Protesti koji se od prošlog utorka odvijaju na ulicama gradova u Srbiji, najžešći su u glavnom gradu, Beogradu. Svaki novi dan protesta, iznjedri novu teoriju o njihovom cilju, vodstvu i smislu, no ipak, postoje neki univerzalno prepoznatljivi elementi na koje svaki analitičar kači njemu blisko značenje. Vladimir Simović daje još jedan pregled događaja i značenja.
Kada je Aleksandar Vučić, u obraćanju javnosti 7. jula, najavio ponovno uvođenje policijskog časa u Beogradu teško je bilo sakriti najiskreniju reakciju, onu koja kreće iz stomaka – da li on zaista misli da smo tolike budale?
Podsetnika radi, nakon niza rigoroznih mera uvedenih kako bi se izborili sa epidemijom COVID-19 i potpunog zatvaranja cele države u martu i aprilu, vlasti su odlučile da, praktično preko noći, ukinu gotovo sva ograničenja. Pojavila se osnovana sumnja da je razlog naglog popuštanja mera bilo održavanje izbora zakaznih za 21. jun. Sumnja je samo produbljena nakon što se ni cela 24 časa od zatvaranja birališta javnosti obratio Predrag Kon, član Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19. Glasački listići praktično nisu bili ni prebrojani, a ovaj epidemiolog je u javnost izašao sa informacijama da je situacija u Beogradu “ponovo preteća“.
Dan kasnije sazvana je hitna sednica Kriznog štaba koji je uveo nove mere kako bi se izborio sa epidemijom. Ubrzo su se pojavile informacije i da je novopazarski zdravstveni sistem pred pucanjem i da veliki broj ljudi svakodnevno umire, a novinari Birna objavili su istraživanje koje pokazuje da broj umrlih od koronavirusa daleko nadilazi statističke pokazatelje koji su dostupni javnosti.
Čak i da prihvatimo zvanične statistike kao potpuno istinite, teško je otrgnuti se utisku da su upravo izbori bili okidač za ponovni uzlet epidemije. Umesto da preuzme odgovornost za svoje postupke, vlasti su krivicu po ko zna koji put prebacili na građane i građanke. Iz Predsedništva i iz Vlade stizali su tonovi koji su stanovništvu spočitali “nedisciplinu“, relativizujući i sve kritičke osvrte koji su bili upućivani na račun rada Kriznog štaba.
Dva protesta
Vučić je potom 2. jula najavio novo pooštravanje mera, a među njima i zatvaranje studentskih domova. Reakcija je bila krajnje brza i ogledala se u mobilizaciji studenata i njihovim izlaskom na ulice već iste večeri. Narednog jutra javnosti se obratio ministar prosvete Mladen Šarčević rekavši da ipak neće biti zatvaranja domova, da će studenti dobiti i dodatni ispitni rok, a da je predsednik imao pogrešne informacije. Retke su prilike kada javnost može da čuje da je Vučić negde iskliznuo, a još ređe da protestom neko nešto dobije. Ovaj, takoreći, presedan dodatno je zagrejao atmosferu za novi protest. Najava uvođenja policijskog časa, ma kako ona bila i opravdana, izazvala je revolt. Nekoliko hiljada ljudi je iste večeri izašlo na ulice glavnog grada kako bi iskazalo svoje nezadovoljstvo.
Isprva raštrkani i uz međusobno držanje distance na platou ispred Narodne skupštine, prisutni su se ubrzo počeli tiskati na skupštinskom stepeništu, gusto nabijeni jedni uz druge. Protest je nakon nekoliko sati mirnog okupljanja počeo da eskalira. Deo učesnika je probio policijski kordon i ušao u hol Skupštine iz kog je izbačen relativno brzo. U jednom trenutku je ispaljen suzavac i okršaj između policije i demonstranata pretvorio se u jurnjavu centralnim gradskim ulicama i parkovima.
