Službena brojka zaraženih korona virusom u Srbiji misteriozno je pala nakon popuštanja mjera zaštite od epidemije, da bi samo dva dana nakon izbora održanih 22. lipnja odjednom naglo porasla. Vuk Vuković piše o zataškavanju stvarne situacije s epidemijom u Srbiji i njezinim mogućim političkim posljedicama.
Srpska napredna stranka, nakon što je na parlamentarnim izborima osvojila 60,65% (188 mandata), nije stigla da naročito uživa u svojoj “istorijskoj pobedi”. Kaskada gusto zbijenih događaja usledila je odmah posle izbornog dana: reportaža BIRN-a o prikrivanju stvarnog broja umrlih i novozaraženih (22. jun); potresni poziv Radeta Panića, predsednika Sindikata lekara i farmaceuta Srbije (SLFS), građanima da se sami paze jer lekari više nemaju kako da im pomognu; odluka Republičke izborne komisije (RIK) da se glasanje ponovi na čak 234 biračka mesta usled nepravilnosti, što je 3% od ukupnog broja biračkih mesta i čak petnaest puta više nepravilnosti u odnosu na 2016. godinu (26. jun); vesti o zaražavanju nekoliko pripadnika državnog vrha koronavirusom posle raspojasanog slavlja u izbornom štabu SNS (27. jun); katastrofalna zdravstvena situacija u Novom Pazaru i Tutinu (od 25. juna pa nadalje) i, naposletku, iznenadni studentski protest povodom odluke da se studentski domovi zatvore, a studenti – snađu (2. jul), nakon čega je brže-bolje ova odluka preinačena, što je pokazalo izvestan strah vlasti od aktiviranja studenata.
Ni pedalj zemlje neprijatelju
Temperaturu je naročito podiglo, pa, moglo bi se reći čak kriminalno obraćanje premijerke Ane Brnabić i ministra zdravlja Zlatibora Lončara ispred bolnice u Novom Pazaru, oko koje su bili okupljeni i građani Novog Pazara, povodom vesti i izveštaja o potkapacitiranosti te bolnice i lošim uslovima prijema i lečenja pacijenata. Ostaje da se dokuči zašto premijerka nije mogla jednostavno da dođe, održi jedan lep politički govor pun saosećanja, makar se tako i ne osećala, i slaže kao po uobičajenoj proceduri; naprotiv, Brnabić je odmah “krenula đonom”, optuživši okupljene građane da “politizuju” korona-krizu u Novom Pazaru (sa live snimka mogao se odmah čuti glasan i besan odgovor nekoga iz mase – “kakva, bre, politizacija, bre”), nadvikujući se sa njima i ubeđujući ih da ima i kiseonika, i respiratora, i kreveta. Neka su okupljeni Pazarci i bili “politički instruisani” od strane Sulejmana Ugljanina, vodećeg sandžačkog bošnjačkog političara, lekari koji su premijerki i ministru demonstrativno okrenuli leđa to sigurno nisu bili, kao ni lekarka koja je u holu bolnice Brnabić i Lončara plačnim glasom molila da “prestanu sa lažima” da ima svega, kad nema ničega. Svako ko je pratio razvoj situacije uživo i posmatrao mučne scene sa juga zemlje, mogao je osetiti jedino gorku, stranu mešavinu olakšanja, jer neko vlastodršcima konačno govori istinu u lice, i teskobe zbog posledica zaraze i broja umrlih. Na sve to, od izbora naovamo, svakodnevno pristižu izveštaji o popunjenosti bolničkih kapaciteta širom zemlje, ali pre svega u Beogradu, što je i potvrđeno ponovim prebacivanjem nekih ustanova u “kovid režim rada” i otvaranjem Štark arene za privremeni smeštaj obolelih. Trenutno pristižu informacije o teškom stanju u Sjenici, još jednom mestu u sandžačkom kraju, a deluje da je Vrbas, grad na severu zemlje, novo žarište.
