Ženama se u Jagodini trguje u zamjenu za posao i utjecaj. Ana Vilenica razgovarala je o odlikama onoga što naziva “patrijarhatom za 21. vek u Srbiji” sa filozofkinjom Adrianom Zaharijević, književnom kritičarkom Nađom Bobičić, umjetnicom Darijom Medić, istraživačicom Jelenom Petrović i dramskim spisateljicama Olgom Dimitrijević i Tanjom Šljivar.
Okupirani grad političara i oligarha Dragana Markovića Palme, Jagodina, poslednjih je meseci predmet bezbrojnih komentara i osuda na društvenim mrežama i u opozicionim medijima. Istovremeno, režimski mediji i njihovi botovi učestvuju u orkestriranom pokušaju da se društveni značaj događaja prikrije, obezvredi i umanji. Mnogi tvrde da se o podvođenju i zlostavljanju žena i devojčica na zabavama koje organizuje Palma u Jagodini odavno zna. Odavno se zna, ali se o tome ćuti iz koristi koja se ćutanjem ubira, no takođe i iz straha za vlastiti i život svojih bližnjih. Svedoci događaja svoja iskustva dele javno. Navodno se u Jagodini kao deo ‘poslovnih’ proslava podvode deca, a ženama se trguje kao na stočnoj pijaci. O tome koje su odlike patrijarhata za 21. vek u Srbiji razgovarala sam sa nizom upućenih sugovornica.
Jagodina nije izuzetak ni skandalozni eksces kao što se u medijima često predstavlja. To je samo jedan od mnogih okupiranih gradova u Srbiji, jedan od mnogih inkubatora kapitalističkog patrijarhata. Važan je za razumevanje starih i novih elemenata patrijarhalno-kapitalističkih mutacija na polu-periferiji. Kako ističe filozofkinja Adrijana Zaharijević jagodinski slučaj govori o nekoliko uvezanih faktora:
“Govori o legatu paravojnih akcija, suverenom posedovanju jednog celog grada – svega što je u njega ugrađeno, ali i života ljudi koji u njemu žive te bahatosti raznih post-socijalističkih vlasti, posebno poslednje. U Jagodini se kupuje sve za male pare, dostojanstvo, ćutanje, preživljavanje, ’mlado meso’. Pod velom porodičnih vrednosti, gde jedan patrijarh neprikosnoveno vlada nad svom svojom decom, ogoljava se i druga strana patrijarhata, gde vladaru pripada i pravo prve bračne noći. Svi su uvezani, svi se plaše, devojčice su na prodaju. Blato.”
Prvi gradonačelnik
Kako je zakuvano to blato o kome govori Adrijana Zaharijević? U politički život Palma je ušao osnivanjem Stranke srpskog jedinstva 1993. godine sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, komandantom paravojnih formacija koje su počinile brojna zverstva tokom rata 1990-ih. Arkan je bio i istaknuta figura u organizovanom kriminalu na Balkanu. Nakon njegove smrti Palma 2004. godine osniva novu stranku pod nazivom Jedinstvena Srbija koja na izborima 2007. godine dobija dva koalicijska poslanička mesta. Nakon što je Jagodina 2008. godine proglašena za grad, Palma postaje prvi gradonačelnik Jagodine. Njegov put ka vlasti poklapa se sa procesom rapidne repatrijarhalizacije Srbije, koji je započeo tokom ratova 1990-ih, u kojima je žensko telo postalo bojno polje nad kojim se primenjuju biološke taktike ratovanja, posebno silovanje žena u ime nacionalističko-fašističkih odmazda.
“Devedesete godine, kada se Palma, po sopstvenim rečima, za politiku zainteresovao zbog Arkanovog ‘patrijarhalno-nacionalog’ govora u Kruševcu, uz ‘demokratske promene’ i tranziciju iz 2000-ih kada je i postao gradonačelnik imaju jedan zajednički imenitelj sa sadašnjim trenutkom u kom je katastrofa jagodinskih žurki postala očigledna — restauraciju kapitalizma, sistema koji melje sve, na koncu i sebe samog, pa i one koji od aktuelnog klijentelističkog ‘uređenja’ najviše profitiraju, poput samog Palme” smatra Tanja Šljivar.
