Platforma za teoriju i praksu društvenih dobara “Zajedničko” objavila je publikaciju “Radnici drugog reda: nestandardni rad u Srbiji” u kojoj autori analiziraju rad na određeno, agencijski rad, privremeni i povremeni rad, sezonski rad, samostalnu djelatnost i neformalni rad. S autoricama i autorom istraživanja Aleksandrom Savanović, Aleksandrom Lakić i Milošem Kovačevićem za Bilten razgovarala je Dunja Kučinac.
Možete li reći nešto o namjeri i pripremi izvještaja u kontekstu šireg djelovanja vaše platforme?
Temom rada počeli smo da se bavimo prepoznajući trend drastičnog unazađivanja radnih i njima odgovarajućih socijalnih prava, kao i proliferaciju nestadardnih oblika rada. Imajući u vidu da se naša organizacija bavi pitanjem zajedničkih dobara, tj. promišljanjem i (re)dizajniranjem kolektivnih institucija sa namerom da se istakne njihov značaj kako za demokratsko upravljanje tako i za materijalnu reprodukciju društva, a budući da živimo u državi koja se izrazito neprijateljski odnosi spram radničkih prava, i koja je predano nastojala da radnu regulativu maksimalno prilagodi zahtevima poslodavaca, ideja nam je bila da istražujemo van-državne kolektivne odgovore na stanje sve izraženije obespravljenosti među radnicima različitih profila. Ovo konkretno istraživanje, koje razumemo kao početni korak u kome utvrđujemo postojeću situaciju, je deo višegodišnjeg projekta za koji se nadamo da će doprineti organizovanju nestandardnih radnika u praksi.
Što pokazuje vaše istraživanje – koji su najčešći oblici nesigurnog rada u Srbiji i što ti oblici rada znače za ekonomsku i socijalnu sigurnost radnika, ali i mogućnosti njihovog organiziranja?
Istraživanje pokazuje da su najčešći oblici nesigurnog rada – onaj najmanje nestandardni, odnosno rad po ugovoru na određeno, kao i onaj najnestandardniji, tj. rad na crno. Dok radnici na određeno mogu ostvariti većinu prava i zaštita koje garantuje radni odnos, iako uz izvesna ograničenja koja se odnose na trajanje ugovora kao i generalnu neizvesnost u vezi sa sigurnošću posla koja je karakteristična za sve nestandardne oblike rada, neformalni radnici nemaju pristup niti jednom pravu i zaštiti koje proizilaze iz radnog odnosa. Samostalni delatnici, kao treća najbrojnija grupa imaju delimičan pristup socijalnim pravima, dok su u potpunosti isključeni iz korpusa radnih prava.
Izraženi rast ugovora na određeno, čiji se udeo u ukupnoj zaposlenosti u poslednjih deset godina povećao tri puta (sa oko 5% na oko 15%) može se tumačiti kao posledica dugogodišnjih mera štednje i zabrane zapošljavanja u javnom sektoru, kao i prilagođavanja regulative potrebama poslodavaca. Što se neformalnog rada tiče, on je u Srbiji i dalje veoma prisutan – gotovo petina svih zaposlenih radi na crno. Još jedna od brojčano najznačajnijih kategorija su radnici za sopstveni račun, odnosno samostalni delatnici bez zaposlenih, kojih je, kao i slučaju prethodne dve kategorije negde oko pola miliona. Preklapanje između neformalnih i samostalnih radnika je izuzetno visoko, tako da gotovo polovina samostalnih delatnika radi neformalno, a istraživanje pokazuje da su oni najčešće u sektoru poljoprivrede i uslužnim delatnostima domaćinstava, odnosno proizvodnji za sopstvene potrebe. Uprkos tome ova grupa radnika, iako ubedljivo najbrojnija ranjiva grupa, nije predmet interesovanja države, dok neke druge, kao što su trenutno aktuelni radnici na internetu, kojih je i do deset puta manje, država iz sve snage pokušava da “formalizuje”. Ovakav odnos države jasno pokazuje da cilj regulacije nije bolji pristup sistemu socijalne zaštite, već samo naplata poreza koji joj izmiče.
Neki oblici nestandardnog rada kao što su privremeno zapošljavanje, rad na određeno i agencijski rad bi se prema Zakonu trebali koristiti kao izuzetak, a ne kao jeftinija zamjena za osnovne, odnosno redovne poslove u firmi, no u praksi se događa upravo taj tip zloupotrebljavanja. Koje su taktike izigravanja zakona i kako im se može oduprijeti?
Uzmimo za primer ugovor o privremenim i povremenim poslovima. Poslodavcima je omogućeno da po ovom ugovoru angažuju radnike sa mršavim korpusom radnih prava samo na radnim mestima koja nisu obuhvaćena Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova. Međutim, kako sistematizacija poslova nije obavezna za poslodavce koji imaju manje od deset zaposlenih, njima su odrešene ruke da sklope ovakve ugovore za obavljanje poslova u okviru njihove primarne delatnosti. Država je samo prividno ograničila poslodavce koji imaju veći broj zaposlenih obavezom donošenja pomenutog Pravilnika. Odluka o tome koji poslovi će biti sistematizovani donose sami poslodavci, pa tako oni mogu iz Pravilnika izostaviti neke od poslova u okviru njigove primarne delatnosti, a u cilju smanjenja tereta koji za njih dostojanstven rad predstavlja.
