Studentski pokreti diljem svijeta nailaze na gotovo identične probleme koji se sa svakom generacijom moraju iznova rješavati. Brza izmjena kadrova na fakultetima, onemogućava politički kontinuitet, dok s druge strane uvjeti i kvaliteta studiranja izazivaju uvijek nova nezadovoljstva što svjedoči o potrebi takvog organiziranja.
“Znanje nije roba” krilatica je pod kojom se od 2006. godine razvijao studentski pokret u Srbiji, ali i u regionu. U pitanju je refleksna reakcija na promene koje je sa sobom donela takozvana tranzicija. Iako, za razliku od recimo industrijskog ili finansijskog sektora, ovde nismo svedočili direktnoj privatizaciji, univerziteti su doživeli jednu drugačiju vrstu preoblikovanja. Liberalizacija ekonomije značila je i otvaranje prostora za formiranje privatnih visokoškolskih ustanova. Ali ni državni univerziteti nisu bili pošteđeni korenite promene u logici upravljanja i, na kraju krajeva, društvene funkcije koju bi ove institucije trebalo da imaju.
Prestrojavanje u tržišni režim značilo je i nedovoljno sredstava koja država preusmerava iz budžeta u sektor obrazovanja. U tom kontekstu, najjednostavniji način dolaska do zarade bilo je uvođenje školarina. U Srbiji je još 1993. godine uvedena kategorija studenata koji plaćaju svoje studije, a cena školovanja na fakultetu drastično raste od školske 2000/2001. godine. Time je na državnim univerzitetima ustoličena podela na one studente i studentkinje koji su finansirani iz javnog budžeta i one koji su prnuđeni da plaćaju školarinu.
Plaćanje studija zaokružuje odnos kupac-prodavac. Značajan deo troškova studija prebačen je na studentsku populaciju i njihove roditelje. Iako ne treba zanemariti druge aspekte obrazovnog sistema koji utiču na klasnu reprodukciju, važno je naglasiti da su školarine, uz sve ostale troškove koje školovanje na fakultetu podrazumeva, jedno od važnijih ograničenja koje siromašnije slojeve stanovništva praktično ostavljaju bez prilike da pristupe visokoobrazovnim institucijama, čime su uskraćeni i za jedan od mehanizama koji pomaže društvenu pokretljivost. Rast troškova studija izazvalo je veliko studentsko nezadovoljstvo koje je kulminiralo u blokadi fakulteta na Univerzitetu u Beogradu 2006. godine
Prva artikulacija zahtjeva
U prvom talasu studentskih protesta u Srbiji 2006. godine istaknut je zahtev za trenutnim smanjenjem školarina za 50%, a potom i za utvrđivanjem jasnih kriterijuma za utvrđivanje njihove visine. Iz uprave Filozofskog fakulteta su isprva dolazili nemušti argumenti da je visina školarine manja od novca koji država uplaćuje po glavi studenta i studentkinja koji se finansiraju iz budžeta. Ipak, brzo je tadašnji dekan, Aleksandar Kostić, izrekao ono što je već svima bilo jasno: nema smanjenja školarina jer “svaka roba košta onoliko koliko je neko spreman da je plati”.
Studenti su odgovorili da “ne pristaju na društvo u kome će se nejednakost reprodukovati tako što će kvalitetno obrazovanje biti dostupno samo privilegovanoj i bogatoj manjini”. Baš kada je proglas sa ovim rečima objavljen, tog 22. novembra 2006. godine, na Filozofskom fakultetu u Beogradu otpočela je blokada koja je, po prvi put posle mnogo godina, kao centralne imala socijalne zahteve. “Ovaj protest je pokrenuo mnoga pitanja koja su godinama bila zanemarivana u univerzitetskoj sredini i najavljuje dolazak novih generacija koje će biti spremne da se uhvate u koštac sa problemima ovog društva”, stajalo je u zaključku proglasa.