Protesti su se od utorka odigravali svake naredne večeri, ali sa amplitudama. Od početka su uočljive dve stvari. Prva je da protest nema potpuno jasnu političku artikulaciju. Ipak, njime dominiraju ikonografija i parole karakteristične za krajnju desnicu koja je ispunila ovaj vakuum i praktično cele nedelje diktirala i tempo i narativ. Od protesta ponukanog uvođenjem policijskog časa, došlo je do pokušaja reartikulacije u protest za Kosovo, protiv migranata, protiv vakcina, a onda i protiv 5G mreže. Ipak, sama struktura učesnika je šarenolika. Iako njime vizuelno dominira desnica, skup čini i liberalniji deo populacije. Ovo je bilo najjasnije trećeg dana kada je, kao reakcija na eskalaciju nasilja i sukobe sa policijom, organizovan “sedeći protest” čime se iz jedne krajnosti, vrlo nasilne, otišlo u drugu – potpuna pacifikacija.
Ubačeni elementi?
Dinamika je bila takva da je vrlo brzo intenziviranje nasilja podstaklo sumnju u to da se ono dešava organski, već da je pre reč o aktivnostima koje su “podgrejane” od strane ubačenih elemenata. Prethodnih godina odigravao se veliki broj masovnih skupova – od onih koje je organizovala inicijativa Ne davimo Beograd 2016. godine, preko takozvanih protesta protiv diktature 2017, pa do šetnji “1 od 5 miliona” koje su se odvijale prošle godine. Nijedno od ovih okupljanja nije bilo obeleženo nasiljem. Čak je i kod onih najspontanijih bio upadljiv izostanak policije.
Aktuelni protest u tom smislu jeste novina. Ovakva brutalnost sa kojom se policija obračunava sa demonstrantima dugo nije zabeležena. Velike količine suzavca, napadi na mirne i pasivne učesnike i učesnice protesta, konjica i oklopljena vozila Specijalne antiterorističke jedinice na ulicama, samo su neki od aspekata koji ove proteste izdvajaju iz domaćeg proseka.
I, koliko god delu prisutnih prijao ovaj adrenalinski šok, značajnom delu protestanata svakodnevni sukobi sa policijom i nisu najpoželjniji scenario.
U javnosti su već nakon prve večeri krenule da kruže glasine da nasilje u stvari potpiruju službe državne bezbednosti. Razlog zbog čega bi se to radilo nije do kraja jasan. Recimo da bi jedan od odgovora mogao da bude taj da su provokatori tu kako bi inicirali sukob u kojem policija onda ima legitimitet da demonstrira silu. Rezultat može biti dalja pasivizacija mirnijeg dela protesta, ali i delegitimizacija ovog pa i svakog narednog okupljanja. Takođe, imajući u vidu da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić preko vikenda trebalo da učestvuje u razgovorima o Kosovu koje organizuje Evropska unija, agresivni desni narativ i nasilna forma mogli bi da posluže i kao poluga u pregovorima. Uz adekvatan pritisak iznutra donekle bi se disperzovao i pritisak na Vučića spolja.
Međutim, u teorijama o ubačenim elementima i vlast je imala svoje adute. Mediji bliski vladajućoj partiji plasirali su informacije da iza nasilja stoje opozicioni lideri, ali i “strane službe“. Ipak, integrisanost navijačkih i ekstremnih desničarskih struktura sa vlastima, o čemu su mnogi mediji naširoko pisali, govori da, ako zaista i imamo ubačene elemente u proteste, onda oni pre korespondiraju sa vladajućim strukturama nego opozicijom. U prilog tome ide i činjenica da se nijedan lider opozicije nije mogao neometano ušunjati u samo jezgro protestne vreve. Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke i član Saveza za Srbiju, kao i Sergej Trifunović, lider Pokreta slobodnih građana, najureni su u dva maha iz prvih redova od strane jedne grupe okupljenih.
