Nakon letnjih poplava, Srbiju su ove jeseni pogodile ledene kiše koje su na nekim mestima prouzrokovale kolaps u osnovnoj infrastrukturi. Rudarski grad Majdanpek na istoku Srbije jedno je od najpogođenijih mesta, a njegova sudbina dobro ilustruje šta u tranzicijskim razvojnim politikama dobiva status prioriteta, a šta ostaje zapostavljeno.
Cinici bi rekli da je, otkad je počelo slavljenje projekta Beograd na vodi, ostatak Srbije uglavnom ili pod vodom ili bez pijaće vode. Ova gruba šala, međutim, dobro ilustruje probleme sa kojim se deindustrijalizovane oblasti, u koje ni država ni investitori ne žele da ulažu, susreću prilikom elementarnih nepogoda. Deindustrijalizacija i tranzicija jesu socijalne katastrofe po sebi, čije posledice postaju posebno vidljive u susretu sa prirodnim katastrofama. Obrenovac, Krupanj, Tekija, Majdanpek. Ovi gradovi, poređani po hronologiji vremenskih nepogoda koje su ih ove godine zadesile, na isti su način prepušteni sami sebi i ostavljeni na cedilu od strane lokalnih vlasti i Vlade.
Zajedno sa ostatkom Borskog okruga, Majdanpek, grad na istoku Srbije, pogođen je olujnim vetrom i ledenom kišom koji su izazvali štetu na dalekovodima. Zbog toga je 3 dana i 3 noći ostajao na temperaturama u minusu bez struje, vode i grejanja. Apokaliptična slika ovog grada zapravo je samo najnovije uprizorenje načina na koji se neoliberalna vlast odnosi prema javnom interesu. Havarija koja je zadesila Majdanpek dobar je povod za ekspliciranje veze koja postoji između klimatskih promena, elementarnih nepogoda i njihovog i interesa kapitala. Vlast se ignorisanjem ovih problema stavlja na stranu kapitala, a ne neposrednih potreba stanovništva.
Interesi profita zahtevaju neumereno eksploatisanje prirodnih resursa. Zloupotreba prirodne okoline, koja pripada svima, radi profitiranja jednog ograničenog broja ljudi nužno utiče na klimatske promene, a zdrava životna sredina postaje klasnom privilegijom. To je, praktično, uvod u distopijsku sliku stvarnosti u kojoj će elementarne nepogode poput poplava, suša, smrzavanja postajati sve češće, a čije će posledice snositi najsiromašniji i najugroženiji, jer neoliberalna ekonomska politika nastoji da izbegne ulaganje u javna dobra. Vlast u Srbiji u proteklih tridesetak godina nije sistematski pristupila osavremenjivanju infrastrukture, a “mere štednje” su izgovor da se to nikada i ne učini.
“Prirodne” katastrofe i odgovornost vlasti
Dakle, neoliberalna vlast ne želi da radi na rešavanju infrastrukturnih pitanja, što usled nemogućnosti odbrane od poplava, snega, oluje, niskih temperatura i sl. rezultira velikom materijalnom štetom. Slika Majdanpeka nije manje deprimirajuća u odnosu na sliku Obrenovca u maju ove godine. I bolnice su u Borskom okrugu ostajale povremeno bez grejanja. Ljudi gube strpljenje, zahtevaju od vlasti da ih zaštiti. Bankomati ne rade, a ljudi se zbog promrzlina i teškog psihičkog stanja učestano javljaju medicinskim ustanovama.
Odgovor vlasti stiže jedino u vidu policije, koja patrolira ispred banaka i bankomata koji ne rade, i tržišne inspekcije, koja preti prodavcima, jer sugrađanima daju namirnice na veresiju. Fiskulturne sale u školama zagrevaju se uz pomoć agregata i kalorifera, gde ljudi dolaze da se ogreju. Za razliku od Bora i okolnih mesta, oko 8.000 žitelja Majdanpeka stanuje prevashodno u zgradama, zbog čega nema mogućnost da se greje na drva. Iako, srećom, za razliku od Obrenovca, nema ljudskih žrtvi, modus operandi Vlade Srbije istovetan je onom u obrenovačkom scenariju. Kao što vlasti nisu blagovremeno upozorile građane za vreme majskih poplava, te je vanredna situacija proglašena kada je već nekoliko ljudi nastradalo, tako se sada u Majdanpeku, nakon tri dana bez struje, vode i grejanja, još uvek većalo da li treba proglasiti vanrednu situaciju. Ministar za vanredne situacije nije na vreme stigao ni u Obrenovac ni u Majdanpek.