Miloš Baković Jadžić, jedan od učesnika ove blokade, kaže da je još te, 2006. godine, bilo jasno da su ti protesti drugačiji u odnosu na one iz 1996. i 1997. “kada je artikulacija studentskog nezadovoljstva išla u smeru borbe za slobodne izbore i druga građanska prava koja je režim Slobodana Miloševića zaista gušio”. Baković Jadžić dodaje i kako su “studentski protesti iz 2006. bili socijalno orijentisani. Mi nismo imali podršku nekih mainstream opozicionih aktera jer smo se protivili komercijalizaciji obrazovanja, što nije bila agenda niti jedne od tada postojećih političkih partija”.
I zaista, tada je delovalo da je na pomolu rađanje jednog novog pokreta koji će se širiti i graditi oko zahteva koji se suprotstavljaju komercijalizaciji i komodifikaciji visokog obrazovanja. Nekoliko velikih blokada i protesta, sa visokim organizacionim i političkim potencijalom, odigralo se u godinama koje dolaze, ali je studentski pokret danas, naizgled, ostao bez neophodnog zamajca. S jedne strane, studenti i studentkinje nisu uspeli da formiraju organizacionu infrastrukturu koja bi omogućila reprodukciju kadrova i samog pokreta.
“Danas se slobodno može reći da su studentski protesti od pre petnaestak godina bili jedna od prvih i retkih artikulacija borbe za javno dobro, protiv sveopšte privatizacije koja je tada bila u punom zamahu. Nažalost, nismo uspeli da izgradimo trajan socijalni pokret, ali te borbe jesu bile deo začetka onoga što danas možemo gledati kao početak brušenja političke levice u Srbiji”, zaključuje Baković Jadžić.
Generacijski “protočni bojler”
Reprodukcija organizacione infrastrukture i dalja proizvodnja kadrova u okviru studentske populacije ostaje zagonetka i za nove generacije. Aleksa Petković, student master studija na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu koji je učestvovao u pokušaju formiranja nove studentske organizacije pod nazivom “Istup”, primećuje da je studentska populacija poput protočnog bojlera što otežava rad na dugoročnijem organizovanju.
“Glavni problem kod studentskog organizovanja je to što studiranje brzo prođe. Novi studenti uče kako da se snađu na fakultetu, a kada to nauče već su blizu kraja studija. Starijim studentima, koji su nezadovoljni uslovima studiranja lakše je da što pre završe fakultet, nego da pokušaju nešto da promene i usput se zamere nekim profesorima ili upravi. Mi smo pokušali da napravimo levu studentsku organizaciju koja bi kritički analizirala proces studiranja i društveni kontekst u kojem se nalazimo, ali smo kao i svi pali na testu ’druge generacije’, odnosno, nismo uspeli da obezbedimo reprodukciju organizacije”, konstatuje Petković.
Otežavajuću okolnost predstavljaju i tržišne tendencije koje obavljaju funkciju klasne filtracije, pa je na univerzitetima sve manje onih studenata i studentkinja kojima su troškovi studija glavna briga. Dodatni aspekt koji je važno pomenuti jeste činjenica da je studentski pokret uglavnom ostajao usamljen u svojim zahtevima, a da su profesori eventualno, tu i tamo, pružali deklarativnu i moralnu podršku. Iako su i sami često bili kritični spram reformi sistema visokog obrazovanja, profesori nisu agilnije podržali svoje koleginice i kolege. Studenti tako ostaju skrajnuti, praktično izmešteni iz akademske zajednice. Njihova uloga je od aktvinih učesnika transformisana u puke konzumente, primaoce informacija koji vrlo mali, ako i ikakav uticaj na univerzitetske procese.
