Ukazom Aleksandra Vučića nakon mjeseci “kašnjenja” sastavljena je nova srpska vlada, uz sugestiju da se osnuju dva nova ministarstva koja se tiču rodne ravnopravnosti i demografije. Iza europskog marketinga stoji stara nazadna politika koja istovremeno krivi žene za niski natalitet i proziva ih “porodiljskom mafijom”.
Tri meseca nakon održanih izbora stiglo je dugoočekivano predsednikovo “obraćanje naciji” u kome smo saznali ko će sledeće četiri godine (a zapravo dve jer se vanredni izbori uveliko najavljuju) biti predsednik Vlade. Nova mandatarka će, nimalo iznenađujuće, biti bivša i buduća premijerka Ana Brnabić. Iako nisu postojale nikakve prepreke da se nova Vlada formira dan nakon izbora, jer je pobednička lista odnela apsolutnu većinu sa 188 osvojenih mandata u Skupštini, ona nije formirana do danas, čime je oboren rekord u poslednjih 20 godina. Na sva pitanja za koja je isključivo nadležna Narodna skupština, ponovo je odgovarao predsednik. Pored toga što je saopštio da je manje-više formirao Vladu koju ustavno ne može on da formira, predsednik Srbije je zatražio da mandatarka za sastav nove Vlade Republike Srbije Ana Brnabić razmisli i o uvođenju dva nova ministarstva. U pitanju su “Ministarstvo za ljudska prava, ravnopravnost polova i društveni dijalog” i “Ministarstvo za brigu o porodici, deci i demografiji”.
Politički marketing
Sudeći po postojećem položaju žena i manjinskih grupa u Srbiji i zakonskoj regulativi koja im određuje živote jasno je da je reč o novim političkim zloupotrebama i pukom marketingu. Jer, dovoljno je da pogledamo koliko se život LGBT+ zajednice poboljšao otkako je Brnabić kao autovana lezbejka na jednoj od najvećih pozicija moći u državi. Za vreme prvog mandata Ane Brnabić nije donet Zakon o istopolnim zajednicama, iako se odavno najavljuje, koji bi regulisao da pripadnici/e LGBT+ populacije imaju prava koja se za heteroseksualne parove podrazumevaju.
Da je u pitanju politički marketing predstavljen ponovo kao akt dobre volje jednog muškarca na poziciji moći dodatno potvrđuje upravo drugo najavljeno ministarstvo, koje će se baviti demografijom i rađanjem. Pitanje demografije predstavlja višedecenijski projekat desničarskih politika u kome se po pravilu žene okrivljuju za nizak natalitet čime se direktno interveniše u njihove reproduktivne odluke. Tako je u Srbiji večni odgovor na pitanje niskog nataliteta već normalizovana i ničim potkrepljena brojka od oko 200.000 prekida trudnoće godišnje, a nikada nizak životni standard, visok procenat nezaposlenosti (posebno žena), nemogućnost rešenja stambenog pitanja većine, pa i da ne nabrajamo dalje.
Dok se naredbodavne pronatalitetne politike sprovode u državi u kojoj minimalna plata i dalje ne može da dostigne ni minimalnu potrošačku korpu – o prosečnoj koja takođe ne zadovoljava sve životne potrebe da i ne govorimo – ujedno se uskraćuje skoro sva infrastrukturna, sistemska i institucionalna podrška za one koji se odvaže da uđu u roditeljstvo. Novo ministarstvo za brigu o porodici, rađanju i demografiji biće krunisanje godina sprovođenja potpuno promašenih i antisocijalnih populacionih politika. U nedostatku sistemskih politika planiranja porodice koje bi trebalo da svima koji žele da postanu roditelji to olakšaju i omoguće, one se decenijama unazad nadomešćuju nacionalističkim naredbama ženama da rađaju (belu, srpsku) decu, kako bi se zaustavio trend bele kuge. Dolazak naprednjaka na vlast je populacione politike stavio u fokus, mnogo više nego što su to činili njihovi prethodnici.
Populacione politike 2.0
Valja se, međutim, setiti kakav je stav prema ženama u toj borbi za natalitet u kojoj žene uvek izvuku deblji kraj. Pored toga što se već godinama održava narativ da je glavna krivica za nizak natalitet to što razmažene žene odbijaju da rađaju, čak i kada to požele one se proglašavaju neradnicama. Pre četiri godine je tadašnji i sadašnji predsednik izgovorio sada već antologijsku rečenicu koja čini okosnicu demografske politike ove vlasti: “Uzmem 4.500 dinara na po jedno dete, 11.000 za treće i eto meni minimalne plate. A što da idem i da radim?”. Time su najosnovnije potrebe stanovništva svedene na “donji prag tolerancije ljudskog dostojanstva”, a Vlada, na čijem je čelu bio isti dvojac Brnabić – Vučić, je proglasila rat protiv “porodiljske mafije”. Porodiljska mafija su, razume se, žene koje su prema optužbama Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja oštetile budžet za preko deset milijardi dinara, a zatim je kao mera u suzbijanju mafije mama donet i antisocijalni Zakon o finansijskoj podršci porodica sa decom.
Prema tom zakonu diskriminisane su žene koje nemaju 18 meseci vezanog radnog staža, one koje su zaposlene na privremenim i povremenim poslovima ili na crno. To su upravo one žene koje i inače, a u ekonomskom sunovratu koje je prouzrokovala zdravstvena kriza usled epidemije koronavirusa posebno, prve gube poslove i ostaju bez ikakvih primanja. Žene češće dobijaju otkaze, posebno kada se vrate sa porodiljskog, teže se zapošljavaju, slabije su plaćene i teže napreduju na poslu. Ukoliko žena pripada i nekoj od dodatno marginalizovanih grupa, ako je beskućnica, Romkinja, migrantkinja, ako ima invaliditet situacija postaje drastično nezahvalnija za planiranje rađanja.