Premijerkino “gostovanje” u Novom Pazaru, kao i agresivnost i osionost njenog nastupa i izostanak elementarne empatije, potvrdili su još jednom da je mehanizam vlasti takav da mora uvek i svuda da funkcioniše kao izuzetno dobro ustrojena, uhodana i podmazana mašinerija. Ni pedalj zemlje neprijatelju – tako bi mogla da glasi njegova parola. Mehanizam nigde ne sme da “zaštuca”, ne sme se dozvoliti nijedna pukotina, makar bila i najmanja, jer u suprotnom mašinerija gubi na ubrzanju, a pažljivo izrežirani ekvilibrijum pada pred prvim kontaktom sa nepoznatim veličinama i svojom spoljašnjom granicom, koju su ovde predstavljali Novopazarci i njihovi zdravstveni radnici. Zato je ubrzo potom, 2. jula, i predsednik Aleksandar Vučić zakazao sebi intervju na Radioteleviziji Srbije, u udarnom terminu, nakon dužeg perioda odsustva iz medija. Tom prilikom je, osim što se (pasivno-)agresivno obraćao voditeljki, sa sobom doneo hrpu fotografija iz novopazarskih bolnica kako bi javnosti pokazao da je sve u redu, a da sindikalac Panić izgovara “najstrašnije gadosti o svojoj zemlji“.
Sumnjivi grafikon
Međutim, za razliku od drugih, mahom lokalizovanih afera koje je moguće “pokriti” ili lokalno ili iz centara moći na nacionalnom nivou, korona-kriza u Srbiji deluje kao preveliki zalogaj za uobičajene PR tehnike, jer je, za početak, vanredna situacija proglašena u jedanaest gradova, a više nema nikakvog poverenja ne samo u zvanične brojeve, već i u mere i preporuke lekara iz Kriznog štaba. Nije to ni tako neobično ako se uzme u obzir da je čas govoreno jedno, čas drugo; da je saopštavano da utakmice sa dvadeset hiljada ljudi nekako nisu rizik i da je “tehnički nemoguće” zaraziti se na biračkim mestima; da će virus oslabiti na letnjoj žezi, pa onda da ipak neće; da je nivo novih slučajeva bio sumnjivo nizak tokom predizborne kampanje, a onda dan-dva nakon izbora krenuo strmoglavo da raste, i tako dalje. Osim toga, dva člana Kriznog štaba, dr Predrag Kon i dr Srđa Janković, u pretprošlom Utisku nedelje na pitanja o tome kakvi su zapravo podaci i da li je nešto “frizirano” pravili su se nevešti, prema načelu „ni luk jeo ni luk mirisao“ – niko od njih, eto, nije gledao bazu podataka, to je u nadležnosti Instituta Batut, niko nema veze s tim, mora da je greška u unosu podataka.
Skoro je izvesno da nema nikakve greške u unosu podataka, već su podaci lažirani bar od trenutka kad su naglo i neopravdano popuštene mere zaštite od epidemije, a vanredno stanje ukinuto. Gotovo ceo jun u Srbiji je broj smrtnih slučajeva na dnevnom nivou iznosio nula ili jedan, sa ukupnim zbirom od 25 preminulih. Kako su pokazali Igor Smolić i Milovan Šuvakov (inače nekadašnji pomoćnik bivšeg ministra prosvete Srđana Verbića u Vladi Aleksandra Vučića od 2014. do 2016. godine, poznat i po svom oštrom antisindikalnom stavu), zvanični podaci ne odgovaraju očekivanoj statističkoj (Poasonovoj) raspodeli. Štaviše, verovatnoća da se dobije takva raspodela iznosi 1 od 4 miliona; drugim rečima, ako bi se ova epidemija ponovila 4 miliona puta, samo bismo jednom mogli zateći distribuciju smrtnih slučajeva kakvu je Srbija imala u proteklih mesec i nešto dana. Šuvakov je poredio raspodelu u Srbiji sa raspodelom u 28 drugih zemalja i potvrdio da se ona ni izbliza ne javlja ni u jednoj od njih, a njegov autorski tekst, u kome detaljno obrazlaže svoj metod i rezultate, sadrži i službeni grafikon smrtnih slučaja koji je na prvi pogled odveć sumnjiv.
