Nepovjerenje i skepsa prema istraživanjima javnog mnijenja sve više rastu. Ako zanemarimo teorije zavjere, pitanje glasi: radi li se o “popravljivim” metodologijama ili o istraživanjima koja nužno kaskaju za političkom dinamikom?
Ovogodišnje već grozničave predsedničke izbore u Sjedinjenim Američkim Državama propratila je i nova groznica u vezi sa tačnošću, opravdanošću i korisnošću istraživanja javnog mnenja. Ovog puta je šok bio neuporedivo manji u odnosu na 2016, kada su zvanični rezultati izbora – tog “jedinog istraživanja javnog mnjenja koje je zapravo bitno” – u potpunosti zatekli iskusne istraživače javnog mnenja i sve koji su od njih kao uvežbanih operativaca očekivali tačna predviđanja, baš kao 2004., 2008. i (donekle) 2012. godine. Nemogućnost da se predvidi poraz Hilari Klinton 2016. nije bio samo posledica “računske greške” – naprotiv, oba neuspeha proistekla su iz nemogućnosti da se dotadašnjom oprobanom kombinatorikom pojedinačnih identiteta, jasno određenih interesa i njihovih “proverenih”, za državnu stvar pridobijenih predstavnika osvoji, odnosno zadrži vlast. Nešto se promenilo, a ankete nisu uspele da registruju tu promenu – ili bar njene posledice.
Američki istraživači javnog mnenja su ove godine, posle pobede plavog starca nad crvenim, mogli da odahnu – dobro su predvideli ishod u četrdeset i osam od ukupno pedeset država i, u zbiru, predvideli su i krajnjeg pobednika. Međutim, konačne razlike u broju glasova su u mnogim slučajevima znatno odstupale od projekcije, a odstupanja je bilo i u pogledu ishoda izbora za predstavnike u oba doma Kongresa u mnogim državama. To je samo poslednja iteracija u nizu “omaški” istraživanja javnog mnenja, koje su u javnosti počele jasnije da se opažaju ne samo posle izbora 2016., već i posle neostvarenih prognoza u vezi sa Bregzitom iste godine. Šta bi mogao biti uzrok ovakvih greški?
Metodološke začkoljice
Nekoliko dana pre ovogodišnjih izbora u SAD u žižu tamošnje javnosti vratio se Robert Kahejli, dugogodišnji republikanski savetnik i osnivač Trafalgar Grupe, kompanije za istraživanje tržišta i javnog mnenja, u svojstvu “disidenta” koji je, za razliku od svih ostalih, predviđao Trampovu pobedu. Zanimljivo je to što se slična stvar dogodila i 2016., s tim što je onomad bio u pravu. Međutim, to je manje važno – važnije je to što uzrokom pogrešnih predviđanja smatra tendenciju ispitanika da daju odgovore za koje drže da su “poželjni”, bez obzira na njihovu istinitost, što je kasnije prozvano “teorijom o stidljivom glasaču”. Drugim rečima, određeni slojevi birača ne samo što mogu biti nepoverljivi prema istraživanjima javnog mnenja, već mogu davati odgovore u skladu sa pretpostavljenim očekivanjima anketara. Kahejli je odlučio da tu prepreku prevaziđe tako što je svojim anketarima naložio da ispitanike pitaju ne samo za koga bi oni glasali, već i za koga misle da će njihovi susedi, prijatelji i poznanici glasati. Kahejli tvrdi da to pitanje omogućava tačniju projekciju izbornih rezultata. Iako su metodologija, izvori i istraživačke prakse Trafalgara uglavnom ili skriveni od javnosti ili dovedeni u pitanje, mnoge firme za istraživanje javnog mnjenja su ovo “pitanje o susedima” uključili u svoja istraživanja.
Rešavalo ono navedeni metodološki problem ili ne1 , uočena potreba da se ljude pita za očekivanja o glasanju pripadnika njihove uže zajednice upućuje na ključne nedostatke glavnog toka savremenih istraživanja javnog mnjenja. Teorijska pretpostavka ovih istraživanja seže do duboko u XVIII vek i počiva na onome što bi se moglo nazvati utilitarno-demokratskim shvatanjem javnosti (spram istorijski starijeg, “tradicionalnog” prosvetiteljskog poimanja). U ovoj tradiciji javnost se opaža ne kao kritička i emancipatorna sfera razuma spram apsolutističkog, od razuma skrivenog autoriteta, već kao konformišući, organičavajući i stabilišući agregat koji se može poistovetiti sa celokupnim stanovništvom posmatrane geografske odrednice. Drugim rečima, javnost je u vladajućoj predstavi koja i danas ima svoju snagu puka agregacija individualnih stavova i mišljenja, i u tom smislu ona nema neko posebno svojstvo kao celina koja je ipak više od svojih delova. Ovakvo shvatanje je, uz razvoj empirijskih istraživačkih metoda, presudno omogućilo bujanje metoda za istraživanje tržišta i javnog mnjenja u XX veku.
