu, od levice, čak i deklarativne, se očekuje ritualno posipanje pepelom. To je naročito slučaj sa SDP-om, iako je njihova navodna privrženost Titu i socijalizmu, u najboljem slučaju, čisto folklorna. Njima se redovno učitava “ideološko nasljeđe titoizma“ i “komunistička baština“. Istovremeno, od svih postojećih (i uglavnom marginalnih) političkih opcija levo od socijaldemokratije, kritičko preispitivanje socijalizma traje ceo vek, ali se zgodno ignoriše. Osim Šuvarovog SRP-a, ne postoji ni jedna politička opcija na teritoriji bivše Jugoslavije koja bi se mogla nazvati “titoističkom”. Levica na prostoru bivše Jugoslavije ima sopstvene kritike socijalističkih režima, od onih koje prosto ukazuju na ogromne klasne razlike i neoliberalne mere štednje u poznom socijalizmu do onih koje dovode u pitanje sam “socijalistički” karakter Titovog i drugih režima. Jasno je zašto je desnici politički korisno izbegavati takve kritike i fokusirati se na banalnosti poput Mobutuovih kljova.
Milanovićev eskapizam
U takvoj atmosferi, u kojoj je kritika komunizma ugušena njegovom demonizacijom, SDP ima ograničenu mogućnost manevrisanja. Milanović bitku za Tita ne može da dobije. To je u redu, jer on sa Titom nema nikakve veze, koliko god ga kao takvog žigosali. Milanovićev SDP daleko je i od socijaldemokratije, a kamoli od komunizma. Odsustvo srbofobije kao znak “levičarstva” govori više o desničarenju hrvatske političke scene nego o navodno levim politikama SDP-a.
Potez Zorana Milanovića sa uklanjanjem svih bisti iz predsedničke rezidencije izraz je čistog političkog liberalizma, koji ovakvim “neideološkim” potezima pokušava da održi status quo. Mračna strana takvih poteza, i ono što se njima ne rešava, i što liberalizam sam ne ume da reši, jeste pitanje klasne strukture društva. Uprkos nekim maglovitim obećanjima o preraspodeli bogatstva, SDP nema nikakav jasan politički program kojim bi to ostvario, a njihov dosadašnji bilans u vladama upućuje na sve, samo ne na leve politike. “Jednakost” Hrvata, Srba, Roma i drugih građana i građanki Hrvatske, koju je Milanović trijumfalno obećao nakon izbora, za sad ostaje na tome da su Hrvati, Srbi i Romi jednako siromašni. A oni koji nisu građani, njih čeka metak, ili makar maltretiranje na granici. U tome se slažu i SDP i HDZ i njihovi pokrovitelji iz EU.
U svakom slučaju, uklanjanje svih bisti je naizgled brilijantno rešenje za uspostavljanje SDP kao dosledne stranke “levog centra”, koliko god on bio bliži centru nego levici. Međutim, iluzorno je očekivati da će napadi na SDP kao komunističku partiju ovim prestati. Na kraju krajeva, takvi napadi nisu jedinstveni za Hrvatsku, nego se dešavaju svugde, i uvek sa istim ciljem. U Britaniji se tek sad postepeno završava propagandna kampanja koja je jednog simpatičnog matorog socijaldemokratu pretvorila u krvožednog maoistu koji hoće da seje smrt po Severnoj Irskoj. Svrha te kampanje nikad nije bila briga za „demokratiju“ nego uništenje pokušaja skretanja britanske Laburističke partije u levo i gušenje političkih alternativa.
Milanović neće moći lako da izađe na kraj sa optužbama za “komunizam”. Sa jedne strane, SDP nije leva partija, tako da će se teško usuditi da odgovara na kritike sa desna koje ga optužuju za komunizam, makar one počivale na teorijama zavere ili nenaučnoj teoriji o “totalitarizmima”.1 Odgovor na takve kritike bi samo potvrdio optužbe da je on “komunista”. Sa druge strane, njemu nije u interesu da pokrene ozbiljan kritički dijalog o komunizmu, jer postojeće kritike komunističke teorije i prakse u dvadesetom veku vode i u kritičko preispitivanje kapitalističkog sistema u kojem bi on želeo da vlada. Zaglavljen između te dve nemogućnosti, on će ostati idealna vreća za udaranje desnice, koja će na njegovom nepostojećem komunizmu i dalje skupljati jeftine političke poene.
Borbe protiv “komunističke diktature” i “komunističkog nasleđa” uvek služe jačanju desnice i jačanju antisocijalnih politika, a ne tobožnjoj brizi za bolje društvo. Zato takvi napadi neće prestati sve dok se demonizacija komunizma usađuje u glave ljudi kroz medije, javne ustanove i crkve. Dok životni standard postaje sve lošiji, a nejednakost sve veća, vladajuća klasa će iznova i iznova kriviti sistem koji ne postoji već trideset godina. “Zdravorazumski” pozivi i navodno centristička rešenja po kojima je “ljudima dosta partizana i ustaša” nam ne govore ništa, jer se o partizanima i ustašama nikada nije ni radilo. Uvek se radilo o katastrofalnom učinku poslednjih trideset godina kapitalizma, ne samo u bivšoj Jugoslaviji, nego i šire. Svrha bisti, uključujući i Titovu, jeste da sa te činjenice što više skrenu pažnju.
- Najbolju raspravu o nenaučnoj teoriji o “totalitarizmima” na srpskohrvatskom jeziku napisao je Todor Kuljić u svojoj knjizi “Prevladavanje prošlosti“. [↩]