Kod svakog tipa nestandardnog rada koji obrađujete u istraživanju analizirate i njegovu rasprostranjenost s obzirom na rod, ali distribuciju po sektorima. Koji su zaključci tog tipa analize? Koji su sektori, a onda i društvene skupine najviše zahvaćeni nesigurnim oblicima rada i koji su tome uzroci?
Sektorska distribucija varira od tipa nestandardnog rada. Najveći broj agencijskih radnika radi u prerađivačkoj industriji, privremenih i povremenih radnika u sektoru građevine, dok sezonci i samozaposleni najviše rade u sektoru poljoprivrede. Ako se držimo striktno statistike, neformalni radnici najviše rade u sektoru usluga, ali je važno napomenuti da većina ne pruža usluge u klasičnom smislu, nego proizvodi robu i usluge za sopstvene potrebe. Muškarci dominiraju u svakoj analiziranoj formi nestandardnog rada, od rada na određeno do neformalnog rada. Rodna distribucija je nejednaka zato što su žene u većoj meri zaposlene u sektorima obrazovanja i zdravstva koji su, u poređenju sa ostalim sektorima, i dalje dobro pokriveni standardnim radnim ugovorima.
Zanimljiv je podatak koji navodite na jednom mjestu, da čak 87,5% radnika kao razlog za to što rade privremene i povremene poslove navodi činjenicu da ne mogu naći posao na neodređeno vrijeme. On mi se čini važan jer kontrira slici koju zagovornici fleksibilizacije obično pokušavaju stvoriti o privremenim i platformskim poslovima i samozapošljavanju, da radnici nove generacije ne žele robovati “tradicionalnom” fiksnom osmosatnom radnom vremenu i biti vezani za jedno radno mjesto. Takva se slika osobito stvara kad je u pitanju digitalni rad i frilensanje. Kakva je situacija u Srbiji s takvim poslovima? U zadnje vrijeme aktivno je Udruženje radnika na internetu.
Frilenseri ne samo da nemaju stvarnu kontrolu nad radnim procesom, nego su uskraćeni za osnovna radna i socijalna prava. Neoliberalna romantizacija njihovog položaja nema mnogo veze sa stvarnošću. Govorimo o ljudima koji kada se razbole ili dobiju dete ne mogu da uzmu plaćeno odsustvo, ne ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, a često nisu ni zdravstveno osigurani na osnovu svog radnog statusa. Uprkos tome što je Srbija prva država u svetu po rasprostranjenosti digitalnog rada po glavi stanovnika, frilenseri u široj javnosti sve do nedavno nisu bili tema. Hiljade mladih su godinama unazad radili preko interneta i nisu plaćali poreze i doprinose. Pre nekoliko meseci država je naprasno odlučila da to sve naplati i to sa kamatom. Verovatno je jedina pozitivna stvar u vezi sa ovim potezom države to što je navela digitalne radnike da se uprkos svojoj fragmentiranosti organizuju u cilju pravednijeg oporezivanja njihovog dohotka.
U izvještaju navodite i preporuke koje bi trebale pomoći da se za svaki od spomenutih nesigurnih oblika rada uredi u korist radnika, odnosno u smjeru povećanja njihovih ekonomskih, radnih i socijalnih prava. Jeste li u svom istraživanju, a osobito pri izradi tih preporuka, konzultirali i same radnike koji rade na nesigurnim poslovima ili predstavnike nekih agilnijih sindikata, ili to možda planirate u kasnijim fazama projekta?
U ovoj fazi istraživanja davali smo preporuke koje su bazirane na analizi relevantne literature i propisa u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva. S obzirom da se veoma mali broj autora kod nas bavio problemom prekarnog rada, primarni cilj našeg istraživanja je bio da utvrdimo koje kategorije nestandardnih radnika postoje, a u odnosu na to koliko su im dostupna radna i socijalna prava. Ideja da pišemo i preporuke za unapređenje njihovog položaja javila se naknadno jer smo imali potrebu da skrenemo pažnju na to koje intervencije u postojeće propise bi mogle da doprinesu ovom cilju, i da istaknemo mogućnost samoorganizovanja kao jedno od rešenja. U narednim fazama istraživanja više ćemo se fokusirati na praksu tako što ćemo da radimo na predlogu modela samoorganizovanja nestandardnih radnika putem zadruga. U tom procesu radićemo bliže sa samim radnicima kako bismo došli do nekog optimalnog rešenja koje je izvodivo u lokalnom kontekstu i koje na najbolji način odgovara na njihove potrebe.
Bave li se, koliko i na koji način sindikati u Srbiji radnicima na nesigurnim tipovima poslova? Ima li kakvih primjera udruživanja radnika koji nemaju zakonsko pravo na sindikalno organiziranje i kolektivno pregovaranje?
