Platformski rad jedan je od novijih oblika prekarnog rada koji je posebno obavijen mitovima o fleksibilnosti, slobodi i drugim navodnim prednostima koje se često pripisuju nestandardnim zaposlenjima. O srazu takvih predodžbi i stvarnosti rada preko platformi u Srbiji piše Aleksandra Savanović.
Rad preko platformi je u poslednjih desetak godina postao značajan globalni fenomen, koji je u Evropi najzastupljeniji u zemljama njenog istoka i jugo-istoka. Prema različitim podacima, Ukrajina, Srbija, Rumunija i Severna Makedonija nalaze se u samom svetskom vrhu po broju platformskih radnika, i/ili platformskih radnika u odnosu prema broju stanovnika.1 Ne deluje kao slučajnost da se upravo ove zemlje nalaze na dnu evropske lestvice zemalja sa najvećom nejednakošću i najnižim medijanom prihoda.2
Platforme i rad na njima
Razvoj tzv. Web-a 2.0 tokom poslednje dve decenije obeležen je usponom internet kompanija čiji je biznis model centriran oko platforme koja, kao posrednik, “parazitira” na direktnoj interakciji između svojih krajnjih korisnika, a koji, samim učešćem u platformi, proizvode njen sadržaj – bilo da su u pitanju podaci, interakcije, transakcije ili materijalne razmene. Platforme obezbeđuju infrastrukturu na kojoj se ove interakcije odvijaju, i prema tome u smislu biznis modela ne predstavljaju novinu, već se mogu uporediti sa tradicionalnim tržnicama, koje od korisnika naplaćuju rentu. Razlika je naravno u tome što je infrastruktura platforme digitalna, komunikacija momentalna, raspon robe/usluga umnogostručen, a obuhvat globalan. Platforme za iznajmljivanje radne snage najčešće se dele na mobilne radne platforme (rad na zahtev) kod kojih je proces posredovanja i administracije digitalan, ali se sama usluga obavlja fizički i podrazumeva direktnu interakciju, kao što su Uber, odnosno njegov pandan u Srbiji CarGo, ili Deliveroo odnosno Glovo, Wolt, i online radne platforme (masovni rad), kod kojih se i usluga isporučuje digitalno, i koje prema tome u vezu mogu da dovedu praktično bezgraničan broj korisnika, radnika i klijenata na globolnom nivou (UpWork, Freelencers, Bibo itd.).
Platforme omogućavaju pristup globalnom tržištu rada, odnosno takozvanom angažmanu (radnom angažmanu bez zasnivanja radnog odnosa)i prihodima izvan nacionalnih granica, a bez fizičkog emigriranja, što je posebno značajno u sredinama sa visokom nezaposlenošću i niskim primanjima, kao što su to zemlje Jugoistočne Evrope. Prvo istraživanje o platformskim radnicima/cama u Srbiji potvrđuje ovu pretpostavku: tri glavna motiva za rad na platformama su pristup poslovima koji su bolje plaćeni, izvor dodatnog novca i nemogućnost mladih da pronađu posao u offline svetu. Platforme se često povezuju i sa višim prihodima, međutim isto istraživanje opovrgava ovu pretpostavku: iako manji procenat radnika zaista ima prihode značajno više od prosečne zarade, za veliku većinu to nije slučaj. Šta više, nejednakosti u smislu prihoda na platformama su još snažnije nego što je to slučaj u tradicionalnoj ekonomiji: 20% onih sa najvišim prihodima zarađuje 18 puta više od 20% sa najnižim prihodima.3
Budući da podrazumeva nestablinost i neizvesnost zaposlenja i prihoda, neadekvatna primanja, kao i nizak nivo kontrole nad procesom rada, rad na platformama ima izrazito prekaran karakter. Šta više, kao tzv. radnici za sopstveni račun (freelenseri, samozaposleni bez zaposlenih), platformski radnici su isključeni iz prava koja proističu iz radnog odnosa (radno vreme, plaćeno bolovanje/godišnji odmor, osiguranje u slučaju povrede na radu, kolektivno pregovaranje i predstavljanje, minimalna zarada itd.) ali neretko i iz sistema socijalne zaštite.
Jedna od ključnih tema u vezi sa digitalnim radom tako je i pitanje da li je platforma poslodavac. Dok platforme sebe predstavljaju kao proste posrednike, brojni sudski procesi i legislativne inicijative tvrde da one vrše funkcije poslodavca. Platforme propisuju ko i na koji način može biti angažovan, uspostavljaju procedure za izvršavanje posla, i pravila rada na platformi. Ovo naročito važi za mobilne platforme koje pored pomenutog određuju visinu cene rada i vrše kontrolu radnika.
