Srbija nije dočekala koronavirus spremna. Umjesto toga, “stručnjaci” koji bi narodu trebale ulijevati povjerenje, virus su shvatile kao vic. Početna lakoća ignoriranja problema pretvara se u ozbiljne i tmurne projekcije po društvo i ekonomiju.
Da se Srbija danas nalazi u ekonomskoj situaciji koja je znatno povoljnija nego u mnogim drugim zemljama sveta uverava nas predsjednik države Aleksandar Vučić jednako kako je to i ne tako davne 2008. godine činio tadašnji potpredsednik vlade Božidar Đelić. Kriza je tu, pred vratima. I, pritom, ostavimo po strani permanentnu krizu i nesigurnost koju oseća stanovništvo Srbije. Ovde je reč o mnogo dubljoj ekonomskoj i pre svega socijalnoj krizi. Da ne treba mnogo brinuti uveravaju nas danas, gotovo identično kako su to činili i pre dvanaest godina. Akteri su doduše nešto drugačiji, ali rečenice koje izgovaraju su neverovatno slične. “Srbija se u ovakvoj poziciji našla zahvaljujući opreznoj i strogoj monetarnoj kao i odmerenoj generalnoj politici naše zemlje, koja ne proizvodi konflikte, već stabilnost,” obrazlagao je Đelić te 2008. godine. Iste reči je pre nekoliko dana ponovio i Vučić uveravajući nas da Srbiju ove 2020. očekuje “dva do tri puta manji pad nego 2008. i 2009. godine”.
Kontekst, doduše, nije isti. Aktuelna kriza je prouzrokovana nečim što se ne može izravno podvesti pod unutrašnje kontradikcije kapitalističkog sistema. Sa druge strane, posledice pandemije koronavirusa nemoguće je sagledati bez uzimanja u obzir svih onih mera koje su prethodnih godina i decenija sprovođene u skladu sa duhom kapitalizma – privatizacija i deregulacija ekonomije. Član Kriznog štaba Vlade Republike Srbije za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19, Predrag Kon, izjavio je 15. marta, dana kada je proglašeno vanredno stanje, da epidemija normalno traje šest do osam nedelja. “Naš je cilj da traje četiri meseca, a da bude potpuno razvučena i da spasemo što je moguće više života. To je suština.”
Nije baš lako utvrditi u kojoj smo sada nedelji. Zvanično, prvi slučaj koronavirusa u Srbiji registrovan je 6. marta. Ipak, nedavno je Darija Kisić Tepavčević, zamenica direktorke Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”, izjavila da je prvi slučaj zaraze registrovan još 1. marta. To je u javnosti unelo sumnju da su nadležne institucije prećutale prve registrovane slučajeve obolelih. Razlog za ovaj gest moglo bi biti raspisivanje izbora koje se desilo 4. marta i prikupljanje potpisa za kandidaturu. Vladajuća Srpska narodna stranka ekspresno je sakupila neophodne potpise i predala ih Republičkoj izbornoj komisiji već 5. marta. Narodnog dana ministar zdravlja Zlatibor Lončar izjavio je da je otkriven prvi slučaj oboljevanja od koronavirusa u Srbiji.
Pravda ili životi?
Možda je poklapanje ovih datuma potpuna slučajnost. Možda je i zamenica direktorke Instituta “Batut” zaista napravila lapsus, kako se pravdala već narednog dana. Ali teško je ne biti podozriv u celokupnom kontekstu u kojem se vlast krajnje neozbiljno i neodgovorno ponašala proglašavajući virus “najsmešnijim virusom u istoriji čovečanstva” i preporučujući krajem februara, na zvaničnoj konferenciji za medije u Predsedništvu Srbije, da se u Italiju slobodno može ići u šoping jer slede “veliki popusti pošto niko živi neće sada da dođe u Italiju”. Za ovu izjavu javnost se najviše obrušila na osobu koja ju je izgovorila, pulmologa Branimira Nestorovića. Ali da se razumemo, u ovako ozbiljnim situacijama kakvoj svedočimo danas, potrebno je otići korak dalje od upiranja prstom u pojedinačne šarlatane i pažnju fokusirati isključivo na instituciju koja je dala legitimitet šarlatanstvu. U ovom slučaju to je predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, koji za Nestorovića i dalje tvrdi da je genije. Uvek je, a posebno danas kada je ceo svet u panici i kada nije do kraja jasno kako će se kriza okončati, bitno u čijim rukama se nalaze poluge moći.
