Rečeno kladioničarskim žargonom, pred svijetom je troznak: suverenizam i autarkija, još ekstremniji tržišni odnosi ili internacionalna solidarnost. Možete se kladiti, ali što je puno važnije, možete i morate i igrati.
Epidemije i pandemije, baš kao i druge nepogode velikih razmera, obelodanjuju neprijatne istine o društvima i zajednicama u kojima živimo, i to baš one koje inače prikrivamo i potiskujemo ready made ideološkim narativima (npr. o ličnoj odgovornosti, ili neminovnosti ekonomskih i političkih modela i odluka, ili ljudskoj prirodi). Tako je i aktuelna pandemija virusa COVID-19 naglavačke okrenula neke od tih narativa: najrazvijenija zemlja na svetu se sa njom muči više nego mnoge države Trećeg sveta, mase prekarnih i slabo plaćenih radnika pokazuju se kao kičma sveta koja može da ga zaustavi za treptaj oka, a čuvena ljudska priroda ispostavlja se nešto složenijom, ponekad čak i plemenitijom.
U epidemijskom društvenom limbu, sa slabljenjem automatizovanih i tržišno posredovanih socijalnih interakcija na površinu su isplivali primeri autentične ljudske dejstvenosti: od bujanja inicijativa za solidarnost i pomoć drugima, pa i po cenu sopstvenog zdravlja i stanja na računu, do slučajeva ljudi koji namerno prenose virus drugima ili kamenovanja autobusa sa evakuisanima iz Vuhana u Ukrajini (uostalom, ima li šta ljudskije od želje da se drugome naškodi bez povoda?). Nema u tome ničeg neobičnog: društvene odnose neumoljivo progoni horror vacui, čak i više nego prirodni svet. U istom trenutku nazire se i mogućnost istinske ljudske zajednice: susedi koje uglavnom smatramo nužnim zlom postaju ljudi koji dele naše strahove, nadanja i želje. U momentu pisanja ovog teksta, na prozore jednog inače pasivnog beogradskog kraja izašle su desetine ljudi da aplauzom podrže zdravstvene radnike u borbi sa epidemijom. Iza inače nemih, osvetljenih kvadrata pojavljuju se živi ljudi.
Odjednom je svašta moguće
Sa druge strane, ispostavilo se da odjednom, nekako, može sve: može manje da se leti i putuje, mnogi sastanci ipak mogu biti i samo mejlovi, može i kontrola cena, može da se radi i manje i sporije a ponekad i od kuće, a po svemu sudeći može i nacionalizacija ili barem rekvizicija bolničkih kapaciteta za opštedruštvene potrebe – to će reći, može i distribucija prema potrebama, a ne samo prema platežnoj moći. U SAD, vladajući republikanci čak predlažu i kratkoročne novčane transfere domaćinstvima za vreme epidemije, zalažući se tako za nešto što su ceo svoj politički vek osuđivali kao napad na američki način života. Sve je ovo do sada prokazivano ili kao retrogradno i neefikasno ili kao nešto što će “ugroziti ekonomiju”, a samim tim i kvalitet ljudskih života. Pa ipak, stvari stoje sasvim suprotno. Kapitalizam na osnovici slobodnog tržišta i podređene mu države – kako drugačije nazvati spremnost američkog FED-a da niotkuda upumpa u privredu više od bilijun dolara – lepo funkcioniše dok mu je sve po meri, ali je očigledno nepripremljen za vanredne događaje poput tekuće pandemije. Kako je to potvrdio vodeći američki imunolog Entoni Fauči (Anthony Fauci), američki zdravstveni sistem strukturno nije postavljen tako da može da se izbori sa događajima ovih razmera, dok vlasti, po sopstvenom priznanju, ne žele da remete odnos između zdravstvenih osiguranika i osiguravajućih društava.
Međutim, objašnjenje za neadekvatan odgovor na pandemiju i potencijalno katastrofalne ekonomske posledice ne može se pronaći u tome. Mnoge, uglavnom azijske zemlje koja su uspele da obuzdaju širenje zaraze ili da njime bar bolje upravljaju – Kina, Južna Koreja, Singapur – takođe su kapitalističke sa manje ili više slobodnim tržištem i manjom ili većom podređenošću javne vlasti imperativima kapitala. Koronavirus nas, kao i klimatske promene, tera da o društvenim pitanjima konačno razmišljamo kao o istinski globalnim problemima. Raskorak između globalizovane privrede i trgovine, čestih putovanja i sve tešnjeg povezivanja društava i njihovih članova s jedne strane, i, sa druge, zdravstvenih sistema koji su ne samo ostali nacionalni, već su i na tom nacionalnom nivou sistematski razgrađivani – e da bi i tu zaživeo “just in time” model na bazi privatne inicijative – pokazao je da se ovakvi izazovi mogu savladati jedino koordinisanim delovanjem na svetskom nivou. Da nije ostavljeno jednom Aleksandru Vučiću da na konferenciju za štampu dovodi budalu od epidemiologa koja će da COVID-19 proglasi “najsmešnijim virusom u istoriji čovečanstva”, možda se sad u Srbiji ne bi uvodio policijski čas i ne bi se optuživali penzioneri da su neodgovorni. Isto važi i za SAD, čiji je predsednik isprva o koronavirusu govorio kao o još jednoj “prevari Demokrata”. No, čak i da je odgovor nacionalnih država bio okretniji i bolji, teško bi se mogla prikriti potreba za globalnom zdravstvenom infrastrukturom koja bi mogla da podrži sve globalniji način života rastućeg broja ljudi. Uputstvo o redovnom pranju ruku i većoj higijeni deluju cinično ako se uzme u obzir podatak da nekih 80 miliona ljudi u Indiji nema pristup čistoj vodi.
