Demokratska stranka u Srbiji više ne predstavlja iole relevantnu političku snagu, ali zato njena vizija demokracije dominira u opozicijskim krugovima. Upravo zato i nova, a i vjerojatno posljednja epizoda raskola u stranci, prilično farsična, plastično oslikava političke domete te vizije demokracije.
U subotu, 26. septembra, deo članstva Demokratske stranke (DS) birao je predsednika stranke. Na listiću je bilo samo jedno ime – Branislav Lečić, glumac i demokrata, kako ga nazivaju pojedini mediji. Organizatori glasanja kažu da je glasalo 72 odsto članova u 105 odbora te stranke, a pitanje pobednika se nije postavljalo. Postoji, međutim, i drugi deo Demokratske stranke koji je javno ignorisao održavanje izbora za predsednika, ali je pažljivo pratio i beležio ono što su za njih nepravilnosti, a na jednom izbornom mestu čak su i blokirali proces glasanja.
Ta struja priznaje Zorana Lutovca za predsednika koji je na tu funkciju izabran 2018. godine. Ova, Lutovčeva grupa, ima u posedu pečat i druge formalne oznake vlasti unutar jedne organizacije. Sam Zoran Lutovac je izjavio da je Lečić postao “predsednik isključenih članova stranke”. U ovoj izjavi sadržan je još jedan prigovor protiv održanih izbora, jer njihovi protivnici tvrde da su glasali osobe koje su ili isključene ili nisu ni imale status članova. Obe struje su svesne da će, bez obzira na to ko ima koliko pristalica u ovom trenutku, ovaj spor morati da se rešava pred sudom.
Festival demokratije
Pobednik je izbore ocenio kao “festival demokratije”. Po njemu, stranka je na ovaj način “resetovana i kreće od nule”. Ova poslednja metafora je nešto sa čim bi se složili mnogi prilježni pratioci srpske političke scene. Stranka koja je sebe videla i brendirala kao bastion demokratije, takozvanog građanskog centra i evrofilske politke nalazi se oko nule po podršci u političkom telu Srbije.
Pad je počeo posle dostizanja maksimuma za vreme predsednikovanja Borisa Tadića i njegovog poraza od Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima 2012. godine. Lečić i njegove pristalice nadaju se da bi ovo mogao biti još jedan obrt kakav se dogodio sa usponom Borisa Tadića koji je stekao popularnost priznavanjem grešaka i manipulacije koju je izvela vlast sa glasanjem poslanice Nede Arnerić koja na glasanju u Skupštini nije bila prisutna. Tadić je tada učinio nezamislivo: pred kamerama je priznao da je njegova stranka izvela prevaru, da je lagala podmećući nekakve avionske karte kao dokaz da se poslanica Arnerić (glumica, kao i Lečić) vratila iz Bodruma za glasanje. Tim priznanjen je poremetio dotadašnju strukturu moći u tada glavnoj stranci vlasti, te tako na stranačkim izborima pretekao favorizovane Zorana Živkovića i Čedomira Jovanovića.
Sadašnjim “festivalom demokratije” takav rezultat sigurno neće biti postignut. Uprskos značajno povlašćenom statusu u medijima spram svoje političke snage i uticaja, ono što je ostalo od Demokratske stranke ne uspeva da preokrene negativni trend slabljenja svoje moći od ključnog poraza 2012. godine. Način na koji oni to pokušavaju da promene jeste traženje ličnosti koja će biti u stanju da okupi rasuto članstvo i povrati bar deo podrške koju su nekada imali. Tako su od Tadićevog odlaska sa liderskog mesta u stranci počeli sa Đilasom, pa onda Bojanom Pajtićem za kojim je došao Dragan Šutanovac, posle koga biraju Zorana Lutovca. Ukratko, od 2012. godine Demokratska stranka imala je podjednako predsednika kao u periodu od 22 godine pre toga i sve to ukoliko ne računamo Lečićev izbor o kome će na kraju odlučiti sud. Uprkos (ili zahvaljujući) ovim brzim izmenama na čelu, trend opadanja se sve vreme ubrzavao.