Neuverljiv je i podatak da je u Srbiji juče zabeleženo svega 325 slučajeva novoobolelih i 8 smrtnih ishoda, ako se uzme u obzir da se u jednom beogradskom domu zdravlja pregleda između 140 i 160 ljudi (a testira oko 40% pregledanih), a da Beograd ima 16 domova zdravlja, dodatne dve COVID ambulante u opštinama Zemun i Palilula koje rade i noću, kao i da je moguće testiranje u institutima Batut i Torlak, na Klinici za infektivne bolesti i KBC Bežanijska kosa. Iz toga je jasno da se u Beogradu testira više od 1000 ljudi dnevno. Čak i da je samo polovina testiranih pozitivna, to znači da samo u Beogradu ima 500 novih dnevnih slučajeva. Gde je ostatak Srbije?
Kad režiranje virusa propadne
Ako opšta generalna proba nije uspela, onda su relativni uspesi Srbije u suzbijanju epidemije u prvoj epizodi prve sezone, odnosno u martu, aprilu i maju, u potpunosti prokockani i čak, sa zdravstvenog stanovišta, negirani. Neće biti mnogo koristi ni pameti od proletnje “pobede” ukoliko se zaraza rasplamsa već na leto, s obzirom da će predstojeća jesen i zima tek biti kritični periodi. Neće ni država biti tako “široke” ruke kakva je bila isprva, s obzirom da je Vučić pitanja o novoj turi pomoći građanima i privredi, nalik onoj od stotinu evra, označio kao “komunizam koji se vratio na mala vrata”, rekavši da država nema para, mada je pre par meseci ubeđeno tvrdio da itekako ima. Iako je i u prethodnom “piku” ovog talasa epidemije bilo otkaza i zatvaranja firmi, prave teškoće tek dolaze, s tim što ovog puta nedostaju tri stvari: sveži osećaj solidarnosti, poverenje u lekare i kakva-takva amortizacija ekonomskih pritisaka. Jednom reči, srpska privreda neće moći da izdrži još jedan krug zatvaranja, karantina i ograničenja kretanja i kontakata.
Prema tome, nije dr Rade Panić uopšte pogrešio kad je rekao da su građani prepušteni sami sebi. Štaviše, biće da su svesno bačeni pod voz iz političkih i ekonomskih razloga, a tek će se za koji dan registrovati porast novih slučajeva prouzrokovan održavanjem izbora. U isto vreme, pak, deluje da je sad, više nego ikada ranije, neophodna samo jedna iskra kako bi se poremetio krhki ekvilibrijum sistema manipulacije javnim mnjenjem i biračkim telom. Kao i drugde u svetu (SAD, Brazil, Švedska…), koronavirus se pokazao kao najbolji učenik zakona uzroka i posledice, odbijajući da se povinuje savremenim tehnikama vlasti. U tom smislu on primorava vladajući režim da se suoči sa egzogenim faktorima čiju dinamiku nije moguće unapred izrežirati, mada nema sumnje da su prethodni “pik” i uspesi u njegovom savladavanju SNS-u doneli “istorijsku pobedu”. Ono što onespokojava je baš ta iskra na koju svi računaju i kojoj se nadaju – s obzirom na izbornu ponudu od pedeset nijansi desnice, snažnu skepsu prema zvaničnoj medicini, rasprostranjenost teorija zavere iz američke kuhinje (QAnon), sasvim je moguće da bi ona zapalila požar koji bi sagoreo i što treba i što ne treba.