U trenutnim uslovima sindikatima je jako teško da dopru do ove grupe radnika s obzirom da im zakonski okvir to ne dozvoljava. Pravo na sindikalno organizovanje uskraćeno je svim radnicima koji su angažovani van radnog odnosa (koji ne rade po osnovu ugovora o radu), kao i samoozaposlenima, dok su radnici koji su angažovani neformalno (na crno) pravno i institucionalno nevidljivi.
S obzirom na ovako nepovoljnu situaciju, kao i činjenicu da se sindikati do sada nisu pokazali naročito potentnim da utiču na smer u kome su išle izmene socio-ekonomskih i radnih politika, smatramo da je potrebno više zagovarati i promovisati ideju samoorganizovanja radnika kao način da se bolje pozicioniraju u odnosu na poslodavce i državu. Dobar primer u ovom pravcu je osnivanje Udruženja radnika na internetu koje je kroz kolektivni pritisak uspelo da natera državu da uđe u pregovore sa ovom grupom radnika u pogledu njihovog radno-pravnog i poreskog statusa. Takođe, radnici Glova, kompanije (aplikacije), za dostavu hrane i drugih proizvoda, pokrenuli su platformu koja za cilj ima da poveže ovu inače atomizovanu grupu radnika, kako bi udruženo izvršili pritisak na “poslodavca” u pogledu visine zarada i uslova rada. Sličnih pokušaja bilo je i među radnicima Wolta, kompanije koja se takođe bavi dostavom hrane.
Zakoni koji bi trebali regulirati radna, ekonomska i socijalna prava radnika često ne idu na ruku radnicima, nego poslodavcima, odnosno naprosto legaliziraju nesigurne oblike rada. U Hrvatskoj od krize 2008. kroz sve izmjene Zakona o radu možemo pratiti niz ustupaka fleksibilizaciji. Kakva je situacija u Srbiji?
Situacija u Srbiji je dosta slična. Odlikuje je sve veća fleksibilizacija rada, koja se plasira u formi argumenta da su ovakve mere neophodne u svrhu ekonomske efikasnosti. Pored radno-pravne deregulacije (sužavanje obima radnih prava), ona obuhvata i problem kojim se bavimo u našem istraživanju, a koji se tiče porasta nestandardnih/atipičnih formi zapošljavanja. Ključnim momentom u tom smislu može se smatrati 2014. godina kada je usvojen novi Zakon o radu, koji je dao mogućnost poslodavcima da sve veći broj radnika angažuju putem fleksibilnih radnih ugovora. Njih sa jedne strane odlikuje vremenska fleksibilnost koja se ogleda u porastu kratkoročnih radnih angažmana, i sužavanje obima prava zagarantovanih radnicima sa druge. Pored toga, usvajanje pojedinih zakona, kao što je Zakon o agencijskom zapošljavanju i Zakon o sezonskim radnicima, uprkos tome što su uveli red u oblasti koje su do tada bile faktički neregulisane, u suštini više idu na ruku poslodavcima s obzirom da ne nude adekvatan nivo zaštite radnicima. U prilog ovakvom trendu idu i nedavno najavljene izmene Zakona o sezonskim radnicima, koje treba da omoguće proširivanje dejastva ovog Zakona i na druge oblasti van postojeće tri, što sa sobom nosi niz opasnosti s obzirom da je ovim zakonom legalizovana praksa sklapanja usmenog dogovora izmedju poslodavaca i radnika. Na kraju ostaje da se vidi na koji način će trenutna vlast da izvede najavljene izmene ZOR-a, i kakav efekat će imati usvajanje Zakona o fleksibilnim oblicima rada o kome se u javnosti govori.
Čak i takav Zakon o radu koji, kako vidimo, često afirmira nesigurne oblike rada, često se vrlo jednostavno i izigrava od strane poslodavaca. Zato u svojim preporukama osim poboljšanja zakonske regulative na više mjesta ističete važnost izgradnje širih društveno-političkih saveza te, paralelno, zagovarate radničku samoorganizaciju kroz zadrugarstvo. Možete li reći nešto više o tome?
Ovde se vraćamo na priču sa početka. Mi polazimo od ideje izgradnje kolektivnih institucija koje mogu da štite radnike od samovolje i arbitrarnosti tržišta (i poslodavaca), a da pritom ne zavise od države u koju je u ovom trenutku, nemoguće imati poverenja. Izuzetno je teško gledati u pravcu države, kada je ona, od kada znamo za sebe, leglo korupcije, politika koje su isključivo naklonjene krupnom kapitalu i glavni je nosilac neoliberalne vizije minimalne države. Zadruge su svakako jedna od institucija koja je u velikoj meri napuštena sa pojavom i razvojem države blagostanja. Sa njenim propadanjem kome svedočimo u poslednje tri decenije, ovakve prakse ponovo dobijaju na značaju. Verujemo da šire koalicije ne-državnih aktera, u koje ubrajamo civilno društvo, profesionalna udruženja, sindikate, zadruge itd. može biti put ka boljem položaju radnika.