Rasadnik
Demokratska stranka je, među naklonjenim medijima i analitičarima, imala status rasadnika demokratije. Od samog osnivanja, ova stranka se suočavala sa raskolima posle kojih su često osnivame nove partije. Uprkos tome, podrška DS-u je bila relativno stabilna. Iako se danas u redovima proevropljana u Srbiji idealizuje Đinđićev period, istraživanja tih godina su pokazivala da je podrška u vreme DOS-ove vlasti bila oko 12 odsto, tako da se može zaključiti da je Demokratska stranka imala najširu podršku u vreme Tadićevog predsedavanja državom i strankom. Taj imidž rasadnika iz koga može da ode bilo ko, pojedinačno ili grupno a da se DS-u ne odrazi na procenat podrške davao je nadu ovim padajućim rukovodstvima da će na kraju sve ispasti dobro. Da ništa ne traje večno, a naročito ne imidž, možda tek sada nekima dolazi u glavu.
Jer, kod tako olako shvaćene pozicije koju bi, po članovima i simpatizerima ta organizacije ona zauvek trebalo da ima, lako dolazi do povlačenja olakih poteza kakvima su inače bili skloni u svojoj rasadničkoj ulozi. Raspuštanja odbora, koja su se dešavala u DS, kao i u većini drugih stranaka, za vreme dvogodišnjeg neosporenog mandata Zorana Lutotovca dostigla su vrhunac. Pored opštinskih i gradskih odbora, od kojih čak osam beogradskih koji je uvek bio doživljen kao prirodno stanište ove politike, čak dva puta je raspuštena omladinska organizacija. Pored beogradskih, raspušten je takođe i niški odbor, sve ove godine koja je imala svoju korona pauzu. Tamo gde nije bilo odbora da se raspusti, razrešivani su dužnosti dosadašnji poverenici. Takođe, deo članstva je isključen zbog oponiranja politici bojkota parlamentarnih izbora, a u tom delu našla se i Gordana Čomić, političarka koja je od devedesetih obavljala neke od najviših funkcija u stranci i državi.
Čija je Demokratska stranka?
Neverovatno je delovala nonšalancija najviših rukovodstava DS prema doživljaju pitanja partijske discipline. Uprkos tome što je raspušteno toliko odbora, što je uticalo i na odliv članstva ne samo iz tih mesta, retko je bilo jasno koji su razlozi za tako drastične rezove. Osim u slučaju isključenja onih koji su odlučili da izađu na izbore bez odobrenja stranke, u većini drugih slučajeva su razlozi bili opravdavani formalno-pravnim rečnikom, a u određenom broju slučajeva, čak ni time. Uostalom, Zoran Lutovac je raspustio i Statutarnu komisiju sastavljenu od pravnika.
Među svojim protivnicima, Lutovac je označen kao Đilasov čovek. Bivši gradonačelnik Beograda, bivši predsednik DS i omiljeni arhineprijatelj Vučićevih ljudi Dragan Đilas je, ispostavilo se to 2015. godine za vreme predsednikovanja Dragana Šutanovca, otkupio dug Demokratske stranke čiji je račun bio blokiran zbog duga kredita u Vojvođanskoj banci, koji je kažu nastao dok je Tadić rukovodio strankom. Kasnije, po formiranju Saveza za Srbiju postaje jasno da DS ni u konglomeratu tih organizacija nije u prvom redu po uticaju, po vidljivosti, ni po snazi. U Savezu za Srbiju tri najaktivnije organizacije bile su Đilasova SSP, Jeremićeva Narodna stranka i Dveri koje je oličavao Boško Obradović.