Dakle, da li smo u četvrtoj ili petoj nedelji epidemije manje je važno. Bitnije je šta će se sve dešavati narednih meseci, ali i onda kada epidemija bude potpuno obuzdana. Jer postaje sve jasnije da će se i mnogo bogatija društva od Srbije teško nositi sa ekonomskim i socijalnim posledicama trenutnog stanja. “Tržišta danas ne postoje, ovo je kriza nepostojanja tržišta”, izjavio je Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije. Celo društvo praktično stoji. Navikli su nas da sve merimo kroz budžetske deficite i suficite, rast i pad bruto domaćeg proizvoda, kamatne stope i procente berzanskih fluktuacija. E pa, stvari su na tom planu sada katastrofalne.
Doduše, za razliku od britanskih i američkih konzervativaca, ovi domaći i dalje ne govore o tome da je zarad ekonomskih aktivnosti nužno žrtvovati ljudske živote. Opet, kriza je tek na početku, a skorašnja istorija slikovito govori o tome da je i ovde, a ne samo na tom “trulom Zapadu”, profit bitniji od ljudi. Istorija nas uči i tome da se proklamovano “kriza je naša šansa” mora uzeti sa zrnom soli. Uostalom, da li je ikome nezamislivo da se Vučićevo “volim vas penzioneri” preko noći okrene u zagovaranje savremenog lapota? Baš kao što se “najsmešniji virus” pretvorio u kataklizmičnu pojavu zbog koje se uvodi policijski čas, i predsednikova briga o penzionerima lako se od ljubavi da pretočiti u epidemijsku štednju na čijem će se udaru naći životi najstarijih.
U tom duhu treba razumeti i Vučićevu šekspirovsku dvojbu: “hoćete pravdu ili živote?” U velikom intervjuu koji je dao za televiziju Prva mogli smo da čujemo ovo pitanje koje nas stavlja pred težak izbor. Ali ne dajte se zavarati. Da iskrena briga vlasti o penzionerima zaista postoji ne bi im prethodnih godina smanjivali penzije dekretom. Uostalom, da je briga o životima ljudi iskrena odavno bi se posvetila pažnja siromašnima, smislili načini i sprovodile politike koje bi omogućile da ona četvrtina populacije, koja svakodnevno pokušava da preživi u siromaštvu, nekako ispliva. Četvrtina populacije živi mesečno sa manje od 120 evra i o njima se retko priča. Vlast praktično nikada.
Zdravstvo na začelju
Da se ne brine mnogo o ljudima govori i stanje u zdravstvu. Ostavimo ovom prilikom po strani pitanje desetkovane farmaceutske industrije. Srbija se nalazi na samom začelju evropskih zemalja kada se pogleda broj zdravstvenih radnika i radnica po glavi stanovnika. Dok se budžetska sredstva namenjena Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje tek tako preusmeravaju u druge sektore, opterećenje na medicinsko osoblje konstantno raste, baš kao i broj lekara i lekarki na birou za nezaposlene. Oni koji su uspeli da dođu do zaposlenja u javnom zdravstvu rade za plate koje se kreću u rasponu od 250 evra za tehničko osoblje, pa do 850 evra za lekare i lekarke specijaliste i primarijuse. To je stanje koje najavljeno povećanje zarada od 10 posto neće dramatično popraviti.
Kako onda može zvučati aktuelni poziv koji je upućen medicinskim radnicama i radnicima u inostranstvu da se privremeno vrate i volontiraju? Reklo bi se – krajnje neprimereno. Pritom, ovaj poziv stoji u potpunoj koliziji sa predsednikovim i premijerkinim konstantnim napadima na ljude koji su se usled krize vratili u Srbiju, a koji su optuženi da su doneli virus u Srbiju i došli da se besplatno leče. Ove reči su prethodnih dana tako lako izgovarane kao da ne postoji ni trunka svesti o eventualnim posledicama po sigurnost tih ljudi. Da stvar bude gora Vučić je u više navrata podvlačio kako mu je žao što je ispoštovao Ustav i omogućio državljanima Srbije da se vrate u zemlju. I sada se, opet i naprasno, menja ploča. Sada je u redu da se vrate ljudi iz inostranstva.
Ali medicinski radnici i radnice nisu otišli iz zemlje tek tako. Godine mera štednje i zabrane zapošljavanja u javnom sektoru onemogućili su im da nađu posao u Srbiji. Sa daljine oni odgovaraju da je poziv za povratkom provokacija i licemerje, da im država nije pružila mogućnost da se zaposle, ali se i pitaju zašto se konačno ne zaposle svi oni kadrovi koji su ostali u zemlji i čekaju na birou za nezaposlene, kao i one njihove kolege i koleginice koje volontiraju ili rade sa privremenim ugovorima. A njih ima, i to ne malo. Samo u evidenciji niške filijale Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi se 434 lekara i lekarki. I dok se vlast godinama unazad hvali ekonomskim preporodom Srbije ovo je u stvari slika pravog stanja. Pri tom, najavljeno je da će zdravstvenim radnicama i radnicima biti smanjene plate ukoliko su u samoizolaciji zbog mogućnosti da su oboleli od korone. Krajnje podsticajno.
