Gotovo svim sferama društvenog života u Srbiji na ovaj ili onaj način upravlja vladajuća partija: Srpska napredna stranka. U pandemijskom kontekstu ta je “sudbina” izraženije zahvatila i kulturu. O pitanjima centralizacije odlučivanja u kulturi Ana Vilenica je razgovarala s povjesničarkom umjetnosti Vidom Knežević i umjetnikom Vladanom Jeremićem.
Ministarstvo kulture Srbije je usred pandemije predložilo izmene i dopune Zakona o kulturi. Tokom februara organizovane su javne rasprave u nekoliko gradova, a najburnije reakcije izazvao je predlog ukidanja Koordinacionog tela reprezentativnih udruženja i podređivanje Nacionalnog saveta za kulturu (NSK) Vladi Srbije. Važeći Zakon donekle omogućava relevantnim subjektima u kulturi da predlažu predstavnike u NSK i da na taj način učestvuju u usmeravanju kulturne politike. Tako se makar nominalno omogućava učestvovanje civilnog sektora u sistemu državne uprave u oblasti kulture.
Rad ovog nezavisnog savetodavnog tela onemogućen je u sukobu s bivšim ministrom kulture Ivanom Tasovcem nakon neslaganja oko njegove odluke da se ukine dodela nacionalnih priznanja za kulturu. Kao rešenje za navodno nefunkcionalan rad Saveta, predloženo je da članove direktno bira Vlada. Podržavaoci ovog predloga, poput predstavnika Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, smatraju da je Savet nasleđe samoupravnog socijalizma i da je stoga nefunkcionalan za donošenje odluka. Umesto demokratskog načina oni se zalažu za centralizovan način odlučivanja i to nazivaju “modernim” načinom upravljanja u kulturi.
Ponuđeno rešenje Ministarstva ukazuje na sveprisutnu tendenciju partijskog centralizma u upravljanju svim sferama društva, pa i kulturom. Ova tendencija ne predstavlja novinu u organizovanju života u Srbiji, ali je dodatno potpomognuta pandemijom, koja je otvorila nove mogućnosti za koncentraciju moći unutar nacionalnih država svuda u svetu. O odnosu reprezentativnih udruženja prema predloženim izmenama i dopunama Zakona o kulturi razgovarala sam sa Vidom Knežević, istoričarkom umetnosti i članicom Nezavisne kulturne scene Srbije i organizacije AICA – sekcija Srbija, kao i sa Vladanom Jeremićem, umetnikom i kulturologom, članom radne grupe Udruženja likovnih umetnika za izmene i dopune Zakona o kulturi.
Upravljanje gvozdenom rukom
Prema rečima Vide Knežević, aktuelne izmene i dopune Zakona o kulturi donose se u trenutku kada je ključno savetodavno telo u sektoru kulture, čija je funkcija da bude korektivni faktor izvršne vlasti, tendenciozno pasiviziran. Ona ističe rastući značaj Saveta za kreativne industrije kao jedan od razloga za gašenje NSK: “Paralelno sa gašenjem NSK-a, koji vladajućim strukturama nije odgovarao, pojavljuje se ‘fantomski’ Savet za kreativne industrije, koji je inicirala lično premijerka Ana Brnabić i koji, kako smo mogli videti, uprkos postojanju Nacionalnog saveta, postaje sve značajniji akter u najznačajnijim pitanjima u kulturi i umetnosti i oko njih. Izabrani članovi i članice i bliski saradnici ovog tela, trampeći sopstvene legitimitete za određenu lukrativnu korist, dolaze do upravljačkih pozicija u mnogim institucijama kulture, njihova imena se pojavljuju u mnogim upravnim i nadzornim odborima, postavljaju se na čelo važnih manifestacija i drugih projekata od nacionalnog značaja (Slučajevi MSUB-a, Oktobarskog salona, Venecijanskog bijenala, itd).”
Vladan Jeremić aktuelni Zakon u kulturi, nakon većeg broja izmena, vidi više kao nefunkcionalni hibrid, nego kao koherentni krovni dokument kojim se organizuju odnosi u kulturi. Predložene izmene i dopune Zakona on opisuje kao pokušaj prikrivanja, a ne rešavanja kompleksnih problema u kulturi: “Predložene izmene i dopune ne mogu da sakriju problem koji je htela da rešava nova ministarka kulture, Maja Gojković, a to je problem nefunkcionalnosti institucija i Nacionalnog saveta. Izmene su takve da još više ukidaju demokratske mehanizme uključivanja nezavisnih proizvođača kulture i umetnosti i njihovih udruženja. Sve je prebačeno na Vladu. Ministarka možda ima dobre namere, ali ja mislim da ona po inerciji svog partijsko-političkog iskustva pokušava sve da centralizuje i da stvar reši svojim pragmatičnim i autoritarnim delanjem u sferi partijske kulturne politike, što, zapravo, opet dovodi do toga da se zapušavaju usta stručnjacima i direktnim proizvođačima kulture, koji su isključeni iz procesa odlučivanja.”
