Tranzicija Srbije s klasičnih izvora energije na obnovljive ide otprilike tako da država godinama već preuzima međunarodne obaveze koje sporo i teško ispunjava, ako uopće. No, učestala zagađenja probudila su stanovništvo koje počinje propitivati kako opcije, tako i politiku.
Čini se da ove godine zima još nije ni zakucala na vrata kako valja, drveće se nije ni ogolilo, ptice jedva da su se uputile na jug, a Beograd je – ironično, na svetski dan čistog vazduha – zaseo na vrh liste najzagađenijih gradova. Šta se tek može očekivati kada grejna sezona uzme punog maha? Situacija svakako nije bolja ni u mnogim drugim mestima u Srbiji te se čini da će predstojeći meseci zbog kombinacije aero zagađenja i korona virusa biti pogubni za pluća građana. Ovo nam opet pruža neposredni povod da pričamo o ekologiji, ozelenjavanju proizvodnje i prelasku na održive izvore energije.
Uzrok prekomernog zagađenja u Srbiji je već dobro dokumentovan, i nalazi se dominantno, mada ne i isključivo, u načinu proizvodnje električne i toplotne energije koja se prevashodno dobija sagorevanjem velikih količina lignita. Uprkos upozorenjima stručnjaka o opasnostima po zdravlje, ugalj niskog kvaliteta i male toplotne moći se zbog svoje cene i dostupnosti najviše koristi kako u javnom sektoru i industrijskoj proizvodnji, ali i u privatnim ložištima. Povećanje profita u privredi i debljina novčanika kod građana tako diktiraju da neposredni ekonomski interes ima primat nad dugoročnom zaštitom zdravlja i života.
Vest da je Srbija postala jedna od zemalja potpisnica Sofijske deklaracije o Zelenoj agendi za Zapadni Balkan probudio je optimizam u pojedinim krugovima da će ovo doneti proaktivnu vladinu politiku u pogledu rešavanja ekoloških problema. Ovim planom EU nastoji da utiče da se države regiona usklade sa evropskim ciljem za postizanje klimatske neutralnosti do 2050. godine. Srbija se tako, uz BiH, Crnu Goru, Kosovo, Albaniju i Severnu Makedoniju, obavezala da će sprovoditi mere u cilju sprečavanja klimatskih promena i zagađenja, kao i razvoja energetske efikasnosti, mobilnosti, cirkularne ekonomije, biodiverziteta, održive poljoprivrede i proizvodnje hrane. Za uzvrat ove zemlje će moći da računaju na 9 milijardi evra finansijskih sredstava iz programa IPA III za period 2021–2027. godine. Sredstva su namenjena podsticanju smanjenja emisija ugljen–dioksida i proceni socio–ekonomskog uticaja dekarbonizacije, te razvoju energetske efikasnosti, postupnom ukidanju subvencija za ugalj, kao i povećanju udela obnovljivih izvora energije.
Nada leži u tome da će spoljni pritisak saradnje sa EU (koja i dalje predstavlja ključnog ekonomskog saradnika Srbije te ima tržište na koje domaći proizvođači najviše izvoze) primorati lokalne vlasti da više pažnje obrate na pitanje smanjenja zagađenja. Međutim, ne treba smetnuti sa uma da ovo nisu prve obaveze koje je zemlja preuzela u cilju uvođenja ekoloških poboljšanja. One koje proizlaze iz članstva u Energetskoj zajednici, zatim obaveze iz poglavlja 27 za pristup EU (očuvanje životne sredine), ali i druge međunarodno preuzete obaveze do sada su uglavnom ignorisane. Sredstva koja su dobijena tim povodom eventualno su korišćena za izradu strategija koja ostaju mrtvo slovo na papiru ili za kreiranje web sajtova kao paravana za potpuni izostanak konkretnih akcija.
Lista poteškoća
U realnosti, pitanja ekologije i zaštite prirodne sredine uopšte se ne nalaze na agendi srpske Vlade. O ovome jasno svedoči činjenica da su predlogom budžeta grada Beograda za 2021. godinu smanjena ulaganja u borbu protiv zagađenosti vazduha za 45 miliona dinara u odnosu na ionako nedovoljni iznos iz 2020. Umesto da po hitnom postupku pristupi rešavanju ekološke katastrofe, strategija vlasti je da, kao i u sličnim situacijama, upire prstom u građane i njihovo “neodgovorno” ponašanje. Istina je da privatna potrošnja energenata, pre svega za proizvodnju toplotne energije u privatnim ložištima, značajno doprinosi nivou zagađenja. Međutim, činjenica je i da bi se drastična redukcija već u kratkom roku postigla ugrađivanjem filtera na velika ložišta u termoelektranama, toplanama i industrijskim postrojenjima, uvođenjem mera koje bi podstakle privatne korisnike da pređu na druge vrste energenata, kao i boljim nadzorom i sistemom kažnjavanja za one privredne subjekte koji ne poštuju zakonske propise o zaštiti životne sredine.