Razvoj situacije sa Savezom za Srbiju samo je učvrstio u uverenju kritičare da je Lutovac Đilasova marioneta na mestu predsednika stranke. U tom smislu, pokušaj objedinjavanja delova Demokratske stranke koji sada funkcionišu kao posebne organizacije a koji su potpisali Lutovac, Tadić i Zelenović, bivši gradonačelnik Šapca, deluje kao još jedan pokušaj kratkog daha da se obrne proces raspada. Taj pokušaj niko ne pominje otkako su oni zvanično potpisali načelna dokumenta. Sa druge strane, Lečić, kome su ovih dana pored profesije glumac po kojoj se proslavio, uz potpis dodavali i ono demokrata u javnosti je bio znatno poznatiji od Lutovca pre nego što je potonji izabran za predsednika. Lečićeva politička karijera otpočela je 1991. godine kada je vodio proteste koji su kasnije nazvani “plišanom revolucijom”, a koji su usledili posle devetomartovskih demonstracija. On je vodio skupove koji su održavani kod Terazijske česme i to mu je u godinama koje su usledile bio veliki politički i moralni kapital. Tokom devedesetih je govorio na mnogim antimiloševićevskim mitinzima, bio aktivni učesnik petooktobarskih događaja i taj angažman mu je doneo mesto ministra kulture u Đinđićevoj vladi.
Po odlasku Čedomira Jovanovića iz DS, odlazi i Lečić koji pomaže u formiranju Liberalno-demokratske partije koju ubrzo napušta sa mesta člana predsedništva da bi osnovao pokret Moja Srbija koja na izborima ne uspeva da pređe cenzus, ali onda kolektivno pristupa tadašnjoj Demohrišćanskoj stranci. Posle smrti osnivača te partije Vladana Batića, za predsednika biva izabran upravo Lečić uz osporavanja pre svega kćerke pokojnog Batića. Demohrišćanska stranka ubrzo nestaje sa političke mape Srbije. Branislav Lečić je bio njen poslednji sporni predsednik, a u DS se vratio 2014. godine. Ima onih kojito smatraju lošim predskazanjem za DS.
Zašto niko ne plače za Demokratskom strankom?
Pre svega, za prethodnih osam godina od gubitka vlasti, DS je problem očito videla u ličnostima i dala se u potragu za ličnošću koja bi svojom političkom figurom vratila DS u vrh srpske političke scene. Ono što oni nisu želeli, a možda ni mogli da shvate jeste njihovo mesto zauzela politika SNS, odnosno da oni nisu ostali bez adekvatnih kadrova, već bez adekvatmne politike. Sa jedne strane, veći deo inicijalnih glasača SNS podržava tu partiju zato što je vidi kao politiku diskontinuiteta u odnosu na period od 2000-2012. godine. Sa druge strane, zapadne zemlje pre svega prihvatile su SNS kao kontinuitet baš te politike. Ono što građanisti nazivaju “međunarodnom zajednicom” u Vučiću ne vidi Miloševića uprkos kritikama pojedinih poslaničkih grupa ili poslanika. Nema sankcija, nema pritiska, nema izolacije. Kapital u sadašnjim vlastima vidi doslednog i dostojnog partnera, bar za sada. To će se, nesumnjivo promeniti jednog dana, ali to za današnju Demokratsku stranku nije nikakva uteha.
Najveći deo političkog bića Srbije je poslednjih godina pokazao šta misli u paroli – da ovi odu, a da se ovi ne vrate. To je pre nekoliko godina trebalo da postane jasno akterima jalove politike koja se bavi praznim apstraktnim pitanjima slobode štampe i parolama dok kapital divlja po Srbiji i okolnim zemljama. Nosioci takvih politika, između ostalog, nisu uspeli da prepoznaju trenutak kada sebe treba da prestanu da doživljavaju kao uslov za postojanje demokratije, jer demokratija je vladavina najširih masa, a najšire mase se ne okupljaju po beogradskim salonima.