Posledice višedecenijskog urušavanja zdravstva u Srbiji nedavno su se manifestovale ne samo kroz ponovno pokretanje debate o finansiranju lečenja dece i odraslih od retkih bolesti, već i kroz marketinšku kampanju za donaciju novca porodilištima jedne kompanije za proizvodnju donjeg veša. Pandemija koronavirusa je ogolela svu fragilnost takvog načina finansiranja zdravstva.
Tog jutra je na gotovo svakom drugom Instagram storiju šerovan, sada već viralni video: topla priča o novom početku, važnosti porodice, sreće, ljubavi, inkluzije i predstojećim praznicima, koji će doneti bar malo dobrog raspoloženja na kraju ove tmurne godine. Mnogima će zaista trebati novi početak u novoj godini.
Ipak, ovaj, vrlo kvalitetno odrađen video ne bi bio toliko zapažen (čitaj: šerovan), da na kraju priloga nije stajala poruka: “Klikom na share ili kupovinom novogodišnje extreme intimo kolekcije donirate sredstva za naša porodilišta”. Novi početak – novi život – porodilišta. Jasna poruka koja gađa na najdublje emocije i koja malo koga ostavlja ravnodušnim. Rezultat? Jedna od najuspešnijih marketinških kampanja u skorijoj istoriji.
Za četrnaest sati u akciju šerovanja se uključilo trideset dve hiljade ljudi, a nakon trideset šest sati, video je imao više od milion i dvesta hiljada pregleda, “bez ijednog uloženog dinara“, kako se navodi u tekstu na jednom sajtu posvećenom “praćenju kulture tehnološkog preduzetništva”. Ne samo da je video masovno deljen po društvenim mrežema, već su i komentari bili u većinski pozitivnom tonu, pozdravljajući podizanje svesti o problemima sa kojima se suočava zdravstveni sistem Srbije i humanitarnu akciju koja će pomoći porodilištima.
Objašnjavajući kako je tekao proces osmišljavanja kampanje, direktor marketinga ove kompanije rekao je da su razmatrajući različite mehanizme promocije “shvatili da bi uvođenje share-a kao valute bio pun pogodak”. Kada se izvrši računica, svi ti šerovi vrede ravno dvadeset sedam hiljada evra koliko će kompanija koja je klip snimila donirati našim porodilištima.
Da kampanja zaliči na epizodu Black Mirror-a, potrudio se kreativni tim, zatraživši pomoć od pratilaca, tako što će u komentarima nominovati porodilišta za koja misle da treba da dobiju novac. Na taj način se komentarisanje fotografije pretvorilo u trku između stanovnika različitih gradova da baš njihovo porodilište dobije najviše lajkova, sa samim tim i donaciju.
Krinka brige i solidarnosti
No, ako malo zagrebemo ispod površine, stvari se mogu postaviti i na malo drugačiji način: kompanija je zapravo izdvojila svega dvadeset sedam hiljada evra za marketinšku kampanju, samo što novac nije dat marketinškoj agenciji, već je posredno uložen kroz kroz krajnju donaciju. Teško da bi bilo koja kampanja marketinške agencija mogla da ostvari bolji odnos uloženog evra i šera/pregleda, od one koja nudi jednu vrstu emotivne ucene. Jedno deljenje na Instagramu potrošače ne košta ništa, posebno ako je zarad toliko plemenitog cilja. Jednostavnim potezom, svako je mogao da učini dobro delo i pomogne porodilišta.
Gorak osećaj u ustima posebno ostaje kada znamo da je primaran cilj promocija kompanije, dok su humanost i solidarnost samo sredstva da se takav cilj ostvari. Novac je mogao biti doniran i bez veće pompe i porodilišta bi imala jednaku korist i bez reklame. Nešto drugačiji bio je primer iz druge polovine marta i kada su zaposleni jedne kompanije bez nepotrebne mobilizacije emocija ostatka društva donirali sto pedeset hiljada evra za kupovinu respiratora i medicinske opreme.
Daleko od toga da društveno odgovorno poslovanje može biti rešenje za sistemske probleme koje donosi kapitalistička logika spram javnih službi, i naravno da je kompanijama profit na prvom mestu, pa tek onda društvene odgovornost, ali mrvice sa stola pod krinkom brige i solidarnosti ne moraju da se predstavljaju kao vrhunac humanosti. Ponekad je važan i način kako se pristupa stvarima. Ko želi da donira, može to da uradi i bez medijske promocije.
Na kraju, stanje u porodilištima ne bi trebalo da zavisi od donacija i nečije dobre volje, već od sistemskog državnog ulaganja i planiranja razvoja zdravstvenog sistema. No, kada logika sistema u kojem živimo posmatra zdravstvo kao trošak i stavku u budžetu, a političke elite kao još jednu priliku da rodbini i prijateljima namesti još jedan posao, onda se u svakoj slamci traži spas.
Državni prioriteti
Gotovo istovremeno kada je kampanja za pomoć porodilištima bila u punom jeku, ponovo povela se debata o sve većem broju dece i odraslih obolelih od retkih bolesti čije se lečenje finansira putem SMS poruka. O tome koliko se malo od države očekuje na ovom planu, najbolje ilustruje primer, sada već ustaljene prakse na kraju dnevnika na javnom servisu. Voditelji su redovno počeli da pozivaju gledaoce da slanjem humanitarnih poruka pomognu u lečenju obolelih.