Jedan od prvih problema koje treba rešavati jeste i nizak nivo energetske efikasnosti. Iako je utrošak električne energije po glavi stanovnika u Srbiji značajno manji u poređenju sa zemljama EU, daleko je manji i nivo produktivnosti gledajući potrošenu energiju u odnosu na ostvareni bruto društveni proizvod. Bitan uzrok toga su svakako značajni gubici koji nastaju na samoj mreži zbog neadekvatne infrastrukture, ali i činjenica da je cena energije u Srbiji komparativno niska što ne stimuliše velike privredne potrošače na značajniju uštedu. Tome svakako ne doprinosi ni to što brojna preduzeća, kako privatana tako i javna, spadaju u najveće neplatiše a da zbog toga ne trpe nikakve posledice. Sa druge strane, država nije tako blagonaklona kada su u pitanju neizmireni računi građani za čija prosečna primanja cena električne i toplotne energije i nije pristupačna.
Veliku prepreku u rešavanju glavnih ekoloških problema predstavljaju i strukturna ograničenja Srbije u pogledu limitiranih energetskih potencijala i zavisnosti od uvoza energenata. Kao što je već napomento, srpski energetski sistem se primarno zasniva na upotrebi lignita, čijom zalihom Srbija najviše raspolaže, dok je učešće kvalitetnijih vrsta uglja podzastupljeno, pa se one uvoze, pre svega za potrebe industrije. Zalihe nafte i prirodnog gasa su male i čine tek oko 1 posto istraženih energenata. Međutim, ove rezerve se ionako nalaze u vlasništvu ruskog kapitala pošto je Vlada RS, u želji da obezbedi podršku Rusije po pitanju Kosova i izgradnje Južnog toka, 2008. godine prodala Naftnu industriju Srbije Gaspromnjeftu po ceni za koju se procenjuje da je bila pet puta ispod tržišne. Pored ovoga, u Srbiji se nalaze jedne od najvećih rezervi uljanih škriljaca na svetu. Međutim, eventualna eksploatacija ovog energenta može imati nesamerljive ekološke posledice.
Srbija ne raspolaže potencijalom nuklearne energije pošto je još uvek na snazi Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, prenet na osnovu sukcesije sa SFRJ. Predviđanja su da bi minimalni period za osposobljavanje nuklearnog pogona iznosio 10–15 godina nakon promene zakonske regulative. Međutim, Srbija svakako ne raspolaže ni potrebnim gorivom koje bi se u toj situaciji moralo uvoziti.
Obnovljivi izvori energije
Kada su u pitanju obnovljivi izvori energije (OIE), procena je da bi iz raspoloživih potencijala Srbija mogla da zadovolji oko 50 posto energetskih potreba. Trenutno OIE učestvuju sa oko 21–22 posto u proizvodnji energije – udeo koji se nije mnogo promenio u protekloj deceniji, a uprkos činjenici da je Srbija na osnovu preuzetih međunarodnih obaveza do 2020. trebala da dostigne iznos od 27 posto.
U ovoj grupi energenata najveći potencijal leži u hidro energiji i biomasi. Kada je u pitanju eksploatacija vodenih resursa, preko 60 posto je već iskorišćeno. Dobar deo neiskorišćenog potencijala tiče se manjih hidrotokova na kojima je planirana izgradnja mini hidroelektrana čiji negativni ekološki uticaj prevazilazi potencijalne dobiti za društvo.
Eksploatacija biomase ima najveći potencijal – procenjuje se na gotovo 3,5 miliona tona ekvivalenta nafte (ten) godišnje, što čini preko 60 posto raspoloživih OIE i ima potencijal da zadovolji i do 30 posto energetskih potreba u Srbiji. Međutim, gotovo polovina toga otpada na šumsku biomasu čija dalja eksploatacija preti da pogorša problem deforestacije. Preostali deo čini poljoprivredna biomasa te ostaci poljoprivrednih kultura i voćarstava, od čega je svega oko 2 posto iskorišćeno za proizvodnju energije.