Ključna stvar za razumevanje slučaja Jagodina jeste da se ne radi o nekakvom iskliznuću ili društvenoj anomaliji već unedrenosti u strukturalno proizvedene odnose jednog grada na periferiji periferije. Nađa Bobičić, socijalistička feministkinja, opisuje Jagodinu kao manji grad, u državi na poluperiferiji EU: “Riječ je o kontekstu koji je određen velikom ekonomskom nesigurnošću, a koja se manifestuje kroz nezaposlenost i sveukupni pad standarda. Zbog toga je strukturno omogućeno da lokalni kabadahija u Jagodini zlostavlja djevojčice. Nije, dakle, samo u pitanju iskliznuće iz nekog dekontekstualizovano shvaćenog moralnog sistema, i nije samo u pitanju perverzija jednog čovjeka na koju se treba zgroziti, već je to sastavni dio sistema koji je proizveo Palmu. Palma upravo radi ono što se od njega očekuje kako bi potvrdio svoju moć.”
Od porodičnih vrednosti do rodnog nasilja
Repatrijarhalizacija rodnih odnosa u Srbiji tokom poslednjih tridesetak godina donela je ustoličavanje takozvanih porodičnih vrednosti. Taj obnovljeni “ženski zatvor” za 21. vek, (kako su to odlično definisale kustoskinje i umetnice Tanja Juričan i Ivana Ivković u naslovu izložbe Ženski zatvor – hotel Sloboda, otvorene 7. maja 2021. u Pančevu), ne podrazumeva samo ogromne količine neplaćenog ili slabo plaćenog reproduktivnog rada žena, već i porobljavanje tela koje postaje roba u transakcijama i žrtva koju očevi polažu na oltarima moćnika, ono postaje zajedničko dobro patrijarhalnog kapitalizma. Kontinuitet između porodičnih vrednosti i rodno zasnovanog nasilja u Jagodini prepoznaje i Nađa Bobičić: “U takvim okolnostima postoji jedan kontinuitet rodno zasnovanog nasilja od Palmine fondacije ‘Treće dete‘ koja žene tretira kao nacionalističke inkubatore, do žurki iz pakla u kojima se podvode djevojčice i žene. Palmina Jagodina stoga neodoljivo podsjeća na Gilijad iz romana Margaret Atvud i iz televizijskog serijala nastalog na osnovu romana. U Gilijadu svi su političari Palma.”
Deo ovog sustava u Srbiji jeste i navodna rodna ravnopravnost u parlamentarnoj sferi kojom se Srbija pred Evropom diči i nameće kao vodeća zemlja Evrope koja postavlja standarde drugim Istočno Evropskim zemljama. Od ukupnog broja poslanika i ministara u Srbiji 46 odsto su žene, prema podacima Eurostata. Nažalost ova činjenica ne doprinosi promeni rodne politike u Srbiji, niti njenih ekonomskih prilika. U pitanju je još jedan politički teatar koji se odigrava u cilju prikrivanja stvarnih problema i sticanja legitimiteta u konfliktima i skandalima u vezi s rodno zasnovanim nasiljem u situacijama poput ove u Jagodini.
“Prosto ne znam od čega bih pre krenula, da li od toga da i ovaj slučaj pokazuje da najveće čuvarke patrijarhata mogu da budu upravo žene, ili od toga da se vidi koliko je Srbija, sa svojim oblikom nacionalističko – patrijarhalne – post-neoliberalne – krimalne aždaje od društvenog uređenja sposobna da, u najboljem maniru savremene desnice, prisvoji, sažvaće i ispljune nazad i tako obesmisli svaku ideju i mehanizam ostvarenja ljudskih prava”, rekla je dramaturškinja Olga Dimitrijević.
Porobljene žene Jagodine i porobljene žene drugih gradova u Srbiji postaju sluškinje i poslušnice onih koji ih ucenjuju preživljavanjem i životom. Čak 393 žene zaposlene u javnoj upravi privatizovane Jagodine podnelo je krivičnu prijavu protiv Marinike Tepić iz Stranke slobode i pravde koja je ceo slučaj, uključujući iskaze pojedinih svedoka, iznela u javnost i pred javno tužilaštvo. Kako kaže Jelena Petrović, istraživačica i teoretičarka umetnosti iz Jagodine, žene koje saučestvuju u zataškavanju onoga što se dešavalo i što se još uvek dešava, ne rade to iz ubeđenja već zato što su primorane, ucenjene ili zato što su u nekom trenutku prigrabile korist, često kako bi skrpile kraj s krajem, zbog čega su upale u klopku.