Prvi radnici već otpušteni
Sa druge strane, Vučić i ministar finansija Siniša Mali najavljuju i da će privatni sektor biti obilato podržan od strane države. Paket ekonomskih mera koji je konačno obznanjen narodu ukupno će obuhvatiti 5,1 milijardu evra. Kako je Mali rekao, ovaj iznos je u visini polovine godišnjeg državnog budžeta ili oko 11 posto BDP-a. Radnice i radnici mikro, malih i srednjih preduzeća biće podržani sa tri minimalne plate, odnosno sa 250 evra mesečno. Ovaj vid podrške biće upućen onim preduzećima koja nisu otpustila više od 10 posto svojih zaposlenih. Zašto podrška nije upućena i onim radnicima i radnicama koji su već otpušteni, nije obrazloženo. Ako je računica ministra tačna ovaj novac leći će na račune oko 900.000 ljudi. Takođe, plaćanje poreza i doprinosa, kao i poreza na dobit, odlaže se do januara naredne godine.
Nekoliko dana pre nego što je proglašeno vanredno stanje Tomislav Momirović, govoreći ispred udruženja hotelijera, rekao je da su prvi radnici već otpušteni. Tek tako. I dok na građane svakodnevno sa televizora viče, Vučić tek tu i tamo blago zamoli vlasnike privatnih firmi da ne otpuštaju zaposlene. Nedavno je i izgovorio da država “ne može privatniku da kaže da ne otpušta ili da ne smanjuje plate.” Ministar finansija je takođe bio izričit da država ne može da utiče na privatnike i da je njihova zakonska mogućnost da otpuste radnike i radnice ili da im za vreme prekida rada smanje plate. Opet, država će preuzeti na sebe isplatu polovine minimalne zarade onih ljudi koji rade u velikim preduzećima koja su sada obustavila svoju proizvodnju i poslali radnice i radnike kućama.
Takvih preduzeća je, po rečima Marka Čadeža, trenutno 560. Ovde u kalkulaciju nije ušlo oko hiljadu ljudi koji rade kao samozaposledni delatnici, a koji su ovih dana zamrzli svoje firme kako ne bi plaćali poreze i doprinose u trenucima kada posla nema. Velike strane investicije, Gorenje, Fijat i brojne druge fabrike obustavile su proizvodnju. Sa druge strane, radnice fabrike Fori tekstil zahtevale su obustavu rada u svom pogonu dok se ne uspostave adekvatni uslovi prilagođeni vanrednim okolnostima epidemije. One nisu jedine koje su u protestu. Radnice i radnici fabrike Jura morali su da uđu u protest ne bi li im bila dostavljena potrebna zaštitna oprema. Sa druge strane, samohrani roditelji koji rade u fabrici obuće Geoks dobili su obaveštenje da će morati na neplaćeni odmor. Zapravo, mogu da biraju, da li će ostati da rade ili će ostati kući i čuvati decu koja zbog vanrednog stanja ne mogu u škole ili vrtiće.
Sindikata nema
U pitanju su kompanije koje su od države dobile subvencije u vrednosti od više desetina miliona evra. Danas one ne mogu da obezbede zaštitnu opremu, rasporede posao na način koji bi omogućio da se manji broj radnica i radnika nalazi u pogonu istovremeno, niti mogu da ispoštuju najbazičnije potrebe samohranih roditelja da ostanu sa svojom decom. U stvari mogu, ali neće. Zašto bi? Praktično su od strane vlasti proglašeni opštim dobrom kojem je sve podređeno.
“Država će preuzeti najveći teret krize kako bi rasteretila privredu,” zaključuje Mali, uz dodatak da će svaka punoletna osoba, kada se okonča vanredno stanje, dobiti dodatnih 100 evra. Na pitanje novinara zašto se novac ne usmeri na najugroženije jer ima i punoletnih građana i građanki Srbije koji su dovoljno bogati da im ovih 100 evra i ne znači puno, Ministar odgovara da je ta mera usmerena svima kako bi osetili snagu države i optimizam. Ipak, odgovor je možda jasniji ukoliko obratimo pažnju da o ekonomskim merama sa ministrom finansija govori jedino predsednik Privredne komore Srbije. Sindikata tu nema. Za razliku od privatnika koje ova vlast tetoši, radnicama i radnicima se prosto naredi, uruči otkaz, smanji plata… Oni nemaju mogućnost da mnogo vrdaju. U kapitalizmu dilema pravda ili život, koju iznosi Vučić, nosi sa sobom opori ukus jer za najveći deo stanovništva nema pravde, a život je tek preživljavanje. Pa, ipak, vlast želi da osetimo snagu države i optimizam. Za razliku od virusa, ovo zaista deluje kao najsmešniji optimizam na svetu.