Radikalna pacifikacija
Opet, i dinamika trećeg dana protesta nudi materijal za još jednu teoriju – šta ako je “sedeći protest” instruisan “sa strane”? Već smo napomenuli da je sedeći protest došao kao reakcija na nasilje. Taktika radikalne pacifikacije imala je za cilj da izoluje sve agresivne elemente i time pokaže da su oni u manjini. “Sedi dole!” uzvikivalo se gotovo cele te večeri, a slogan koji se pojavio i brzo raširio protestom glasio je: sedi, ne nasedaj. U nekoliko navrata došlo je do manjih ili većih sukoba između samih protestanata – onih koji bi da eskaliraju nasilje i onih koji bi da eskaliraju nenasilje.
Baš tog dana, za razliku od prethodnog, policija nije u kordonu dočekala okupljanje. Osim zaštitne ograde, ispred same zgrade Skupštine nije bilo previše obezbeđnja. Posvećeni teoretičari zavere bi u ovome videli nešto sumnjivo. Oni bi takođe mogli da sugerišu i da su prva dva dana pokazala da režim ne zna kako da se nosi sa protestom koji je ofanzivan i da je brutalnost policije samo pokazatelj da vlast gubi kompas. Moglo bi se reći i da je radikalna pacifikacija protesta krajnje nemaštovit vid delovanja i da vodi njegovom potpunom odumiranju. Međutim, šta ako je, u stvari, sve u vezi sa ovim protestom autentično? Šta ako je ono što nam deluje kao kontradikcija u stvari posledica toga što imamo jedan protest sa nekoliko grupacija koje se politički, ali i klasno, razlikuju?
Jedan deo protesta svakako čini krajnja desnica, barem onaj njen deo za koji nema jasnih pokazatelja da je privezak vladajućoj partiji. Još 20. juna, dan pre parlamentarnih izbora, pred Skupštinom se pojavio Srđan Nogo, poslanik i bivši član desničarskog Srpskog pokreta Dveri. Kako je bio previše radikalan i za ovu opciju, koja je poprilično u desno, Nogo je krenuo da izgrađuje svoju dalju političku snagu udružujući se sa grupama i pojedincima koji su se okupljali oko antimigrantskih aktivnosti. Nogo nije jedini desničar na protestu. U subotu je govor držao raščinjeni monah Antonije Davidović. Došavši pred Skupštinu na automobilu sa ozvučenjem Davidović je pričao o čipovanju, migrantima, negirao je postojanje koronavirusa, a okupljenima je poželeo da se vrate u, kako kaže, “zlatni srednji vek”. Na protestu se pre neki dan pojavio i Mladen Obradović, lider zabranjenog ekstremnog desničarskog pokreta Obraz, a nesumnjivo su tu svake večeri bili prisutni i navijači nekih od beogradskih fudbalskih klubova.
Sa druge strane se nalaze ljudi građanske orijentacije, kojima priče o “izdaji Kosova”, migrantima i 5G mreži i nisu najzanimljivije. Oni bi drugim povodom da protestuju protiv Vučićevog režima i veruju u mirne i “fine” proteste. Naravno, kada policija napadne skup, i u ovom kontigentu će se naći ljudi raspoloženi za sukob. Ali generalno u pitanju je srednja klasa koja, koliko god bila u fazi opadanja i koliko god mrzela režim Aleksandra Vučića, i dalje nije došla u fazu u kojoj nema šta da izgubi, pa joj i radikalizacija protesta i sukobi sa policijom teže padaju.
Nesumnjivo da protest, u nedostatku jakog političkog aktera, leluja između ove dve frakcije. Kada se nalazite ispred Skupštine i pokušavate da u nju uđete nasilno, trebalo bi da imate nešto više od fige u džepu. Sa druge strane, i građanska opcija nema šta da ponudi. Ona je u potpunom rasulu već godinama. U datom kontekstu Vučić se pojavljuje kao nekakav svemoćni čarobnjak iz Oza koji diriguje svim aspektima društva. Dakle, čak i kada je u defanzivi, on se nameće kao svemoćna figura. Jasno je da je u celoj ovoj slagalici nedostajući element levica. Ovi protesti neće sa sobom doneti političku alternativu. Srećom, ljudi nisu zainteresovani za narative koje je desnica stavila na sto. Protest lagano odumire i otvara prostor za nešto novo što će, nadamo se, doći sleva.