Koliko epidemije obelodanjuju neprijatne istine o ljudskim zajednicama, toliko predstavljaju i priliku za (re)afirmaciju određenih političkih i strateških opredeljenja. Na površinskom nivou, očigledno je da Kina iz ove krize izlazi kao kandidat za sledeću svetsku supersilu. Za takav status nije dovoljna samo ekonomska, politička ili vojna prevlast. Snimci kineskih lekara u Vuhanu koji sa osmehom, pobednički skidaju zaštitne maske, dok se zaraza u ostatku sveta tek razgoreva, upućuju na to da je Kina na putu ubrzanog sticanja simboličkog legitimiteta i mekšeg tipa prevlasti. U svetu za koji je ideja trajnog progresa konstitutivna, supersila može biti samo ona sila koja preuzima štafetu takvog progresa. Posle nedostatnog odgovora američkih i većine evropskih vlasti na pandemiju, ko može okriviti onoga koji bi se pod kineskom senkom ipak osećao bezbednije? Ni Italija, na kraju krajeva, nije zatražila pomoć od SAD, već od Kine.
Odgovori su vrlo blizu
Na nešto temeljnijem nivou, trenutna kriza zaoštriće sukobe između tzv. suverenista i onih koji smatraju da povratak na “svet nacija” nije put napred. Naznake tog zaoštravanja mogle su se videti u Orbanovoj izjavi da su “stranci doneli koronavirus”, ali i Vučićevoj opaski da “evropska solidarnost ne postoji” i da je “bajka na papiru”. Ne treba smetnuti s uma da je goruće političko pitanje pre pojave koronavirusa (ponovo) bilo pitanje izbeglica ante portas, i da je pitanje vremena kada će ekstremna desnica direktnije i jasnije dovoditi u vezu izbegličke kolone i tekuću pandemiju. Ksenofobija, zatvaranje u uske nacionalne okvire i zagovaranje autarhije lako mogu postati odlike društava u budućnosti, što bi samo dodalo ulje na vatru ionako raspaljenu destruktivnim tendencijama klimatskih promena. Takav pravac zavisi od toga da li će i na koji način kapital uspeti da se oporavi od sad već izvesne recesije koja sledi posle višednevnog pada berzanskih indeksa i zaustavljanja velikih delova privrede u narednih nekoliko meseci.
Može se sagledati i jedna autoritarnija budućnost, utemeljena na konvergenciji nekoliko faktora: galopirajućim klimatskim promenama, sve izraženijim i obimnijim migracijama iz siromašnih delova sveta i raspadom posleratnog svetskog poretka. Štaviše, neke zemlje – poput Izraela i Singapura, a svakako i Kine – već primenjuju oprobane metode digitalne kontrole i prismotre u borbi protiv pandemije. Ko može garantovati da će se takve metode napustiti kad prođe njen vrhunac, tim pre što će, prema nekim modelima, mere socijalnog distanciranja i izolacije morati da se sprovode još bar osamnaest meseci, dok se u potpunosti ne razvije vakcina i dostigne se odgovarajući nivo kolektivnog imuniteta (ukoliko je takvo nešto i moguće u slučaju COVID-19). Štaviše, koja će to politička sila primorati vlasti na povlačenje, tim pre ako u narednih mnogo meseci budemo bili primorani na periodično distanciranje i samoizolaciju?
Nezahvalno je, pa i nemoguće, predviđati dalji razvoj epidemije, i to treba, u duhu staloženog Jirgena Klopa, prepustiti stručnjacima. Ali sasvim je moguće, pa i neophodno, uočiti da će se ovom epidemijom i njenim društvenim i ekonomskim posledicama otvoriti mogućnost da se istorijsko klatno opet pokrene. Da li će ono ići u smeru “suverenizma”, a to znači unazad, ili u smeru očuvanja režima slobodne trgovine i globalizovanog “slobodnog” tržišta (videli smo da ono ne može da preživi bez astronomskih podsticaja države), što takođe znači unazad ali sa aplikacijom? Da li će prevladati individualistički model preživljavanja, čija je valuta toalet papir, ili će uzajamna pomoć i solidarnost potrajati dovoljno dugo? Pandemija koronavirusa nam je pokazala da se može mnogo više od onoga što se javno priznaje – da li će na osnovu toga biti moguće formulisati treću, internacionalističku opciju koja će moći da reafirmiše ljudsku zajednicu sa drugačijim prioritetima i aspiracijama, nimalo nalik sadašnjim?
Odgovore na ta pitanja možemo u narednom periodu izvesno očekivati u mnogo neposrednijem obliku od onoga na koji smo navikli.