Politička praksa kao nadopuna kurikuluma
Andrea Jovanović, filozofkinja i učesnica blokade Filozofskog fakulteta u 2011. godini sugeriše kako je “jedan od aspekata studentskih blokada o kojem se ne govori dovoljno svakako osvajanje akademskog prostora u jednom drugom, ne-fizičkom smislu”. Ona dodaje kako se u njihovoj generaciji “radilo o otvaranju mogućnosti da se studenti/kinje i svi ostali učesnici/e blokada obrazuju i bave onim teorijskim pravcima koji nedostaju u zvaničnim fakultetskim kurikulima: tokom blokade Filozofskog, fakultet je postao mesto na kojem smo se mogli baviti psihoanalizom, poststrukturalizmom, marksizmom i brojnim drugim teorijskim pravcima.
S jedne strane, uronjeni u političku praksu, u direktnom sukobu sa tada (i sada) dominantnim politikama visokog obrazovanja, shvatili smo da nam fali teorijski aparat da sebi objasnimo šta (nam) se dešavalo, kao i da pitanje visokog obrazovanja povežemo sa ostalim društvenim procesima. Dakle, radilo se o pomalo paradoksalnoj situaciji – tek sa blokadom zvaničnih predavanja, mi smo samoorganizovano počeli da izučavamo teorije koje su nam pre toga bile gotovo zabranjene ili barem retko dostupne”, ističe Jovanović.
Nova generacija organizovanja pokrenuta je u kontekstu najave iseljavanja studenata i studentkinja iz “Studentskog grada” zbog Univerzijade koja je trebalo da bude održana ovog leta u Beogradu. “Studentski grad” trebalo je da bude ispražnjen tokom juna i jula što je dovelo do mobilizacije redovnih korisnika i korisnica ovog studentskog doma. “Počeli smo da organizujemo studentski pokret u izrazito apolitičnoj i pasivnoj sredini pokušavajući da obrazložimo da je sprečavanje iseljavanja studenata iz domova usled Univerzijade razuman i neophodan zahtev”, objašnjava Mina Milošević, aktivistkinja inicijative “Zaustavimo iseljavanje studenata iz Studentskog grada”.
Otkazivanje Univerzijade usled pandemije COVID-19 nije značilo i kraj problemima studenata i studentkinja. Početkom jula je Aleksandar Vučić najavio da će jedna od mera borbe protiv koronavirusa biti zatvaranje svih studentskih domova u Beogradu na šta je odgovoreno masovnim protestom.
Solidarni, s jasnim zahtevima i istrajni
“Tek je najava iseljavanja studenata zbog koronavirusa, uz sve nelogičnosti i surovosti koje su ga pratile, pokazala studentima prirodu odnosa Studentskog centra i Ministarstva prosvete prema nama. Ove godine našli smo se u vrlo defanzivnoj poziciji. Trebalo je vremena da stvorimo svest da je studentski dom društveno dobro i nešto što pripada studentima dok u njemu žive, da objasnimo njegovu presudnu ulogu u omogućavanju siromašnijim delovima stanovništva da studiraju”, ističe Milošević.
Studentski protest koji je promptno pokrenut nakon objave Vučića doveo je veliki broj ljudi ispred zgrade Skupštine Srbije. “Studentski protest 2. jula doneo je studentima malu pobedu – ostali smo u domu i izborili se za ovogodišnje budžetske cene. Dakle, ono što se do juče podrazumevalo da imamo, odjednom je pobeda za koju smo morali da se izborimo svim snagama. Međutim, ovogodišnja organizovanja i ovaj protest pokazali su nam našu moć – zajedno, solidarni, s jasnim zahtevima i istrajni možemo ostvariti i mnogo veće pobede”, optimistična je Milošević.
Dodaje i da se u ovom duhu organizuje nova borba protiv iseljavanja studenata i studentkinja zbog organizacije Univerzijade 2021. godine, za uvođenje dodatnog ispitnog roka i smanjenje školarine za 30%.