Iako onima koji žive u košavskim područjima može delovati neverovatno, Srbija ne stoji preterano dobro po pitanju potencijala vetra. Postoji tek nekolicina lokacija na kojima bi funkcionisanje vetroparkova bilo ekonomski isplativo. Nešto je bolja situacija u pogledu potencijala sunčeve energije, međutim ovaj izvor je gotovo u potpunosti neiskorišćen. Jedna od glavnih prepreka predstavlja nedostatak regulative što onemogućuje privatne korisnike da instaliraju solarne panele i sa njima se priključe na energetsku mrežu.
Još jedan velki potencijal koji je u potpunosti neiskorišćen leži u geotermalnim izvorima. Srbija obiluje izvorištima tople vode pošto sa 238 izvora i bunara ima najviše takozvanih geotermalnih pojava u odnosu na broj stanovnika. Prirodni i veštački izvori termalne vode se nalaze na teritoriji više od 60 opština i mogli bi biti upotrebljeni pre svega za proizvodnju toplotne energije, ali oni se trenutno koriste isključivo za banjski turizam.
Ovaj pregled energetskog potencijal nam svedoči da je situacija u pogledu prebacivanja na obnovljive izvore energije koji i sami neće ostaviti velike ekološke posledice dosta kompleksna. Teško se može očekivati da sa postojećim resursima Srbija osigura energetsku nezavisnost, međutim ozbiljnost situacije u pogledu ekološkog zagađenja nameće da je neophodan radikalni zaokret u dosadašnjoj politici. Ovo se svakako ne može postići samo unutar pojedinačne ekonomije, ali je kroz međunarodnu saradnju i prekograničnu preraspodelu energije dobijenu iz čistih i obnovljivih izvora moguće zadovoljiti energetske potrebe.
Prostor za optimizam?
Međutim, u datoj situaciji teško je imati previše optimizma da će doći do promene perspektive domaćih vlasti kada je u pitanju problem ekološkog zagađenja. Stepen korumpiranosti ali i očajni pokušaji privlačenja stranih investicija rezultovali su time da se Srbija pozicionirala kao zemlja sa niskim nivoom ekološke zaštite. Uz jeftinu radnu snagu Vlada ovo vidi kao jednu od komparativnih prednosti domaće ekonomije. U svojim izjavama čak ni sam Vučić nije krio da je jedan od razloga za kineske investicije u nekoliko sektora taj što oni imaju obavezu da izmeste prljavu proizvodnju, dok Srbija nema probleme da se takva postrojenja otvaraju na njenoj teritoriji.
Drugi primer je i najavljeni dolazak australijskog rudarskog giganta kompanije “Rio Tinto” koja u Srbiji planira da otpočne eksploataciju minerala jadarit bogatog litijumom i borom. U javnosti je ovaj projekat predstavljen kao strateška prednost za Srbiju. Međutim, predviđanja su da će iskopavanje rezultirati devastacijom terena, ekološkom i socijalnom katastrofom pošto će dovesti do uništavanja poljoprivrednog zemljišta te zagađenja tla i voda u lozničkom kraju. Činjenica da Srbija ima jednu od najnižih rudnih renti (svega 7 posto od ostvarenih prihoda kompanija, u poređenju sa 12 posto u Mađarskoj i 18 posto u Sloveniji) privukla je i druge rudarske kompanije da počnu sa ulaganjem. I dok vlasti ovo mogu predstavljati kao pobedu, istina je da će se ekonomske dobiti sliti u džepove malog broja ljudi, dok će širi društveni slojevi morati da snose ekološke posledice ovakve prozvodnje.
Ono što je dobro jeste da deluje da sve veći deo stanovništva uviđa opasnosti od zagađenja prirodne sredine i proizvodnje koja nije ekološki odgovorna. Sve je više protesta organizovanih protiv ekoloških problema kojima su stanovnici neposredno pogođeni. Borbe protiv MHE na Staroj planini, protesti za čist vazduh širom Srbije, protiv zagađenja vode u Zrenjaninu, iskopavanja ruda u lozničkom kraju itd. daju određenu vrstu optimizma da se može formirati pritisak koji će dovesti do kakvih takvih promena. Međutim, nemoguće je očekivati značajne promene sve dok proizvodnja ostaje zavisna od stranih investicija i dok ekonomsku politiku kreira korumpirana struktura vlasti. Pozicija zemlje u globalnom lancu proizvodnje i ekonomski interes uske elite guraju ekološku zaštitu u drugi plan.
Vremena nam ponestaje – ako nam je uopšte i ostalo – a samo odluča zaokret može pružiti utemeljenu nadu u očuvanje zdrav(ij)e životne sredine. Polivična rešenja, lepi ciljevi projektovani za daleku budućnost i CSR greenwashing malo toga će nam doneti.