Značajnu ulogu ministarke Maje Gojković, koja je svoju političku karijeru započela u Narodnoj radikalnoj stranci, preteči Srpske radikalne stranke, u koju se kasnije utopila, a bila je i članica pravnog tima za Šešeljevu odbranu u Haškom tribunalu, dok je danas kao članica Srpske napredne stranke na paralelnoj poziciji potpredsednice Vlade, prepoznaje i Vida Knežević: “Izmene i dopune Zakona o kulturi – objavljene na sajtu Ministarstva tek 9. februara, a čija je ‘javna rasprava’ sprovedena u rekordnom roku, za desetak dana – došle su zajedno sa novom ministarkom kulture, Majom Gojković. Njena nova ‘strategija’ u 20. tačaka za period od 2021. do 2025. godine, odobrena je neposredno pred pomenute izmene Zakona. Ovim dokumentom se ‘reafirmiše’ uloga Ministarstva i same ministarke u strateški najvažnijim pitanjima kulturne politike u Srbiji. Sama ministarka je izjavila da želi više ingerencija nad spornim pitanjima u sektoru kulture, koja su u poslednjih nekoliko godina bila razapeta i u vakumu između vrlo retrogradnog i konzervativnog, prethodnog ministra Vladana Vukosavljevića i premijerke Ane Brnabić, njenih netransparentnih ali očiglednih ambicija unutar sektora kulture i njenog “tima” interesno isprepletenog sa Savetom za kreativne industrije.”
Pandemija u kulturi
I Jeremić i Knežević se slažu u oceni da je pandemija dodatno smanjila transparentnost i centralizovala upravljanje kulturom.
“Pandemija je iskorišćena kako bi se ubrzao proces donošenja određenih zakona i podzakonskih akata ispod radara javnosti uprkos najavama o većoj transparentnosti, te namerama da se u haotični sektor kulture uvedu red i konkretna primena zakona u praksi. Tako smo i u ovom slučaju imali situaciju da se najvažniji, krovni zakon u kulturi preko noći menja od danas do sutra, i to na štetu samih radnica i radnika u sektoru kulture, naročito onih koji rade u nesigurnim uslovima, dok je stručnoj i široj javnosti dato minimalno vremena za komentarisanje i izjašnjavanje o izmenama i dopunama Zakona. Kako bi fingirali uključenost ‘javnosti’ u donošenje odluka, Ministarstvo je organizovalo i nekoliko javnih rasprava koje su, nažalost (ali i logično), bile slabo posećene, što zbog postavljenog kratkog roka, a što zbog otežanih uslova pandemije”, smatra Knežević.
Jeremić takve tendencije tumači isticanjem sve većeg uticaja države u svim sferama društva tokom pandemije, pa i u sferi kulture: “Pandemija definitivno utiče na taj autoritarni i centralistički oblik odlučivanja, kao i na to da država postane neprikosnovena u odlukama. Sve ono što se dešava u sferi politike, zdravstva i obrazovanja se preslikava i na kulturu. To nije nekakva iznenađujuća tendencija.”
Političko organizovanje u kulturi
Protiv takvih antidemokratskih tendencija u kulturi organizovano su istupila reprezentativna udruženja i mreže u koje su povezani nezavisni akteri u kulturi. “Kad se radi o Zakonu u kulturi, mislim da je pravi put organizovanja onaj koji se sprovodi putem reprezentativnih udruženja. Tu uključujem i druge veće koalicije radnika u kulturi poput Nezavisne kulturne scene Srbije. Smatram da odluke koje se donose o nama ne treba da se donose bez nas samih”, kaže Jeremić i dodaje: “ULUSU-u je zasmetalo ukidanje Koordinacionog tela reprezentativnih udruženja. Ono se zapravo u Zakonu više ne pominje. Stav naše radne grupe u kojoj je pored ostalih vrlo angažovana i Vahida Ramujkić ispred Upravnog odbora ULUS-a, jeste da mi zapravo treba da vratimo u Zakon Koordinaciono telo reprezentativnih udruženja i da mu jasno odredimo ulogu i značaj.”
Kulturni proizvođači su tokom pandemije više puta pokazali značaj političkog organizovanja u kulturi, posebno u situaciji kada su se, doslovno, nadležne institucije kulture, poput Ministarstva kulture, mesecima razvlačile oko bazičnih mera pomoći najugroženijima iz sektora kulture. “Politička organizacija nezavisne kulturno-umetničke scene, zajedno sa pojedinim reprezentativnim umetničkim udruženjima i drugim organizacijama iz sektora kulture, poput Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije – NKSS, Udruženja likovnih umetnika Srbije – ULUS, Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine – SULUV, Stanice servisa za savremeni ples, Međunarodnog udruženja likovnih kritičara AICA – sekcija Srbija, često u saradnji i uz pomoć Granskog sindikata kulture, umetnosti i medija Nezavisnost i drugih, pokazala se naročito važnom”, smatra Vida Knežević.
“To se videlo u nizu akcija, različitih oblika pritisaka na nadležne, stručno sprovedenih analiza situacije na terenu, zagovaračkih politika, kroz pripremu različitih alternativnih dokumenata u oblasti zakonodavstva i strateških akata, i, konačno, možda najvidljiviji i ujedno najvažniji primer tokom pandemije, organizovanje Fonda solidarnosti, iza kog je stajala čitava pomenuta scena. Ta naučena lekcija iz prvih meseci pandemije pokazala je da jedino politički organizovano, udruženim snagama i solidarno određena prava i interesi mogu biti izboreni. Zakon o kulturi je jedno od centralnih polja ‘društvenog konflikta’ oko kog se nastavljaju naše borbe za poboljšavanje radnih i socijalnih prava, i to ne samo u naše ime, već i u ime i onih za sistem potpuno ‘nevidljivih’ i iz sistema isključenih”, zaključuje Knežević, a s njezinom poantom slažemo se i mi.