Istovremeno, uporedo sa ukidanjem povraćaja PDV-a na bebi hranu i opremu, Vlada je po ovlašćenju tadašnjeg Saveta za populacionu politiku organizovala konkurs za izradu slogana kojima je namena bila da budu korišćeni u kampanji za promociju mera populacione politike s ciljem podsticanja rađanja u Republici Srbiji. Famozni slogani koji su nam poručili da je bilo “dosta reči, nek zakmeči” pokazuje kakvu će potencijalno politiku sprovoditi novo ministarstvo. Jednu suštinski retrogradnu politiku imperativa rađanja u kojoj će se umesto finansijske sigurnosti koja je neophodna za preživljavanje nuditi zahtev roditeljima da ćute i prave decu koja će, eto, živeti od ljubavi.
Ove godine je, takođe, u jeku epidemije i u sred vanrednog stanja ministarka bez portfelja zadužena za populacionu politiku Slavica Đukić Dejanović izjavila da ostanemo kod kuće i pravimo decu. Ministarka se, očigledno, obraćala samo onim ženama koje sebi mogu da dozvole da u doba opšte ekonomske nesigurnosti, one sa sigurnim poslom i rešenim stambenim pitanjem mogu sebi da dozvole da u takvim okolnostima donesu tako ozbiljnu i nimalo naivnu odluku da rode dete. Koliko je takvih?
Burazerska politika
Ono što je dodatno privuklo pažnju javnosti u predsednikovom obraćanju naciji s početka priče bila je i njegova želja da polovinu ili skoro polovinu sastava nove Vlade čine žene. Jasno je da veći broj žena u predstavničkim telima i na pozicijama na kojima se donose odluke ne znači i jednakost i ravnopravnost, a daleko od toga da znači i više feminizma u politici. Međutim, imajući u vidu da politiku, političke agende, glavne teme, akcije i strukture definišu pre svega muškarci, veće prisustvo žena predstavlja nužan prvi korak ka promeni politike i funkcionisanja sistema. Potenciranje na uvođenju kvota za republički parlament bi tako i bila dobra vest da se ne radi samo o kozmetičkoj promeni koja će služiti da ubere još koji poen kod međunarodne zajednice i EU, a koja će ujedno zamaskirati jednu suštinski konzervativnu politiku koju sprovodi Srpska napredna stranka.
U njihovim osnovnim programskim načelima, naime, nema ni pomena o rodnoj ravnopravnosti niti o ženama iako one čine preko polovine populacije. U programu vladajuće stranke se ključna uloga žena vidi u pronatalitetnim politikama, u kojima su žene usmerene na porodicu i rađanje: “Rađanje i očuvanje dece je imperativ svake politike i uslov opstanka nacije i države.” Da li će uvođenje kvota i veća participacija žena u Vladi i Skupštini doneti suštinske promene za žene, manjinske grupe ili celokupno stanovništvo praktično i ne zavisi od njih. Već neko vreme se zakoni ne pišu i ne predlažu u Narodnoj skupštini, za njih se glasa skoro pa bez rasprave i instruiranim glasanjem, niti poslanici/e kontrolišu rad Vlade. U tako postavljenoj hijerarhiji, postaje nebitno kakva je formalna struktura ako se iza nje krije apsolutna vlast.
To postaje posebno problematično imajući u vidu da je participacija žena u srpskoj politici suštinski prazan list, jer su one nevidljive u političkom prostoru koju čine i vlast i opozicija. Tako je i kod demokratske opozicije okupljene oko Saveza za Srbiju, u kome je od deset pokreta i stranaka bilo ukupno nula žena za stolom. Žena u prvim redovima faktički nema ni u onim malobrojnim progresivnijim opcijama. One retke koje jesu na određenim funkcijama i pozicijama, su tu uz stalno dokazivanje lojalnosti svojim političkim kolegama i ograđivanje od feminističkih političkih pozicija, a bivaju mete seksističkih i tabloidnih napada ako se oseti da imaju liderske pretenzije, čak i kad ne dovode u pitanje autoritet svojih “šefova“.
Političku kulturu u Srbiji u ogromnoj meri definiše burazerska politika u kojoj su žene najčešće instrumentalizovane za prikazivanje demokratičnosti, ali i kao objekti u političkim sukobima između vlasti i opozicije njihovom esencijalizacijom kao slabijeg pola koji treba zaštititi. Setimo se samo aprila prošle godine kada su žene “spontano” postale živi zid odbrane predsednika Republike, da bi ljudi okupljeni na protestu mogli biti proglašeni nasilnicima, ili kada su pripadnice Kobri (specijalne policije) postavljene da čuvaju Predsedništvo kako bi se pokazalo da opozicija ne preza ni od toga da napada žene. Da o stvarnom radu na sprečavanju nasilja nad ženama nema ni govora dokazuju brojna unapređenja nakon mizoginih i nasilničkih ispada muškaraca iz redova vladajuće stranke, poput Bratislava Gašića koji je svojevremeno izjavio kako “voli kad novinarke lako kleknu”, ili Siniše Malog, koga je bivša supruga optužila za nasilje.
Pored loše glume evropejca i progresivca koji moli da se uvedu kvote i zagovornika “potpune ravnopravnosti” za žene, Vučić zapravo igra po patrijarhalnim pravilima po kojima ostaje dobri stari srpski domaćin koji čuva i poštuje žene ali samo dok su na svom mestu. Da li će ovo stanje moći da promene neka manje loša kadrovska rešenja ljudi koji će biti na čelu ovih ministarstava ostaje da vidimo.