Međutim, politika i organizovano političko delovanje se ne odvijaju kao agregacija individualnih političkih opredeljenja, ma koliko istorijsko-metodološka bliskost istraživanja javnog mnenja sa istraživanjima tržišta navodila na suprotnu pomisao. Nije to ni tako strana ideja: opšte je poznato da, na primer, u SAD na izbor glasača prevashodno utiče istorijat stranačkog opredeljenja u porodici, a tek onda individualni faktori i “racionalni izbori”. I drugde ljudi glasaju pod uticajem onoga što o politici misle i smatraju njihovi prijatelji, rodbina, kolege i druge “vođe u mišljenju” u užoj ili široj zajednici. Nekada su na izbor glasača uticali sindikati i slične borbene organizacije u širim slojevima stanovništva, ili strukovne/esnafske organizacije u slučaju viših klasa. Usled neosvešćenosti ovih pretpostavki, agregativni model javnog mnenja u svojoj istraživačkoj primeni zapravo agregira nešto što je ili već agregat ili to nikad nije ni bilo.
Problem nije od jučer
Ali – neko bi se mogao zapitati – nisu li ankete do nedavno bile tačne i, uopšte, proverena alatka u svakoj ozbiljnoj političkoj strategiji? U SAD, u periodu od 1936. (kada je počelo “zlatno doba anketiranja”) do 2020. godine, odnosno za ukupno dvadeset i dva predsednička izborna ciklusa, ankete su tačno predvidele rezultat svega četiri puta. Naravno, veličina greške nikad nije bila ista, ali je razlika između projekcije i konačnog rezultata bila veća u prelomnim godinama: 1936. kada je konsolidovana koalicija oko Ruzveltovog Nju Dila, 1948. kada je trajnost te koalicije bila na ispitu posle tri Ruzveltova uzastopna mandata i 1980. godine kada je pobedio Ronald Regan.
Drugi ozbiljan metodološki problem koji je počeo da se javlja odnedavno je problem “samoizbora”. Ukoliko se anketa telefonski radi na reprezentativnom uzorku od, recimo, 1.200 ljudi, implicitno se pretpostavlja da se ljudi neće javiti na telefon ili iz nasumičnih razloga koji se mogu zanemariti, ili usled nekih društvenih osobina koje se mogu kontrolisati (npr. ponderisanjem) u skladu sa zastupljenošću tih osobina u ukupnom stanovništvu. Pretpostavlja se da oni koji se jave na telefon i oni koji se ne jave poseduju suštinski iste osobine. Međutim, šta se dešava kada to nije slučaj? Šta se dešava kada se oni koji odbijaju da učestvuju u istraživanjima u rastućem postotku okupljaju oko određene političke opcije? Odgovor je nedvosmislen: glasača te opcije biće manje u konačnom uzorku, pa će i uzorak biti nereprezentativan, a istraživači iznenađeni.
Nepoverenje i skepsa prema istraživanjima javnog mnenja, sa druge strane, nisu od juče niti su specifični za zemlje razvijenog, kapitalističkog Zapada. Ovako jedna poljska sociološkinja sumira stav ispitanika u Poljskoj prema anketama tokom osamdesetih godina prošlog veka: “[Ispitanici] strahuju, ne veruju u anonimnost ankete, misle da je ona ‘gubljenje vremena’ i ‘besmislica’, ‘da ništa neće promeniti’ i da je ‘beskorisna’… [ili] da će njeni rezultati biti zloupotrebljeni u propagandne svrhe.” Isti ovakav stav mogao bi se danas pripisati vrlo različitim glasačima u veoma različitim zemljama. Čak i kada su ankete tačne, glasači često prepoznaju njihovu podređenost političkim ciljevima: tako se u Srbiji Aleksandru Vučiću anegdotalno pripisuje opsednutnost istraživanjima javnog mnenja, a ona koja obavljaju organizacije koje se makar percipiraju kao objektivne često služe za medijsku promociju položaja stranaka oko cenzusa koje, naposletku, taj cenzus često i ne pređu. Doduše, u Srbiji se generalno opaža fenomen donekle suprotan od glavnog toka: sve “ozbiljnije” ankete uvek predviđaju natpolovičnu većinu za SNS unapred se otpisuju kao “nameštene”, mada se svake godine ispostavljaju kao prilično precizne.
Svaka politička partija koja se isuviše oslanja na istraživanja javnog mnenja suočava se sa dvostrukim rizikom. Prvo, verovatno će zapostaviti sopstveni “obaveštajni rad”, odnosno istraživanje javnog mnjenja terenskim aktivnostima, razgovorima sa živim biračima, saradnjom sa manje ili više srodnim organizacijama i udruženjima. Tome su najpre sklone manje političke partije koje nemaju kapaciteta za takav rad, a mogu relativno lako doći do ove ili one firme za istraživanje tržišta. Drugo, dozvoliće sebi da sledi veštačke datosti određene političke konjunkture: ako “većina” ima ovaj stav, to znači da onda i mi moramo imati taj stav. Ovo je naročito opasno za partije koje smeraju da promene status quo, jer rizikuju da svoju političku delatnost svedu samo na ono što je sumnjivo agregiranoj “većini” manje ili više prihvatljivo, u vidu izolovanih stavova po nekom pitanju. Njihovu politiku tako više neće oblikovati stvarni birači, već apstrakcija koju stvaraju firme za istraživanje tržišta.
Naposletku, politika je satkana od moći i sukoba – a kako se agregira sukob?
- U prilog promućurnosti ovog pomalo neobičnog aktera na tržištu istraživača javnog mnjenja ide i to što je uoči ovogodišnjih izbora promenio metod, pa pitanje o susedima više nije imalo toliku težinu. To se u potpunosti uklapa sa činjenicom da je 2016. godine američke birače možda zaista i bio “blam” da se izjasne za Trampa, ali da 2020. godine to definitivno nije više slučaj. [↩]