Platformski rad u Srbiji
Prema izveštaju Svetske banke iz 2015. udeo platformskih radnika u ukupnoj radnoj snazi u Srbiji iznosi čitavih 2,6%, što je svrstava na 2. mesto u svetu (posle Filipina). Druga istraživanja navode da se Srbija nalazi na 1. mestu po rasprostranjenosti digitalnog rada mereno po glavi stanovnika: 3,52 platformskih radnika na 1.000 stanovnika. Gigmetar Centra za istraživanje javnih politika procenjuje da je u decembru 2019. godine, samo na platformi UpWork, radilo 64,3 radnika na 100.000 stanovnika.
Uprkos broju međutim, ovi radnici/ce većinom ostaju “nevidljivi” sistemu. U odnosu na širu grupu radnika za sopstveni račun, od kojih u Srbiji oko polovine (46,6%) posluje neformalno (ARS 2017, 2018, 2019), platformski radnici/ce su u još nepovoljnijem položaju. Prema podacima iz anketnog istraživanja Gig ekonomija u Srbiji o radnicima na online platformama, gotovo dve trećine njih se nalazi u skrivenoj zaposlenosti – nezaposlenih je 19%, neaktivnih 27%, 23% imaju drugo zaposlenje u offline svetu, a 29%, odnosno 2% čine preduzetnici i firme. Dok preduzetnici i oni sa drugim zaposlenjem imaju pristup socijalnim pravima, ostali su u značajno lošijem položaju: 20% nema pristup ni jednom vidu socijalne zaštite, a 26% ima pristup zdravstvenom osiguranju (po osnovu nezaposlenosti, preko supružnika/roditelja), ali ne i penzijsko-invalidskom i osiguranju u slučaju nezaposlenosti.
Intervjui sa Wolt dostavljačima koje je sprovela Mašina oslikavaju prekarni položaj radnika mobilnih platformi: oni su angažovani ili preko sopstvene preduzetničke radnje, ili preko firme sa kojom Wolt ima ugovor ili preko studentske zadruge. Neretko se međutim angažman dogovora bez ugovora, dok posrednička firma (posrednik za posrednika!) svoju uslugu naplaćuje u visini od 20%. Ovi radnici moraju samostalno da održavaju sredstva za rad (kola, bicikl, motor), a za pristup klijentima plaćaju dvostruku rentu – posredničkoj firmi i platformi.
Platformski radnici svoj status mogu formalizovati na jedan od dva načina: registrovanjem preduzetničke radnje (ili firme) i poslovanjem u formi fizičkog lica, odnosno prijavljivanjem svakog prihoda Poreskoj upravi i plaćanjem nameta (poreza i doprinosa) na njega. Imajući to u vidu, čak i kada formalizuju svoj status, platformski radnici nemaju pristup pravima koja proizilaze iz radnog odnosa, pa čak ni nekima iz domena socijalnih prava. Kada posluju kao fizička lica, platformski radnici su u statusu izjednačeni sa radno-angažovanim licima, ali namete moraju da prijavljuju i plaćaju samostalno, za šta je u slučaju radno-angažovanih lica odgovoran naručilac posla. Takođe, pristup zdravstvenom osiguranju je značajno ograničen jer se na njega sa početkom i krajem svakog angažmana, mora iznova prijavljivati i odjavljivati. Radnice u ovom statusu takođe nemaju pristup trudničkom i porodiljskom odsustvu, odnosno nadoknadi, kao ni osiguranju u slučaju nezaposlenosti. Ovakav status u konačnici jedino omogućava da se platformski rad uvrsti u obračun za penzijsko-invalidsko osiguranje. Imajući u vidu i da platformski radnici često primaju izuzetno niske pojedinačne sume, ne čudi što je ovakva vrsta poslovanja nepostojeća. Kao preduzetnici/ce, platformski radnici imaju pristup penzijsko-invalidskom, zdravstvenom i pod određenim uslovima osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Preduzetnice imaju ograničen pristup trudničkom i porodiljskom osiguranju: načelno mogu da ga ostvare ali pod izuzetno lošijim uslovima nego zaposlene radnice (npr. za vreme primanja nadokande nemaju socijalne zaštite, ne smeju da ostvaruju prihod, itd.)