Struje je bilo taman dovoljno da televizijske stanice zabeleže i prenesu posetu ministra energetike i članova Vlade. Jedini sistematski postupak vlasti prilikom svake vremenske nepogode jeste isprazna retorika, tvrdnje da nadležni organi čine sve što je u njihovoj moći i da se prirodnim katastrofama ne može ovladati, čime se implicitno prenebregava pitanje krivice. Niko, naime, ni ne sumnja da radnici koji trenutno rade na otklanjanju kvarova u Borskom okrugu podnose nadljudske napore, ali to ni na koji način ne anulira pitanje odgovornosti vladajuće strukture. Vlast ignoriše infrastrukturne probleme, zbog toga što štedi na ostvarivanju javnog interesa, a radi u korist interesa kapitala. Odatle iskrsava pitanje Beograda na vodi, koji je istovremeno i živ primer i alegorija raskidanja sa industrijskom proizvodnjom, kao reliktom jugoslovenskog socijalizma.
Zapostavljena periferija
Dok se sav kapital sliva u Beograd, deindustrijalizovani delovi Srbije, među kojima je i rudarski centar Majdanpek, bivaju marginalizovani. Zato je Majdanpek prepušten sam sebi, svojim stanovnicima. Za razliku od Obrenovca, koji je zbog sistema termoelektrana još uvek važan privredni faktor, Majdanpek to više nije. Takođe, blizina i neposredna opasnost koju je poplavljeni Obrenovac predstavljao za Beograd, doprineli su da sve snage budu mobilisane, što je, zahvaljujući nesposobnom državnom vrhu i lokalnim vlastima, rezultiralo neadekvatnom preraspodelom ljudstva i širenjem panike. Građani Majdanpeka, kao god ni građani Obrenovca nisu dobili adekvatnu pomoć.
Niz ovih jezivih događanja zaokružen je ironijom sudbine i neoliberalne logike. Naime, to što se život u Borskom okrugu ni nakon više od pet dana ni izdaleka ne vraća u uobičajene tokove, ne sprečava vladajuću stranku da se ponosi novoizgrađenim kućama u Krupnju. U Krupnju je za vreme majskih poplava 40 kuća potpuno uništeno. Pitanja šta se svih ovih meseci dešavalo sa ljudima čije su kuće uništene i zbog čega se sa izgradnjom novih kasnilo tri meseca ostaju otvorena.
Dok je još jedna manifestacije nesposobnosti neoliberalne vlasti u punom jeku, postaje očigledno da ni posledice majske katastrofe još uvek nisu sanirane. Premijer nije propustio šansu da naglasi da je izgradnja novih stambenih objekata u Krupnju finansirana novcem iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, što znači istim onim kapitalom koji stoji iza Beograda na vodi.
Solidarnost kao progresivna snaga
Ipak, jedina suštinski progresivna i afirmativna snaga u pozadini elementarnih nepogoda nije strani kapital, već narodna solidarnost. To je ista ona solidarnost koju su vlasti za vreme majskih poplava bestidno eksploatisale, i novčano i u vidu volonterske radne snage. Obećanja da će u najkraćem mogućem roku normalni uslovi života i rada biti uspostavljeni u poplavljenim područjima, još uvek nisu ispunjena. Stoga nema razloga da poverujemo da će i u slučaju Borskog okruga biti nešto drugačije.
Međutim, kataklizme poput Majdanpeka ili Obrenovca vraćaju veru u solidarnost i ističu važnost kolektivizma i kolektivne svojine spram neoliberalnog pseudoindividualizma. Žarišta katastrofa istovremeno su i jezgra socijalne pobune, odakle se potencijalno može artikulisati ne samo otpor politici štednje nego i ponovno otvaranje pitanja u kakvom društvu zaista želimo da živimo. Granične situacije razobličavaju dogme neoliberalnog kapitalizma, jer ogoljavaju koliziju koja postoji između egzistencijalnih interesa većina i profita krupnih kapitalista.