Izazovi sa kojima se studentska populacija susreće već dve decenije jako su slični. Glavno pitanje je kako uspostaviti infrastrukturu koja će omogućiti kontinuitet organizovanja i pomoći transfer znanja i iskustva iz generacije u generaciju kako se ne bi uvek kretalo od nule. Povrh toga, važno je i da se uspostavi kontinuitet pokreta koji će se uhvatiti ukoštac sa temeljnim problemima visokog obrazovanja. “Nadamo se da će ovaj trenutni pokret dovesti do promene svesti o normalnosti podele na ’samofinansiranje’ i ’budžet’ i da ćemo u nekom trenutku uspeti da ukinemo školarinu jer znanje nije roba”, zaključuje Milošević.
Politika preduzetničkog univerziteta
Naučna saradnica na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Milena Repajić, kaže da “danas žanjemo ono što je u oblasti visokog obrazovanja posejano ulaskom privatnog sektora devedesetih, a onda i uvođenjem Bolonjske reforme ranih dvehiljaditih, i na šta su studenti upozoravali na svim blokadama Filozofskog fakulteta”.
“Osim što je kvalitet obrazovanja opao u trci ka dnu sa privatnim fakultetima, na skoro svim državnim univerzitetima iz godine u godinu drastično opada i broj upisanih studenata. Međutim, važna nuspojava komercijalizacije obrazovanja je depolitizacija studenata i studentkinja i akademskih radnica i radnika. I jedni i drugi su kao hrčci na točku prinuđeni da jure bodove, prvi da ne bi plaćali astronomske školarine, drugi da bi zadržali svoje prekarne poslove i opstali u izrazito klijentelističkoj mreži akademske zajednice. I uz sve to i jedni i drugi svakodnevno traže prilike da pobegnu iz zemlje”, zaključuje Repajić.
Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. navodi da je “zemlji potreban veoma promišljen, organizovan i kvalitetan razvoj sistema obrazovanja jer je to jedan od ključnih uslova za razvoj Republike Srbije ka društvu zasnovanom na znanju sposobnom da obezbedi dobru zaposlenost stanovništva”. Fokus Strategije je na razvoju “preduzetničkog univerziteta” koji bi trebalo da bude “nukleus nove industrije zasnovane na znanju”. Teško da možemo govoriti o tome da su visokoškolske ustanove uspele da omoguće razvoj društva. Ekonomska politika Vlade Republike Srbije zasniva se na privlačenju direktnih stranih investicija koje zahtevaju niskokvalifikovanu ili nekvalifikovanu radnu snagu. U takvom kontekstu, “preduzetnički univerzitet” je ostao upućen na sebe i zaglavljen u vorteksu profitne logike, po kojoj je jedino nužno privući što više projektnog finansiranja, i međusobne konkurencije pojedinačnih univerziteta, fakulteta, ali i nastavnog i naučnog kadra.
U kapitalizmu kategorija javnog dobra uzima vrlo suženu definiciju. U pitanju su dobra koja, u trenutku korišćenja, ostaju na raspolaganju i drugim korisnicima, a u samom procesu konzumacije ne mogu se potrošiti. Vazduh je jedan primer. Saobraćajni znak je drugi. Ulična rasveta treći. Sve što prevazilazi ovu šturu definiciju kapitalizam ima tendenciju da prepušta tržišnoj regulaciji. Takav je slučaj i sa visokim obrazovanjem. Državni univerziteti nisu privatizovani, ali su danas prinuđeni da funkcionišu u skladu sa tržišnom logikom. Možda je i prikladnije reći – posluju u skladu sa tržišnom logikom. To u praksi znači da ekonomska isplativost figurira kao centralni princip. Proizvodni proces, odnosno, organizacija rada menja se u skladu sa ovim principom. Uprave fakulteta sada moraju da pokažu svoje “menadžerske” sposobnosti, moraju se prikazati kao “isplativi”, a ne kao isključivi “trošak” za javni budžet. U toj igri se, naravno, bolje snalaze tehnički fakulteti čiji kapaciteti za istraživanje i razvoj mogu naći brzu primenu u privredi. Manje profitabilne delatnosti, poput niza društvenih nauka, nemaju mnogo šansi u ovoj trci. Šansa za korenitu promenu u sistemu visokog obrazovanja svakako ostaju studenti.