Može li drugačije i kako?
Gore pomenuti uslovi i način rada na platformama, položaj ovih radnika, kao i razlozi koje oni sami navode za svoj angažman, ukazuju da velika većina digitalnih radnika na platformama radi zato što nema drugi izbor. Sam broj ovih radnika, odnosno pitanje unapređenja njihovog položaja trebalo bi, ali nije, da bude visoko na agendi regionalnih “donosioca odluka”. Najznačajnija prepreka regulisanju platformi svakako je činjenica da su one u najvećem broju registrovane izvan granica zemlje u kojoj posluju, pa se tako nalaze i izvan njene pravne jurisdikcije. To međutim ne bi trebalo da bude razlog da se ne radi na iznalaženju rešenja koja samim radnicima obezbeđuju pristup barem socijalnim pravima, kao i da se na različitim nadnacionalnim nivoima ne razmatraju mogućnosti regulisanja samih platformi. Nažalost, teško da se ovakvi potezi mogu očekivati od političkih elita (u Srbiji) koje decenijama predano rade na ostvarivanju neoliberalne vizije krajnje deregulacije tržišta rada.
Za mobilne platforme, koje su zbog fizičke prirode svojih usluga ograničene na nacionalne okvire, kolektivno organizovanje platformskih radnika može biti jedan od učinkovitih pristupa. Iako formalno na to nemaju pravo, ni kao neformalni radnici ni kao preduzetnici, jer im platforma lako može dati “otkaz” (zabraniti pristup) zbog ove aktivnosti, ovi radnici mogu pokušati da kolektivno istupaju, kako prema platformi tako i prema državi, i pregovaraju o ceni rada, kao i načinima za poboljšanje statusa. Rudimentarne oblike ovakvih inicijativa za sada možemo da prepoznamo u Zahtevima Glovo vozača koji su se organizovali protiv smanjenje cene rada. Još jedan način organizacije mogao bi biti ukidanje posrednika, odnosno osnivanje platformskih zadruga samih dostavljača u kojim bi platforma (softver i pravno lice) bila u zadružnom vlasništvu njenih dostavljača.
Mogućnosti su ograničenije za radnike online platformi. Kolektivno istupanje je značajno otežano zbog činjenice da je ovo tržište globalno, kao i da se nacionalne ekonomije, a samim tim i adekvatne zarade, drastično razlikuju. Organizacija na nacionalnom nivou iz istog razloga, lako može rezultirati povlačenjem “klijenata” sa tog tržišta rada, ali i masovnim “otkazima” od strane platforme. Jedno od mogućih pristupa su tzv. zadruge frilensera koje su sve prisutnije u zemljama Zapadne Evrope. Iako obuhvataju širu grupu radnika, zadruge frilensera mogle bi da unaprede status radnika online platformi. Njihova funkcija najčešće je da rasterete radnika, preuzimajući na sebe administrativne poslove i naplatu, kao i da radniku omoguće bolji pristup socijalnim pravima (npr. zadruga može zaposliti radnika koji je angažovan na platformi, pretvarajući njegov prihod u formalnu zaradu).
Teško je praviti pretpostavke o budućnosti platformskog rada i njegovoj rasprostranjenosti. Za sada, barem u pomenutim zemljama, postao je značajan faktor. Zajedno sa drugim formama nestandardnih i prekarnih radnika, čiji je udeo u ukupnoj zaposlenosti u Srbije oko 30%, platformski radnici bi barem trebalo da se nađu na radaru i u programima progresivnih društvenih pokreta.
- Ukrajina se nalazi na 7., Srbija na 11. a Rumunija na 16. mestu na svetu po broju platformskih radnika (AnalyticsHelp, 2018), Srbija i Rumunija imaju najviši broj platformskih radnika prema broju stanovnika – 1,1 odnosno 1 na hiljadu (Kuek et al, 2015); na platformi UpWork, Srbija ima 64,3 a S. Makedonija 63,6 platformska radnika na 100.000 stanovnika (Gigmetar, 2020 [↩]
- Srbija je zemlja sa najekstremnijom nejednakošću u Evropi, dok su Rumunija i S. Makedonija nalaze na 4. i 7. mestu, te tri zemlje imaju i najniže medijane prihoda: Srbija (213 evra), Rumunije (204 evra) i Makedonije (177 evra). (Krek, 2018 [↩]
- Za usporedbu, u tradicionalnoj ekonomiji prihod najviših 20% je 9.7 puta veći (Krek, 2018 [↩]