Stanje zdravstvenog sistema države na poluperiferiji teško da može biti sjajno. Godine zanemarivanja i postepene privatizacije javnog sektora, te klijentelizam, niske zarade i nepovoljni radni uslovi naveli su lekare i medinsko osoblje da u velikom broju napušta državu. Prema pojedinim podacima, u proseku dva lekara dnevno napusti Srbiju, najčešće popunjavajući mesta svojih kolega iz Nemačke koji su, opet, krenuli putem skandinavskih zemalja. Na taj način se i u oblasti zdravstva plaća cena poluperifernog položaja.
Sa druge strane, to ne znači da političke elite ne mogu ništa da urade da situacija bude makar malo manje loša. Izbori jesu ograničeni, ali ipak postoje. Vlada Srbije najčešće bira da ne ulaže u javni sektor i zdravstvo, već da postoje drugi prioriteti. Dobra ilustracija je budžet za 2020. kojim uvećani izdaci za vojsku i policiju, dok su izdvajanja za zdravstvo u padu još od 2002. godine. O izborima koja pravi država dodatno svedoči i jefitini predizborni nacionalizam i izgradnja spomenika Stefanu Nemanji, za koji javnosti i dalje nije poznata cena i koji se, po svemu sudeći, finansira iz državne kase. Slično važi i za projekat od nacionalnog značaja koji podrazumeva izgradnju, opet, nacionalnog stadiona, iako se ne pamti kada su poslednji put napunjeni postojeći stadioni na utakmicama reprezentacije. Početak izgradnje planiran je za narednu godinu i prema pojedinim računicama koštaće oko dvesta pedeset miliona evra, što je više od deset puta veći iznos od celokupnog budžeta predviđenog za lečenje obolelih od retkih bolesti koji je za 2020. godinu iznosio oko dvadeset miliona evra.
Procene su, pošto zvaničnih podataka nema, da u Srbiji od retkih bolesti boluje oko petsto hiljada ljudi i godinama se budžet nadopunjavao humanitarnim akcijama i dobrovoljnim prilozima. Nebriga države o obolelima navela je građane i niz humanitarnih organizacija na pokretanje akcija kako bi se, najčešće u inostrastvu, što većem broju ljudi obezbedilo lečenje. Poslednji slučaj Anike Manić, za čiji je lečenje potrebno dva miliona evra ponovo je u žižu javnosti stavio problem finansiranja lečenja i jasno ilustruje koliko su skromni kapaciteti aktuelnog budžeta.
Pozivanje na “Zapad”
Dolaskom krize smanjili su se i finansijski kapaciteti građana, pa su krajem novembra iz humanitarnih organizacija su saopštili da je došlo do osetnog pada u broju donacija, što jasno pokazuje šta je osnovni problem sa dobrovoljnim donacijama. Do izbijanja pandemije, solidarnim akcijama je bilo moguće nadomestiti odsustvo države, ali korona je sistemske nedostatke ponovo stavila u prvi plan. Novca više nema za sve i humanitarne organizacije su postale prinuđene da prave liste prioriteta.
Ubrzo se na datu temu oglasio i sam predsednik rekavši da se “svuda na Zapadu deca leče SMS porukama”. Iako je fetišizacija “Zapada” često mogla da prođe kao argument, ne samo u vladajućim, već i u opozicionim krugovima, ovoga puta situacija je bila nešto drugačija. Pozivanje na “Zapad”, relativizacija katastrofalnog stanja u zdravstvu i nemarnost države za ljudske živote nisu mogli da prikriju da je problem i dalje tu i da je država na početku godine odlučila da postoje važnije stvari od zdravlja ljudi.
Za početak, ulaganje u zdravstvo ne treba posmatrati kao trošak ili beskorisno bacanje novca koji bi prvenstveno trebalo da ide u korist ekonomskog rasta ili razvoja bezbednosnih službi. I dalje jedino država ima dovoljno kapaciteta i mehanizama na raspolaganju da svima obezbedi zdravstvenu zaštitu, nezavisno od mogućnosti građana da doniraju novac ili kompanija koje će donacije iskoristiti za dobar PR. Zato bi, u najmanju ruku, zdravstveni sistem trebalo da se nalazi na vrhu liste prioritete i pravo na lečenje ne smelo biti uskraćeno bilo kome, niti bi trebalo da bude privilegija bogatih koji mogu da priušte privatnog lekara. Koliko god bilo “skupo” nečije lečenje, ono mora imati prioritet.
Sama činjenica da u zgradu Doma zdravlja može da uđe bilo ko, bez obzira na imovinski status, je emancipatorski potencijal i argument da se ulaže u javno dobro. Kada je zdravlje u pitanju, svi su jednaki i svi moraju jednako vredeti. Utoliko je i moguće povući demarkacionu liniju između logike profita kao vodilje, gde se zaštita ljudskog života podvrgava cost-benefit analizi i gde oni sa više novca imaju prednost i alternative koje bi na prvo mesto stavile zadovoljenje ljudskih potreba.