Petrović nastavlja kazavši kako je “problem i u patrijarhalnim obrascima koji se primenjuju i usvajaju u sve gorim okolnostima, ali i u korumpiranim institucijama koje bi trebalo da spreče sveprisutno nasilje ili da daju podršku ženama da se protiv njega bore. Ovde, pre svega, mislim na tužilaštvo, sud, policiju, centar za socijalni rad i ostale ustanove predviđene za zaštitu žena, ukoliko su u međuvremenu uopšte opstale. Zato su izjave zvaničnika koji pozivaju žene da prijave nadležnim institucijama bilo koji vid nasilja u najmanju ruku licemerne. Žene se opravdano plaše da to urade, jer se ništa neće promeniti, štaviše mogu da dovedu u opasnost i sebe i svoje porodice, da ne govorimo o medijskom linču, i o onome što bi se desilo u njihovom okruženju da se takva stvar iznese javno. Najgore je što se te žene plaše solidarnosti sa drugim ženama i gube u tom svom osećaju bezizlaznosti, koji se svaki put pojača kad se Palma pojavi u udarnim terminima u raznoraznim programima sa nacionalnim frekvencijama, da malo pripreti ili ukaže na to koliko je nedodirljiv šta god da uradi, a dosta toga se nakupilo od 1990-ih do danas. Meni je ovakva situacija zastrašujuća, jer je očigledno da gubimo iz dana u dan svako svoje teško stečeno pravo na život, posao, dostojanstvo, slobodu. Osuđivanje i upiranje prsta u žene koje su se našle na tom spisku podrške Palmi ili moralisanje u vezi sa istupanjem direktorke Centra za socijalni rad u Jagodini je skretanje pažnje sa glavnog problema, opet kroz instrumentalizaciju i pokoravanje žena.”
Nasilje, eksploatacija i zlostavljanja
Kako naglašava Olga Dimitrijević, još jedna stvar dodatno potcrtava osećaje teskobe, užasa, ali i gneva, koje izaziva ceo slučaj i naš život u opisanom sistemu: “U pitanju je pozicioniranje masovnih medija, odnosno televizija sa nacionalnom frekvencijom u svemu ovome. O optužbama koje su iznete protiv Palme se dugo šuška na sve strane, i to svi znaju; i voditelji, i politički i poslovni partneri, i obični ljudi. Ali, otkako su optužbe postale javne, Palma je gostovao u nikad više emisija, zabavnog karaktera, kao najlegitimniji gost, u koje su ga zvale žene, u kojima bi sedeo okružen ženama – drugim gošćama emisija. Zvuči groteskno, što i jeste. Mejnstrim medijski aparat se upregao ne u rehabilitaciju Palme, nego upravo u potvrđivanje da problema nema, da ga nikad nije bilo, i da je Palma i sve što on predstavlja i što radi, deo kompleksne tvrđave savremenog srpskog patrijarhata i kapitalizma na periferiji koju podjednako čine lokalni knezovi (počevši od predsednika republike), medijske zvezde, organizovani kriminal, navijačke bande, sakrivanje ratnih zločina, privatizacija, glad i beda i Beograd na vodi.”
Lažni moral porodičnih vrednosti samo je dimna zavesa kojom se guši i prigušuje istina o nasilju, eksploataciji i zlostavljanju. ,”Muškarci vladaju svetom a žene vladaju muškarcima’’ glasi odgojiteljska matrica koja podstiče manipulacije, trpljenja, ‘motanja oko malog prsta’, ucene i nasilje u (heteroseksualnim) partnerskim odnosima” smatra je spisateljica Tanja Šljivar. Dodaje da “ko god misli da su žene oligarha, nasilnika, zlostavljača i kriminalaca one koje vladaju muškarcima, dok ovi vladaju svijetom kojeg sami na smenu kreiraju i uništavaju, odbija da uvaži nevidljivi, reproduktivni rad, kao i rad na sopstvenim telima”. Tako Dragan Marković Palma sa stranica tabloida komentarišući sve osim krivične prijave podnesene protiv njega poručuje i da se ,”Ceca nikad neće ponovo udati”, čime insinuira da mrtav muž kriminalac, i njegovi najbliži saradnici i dalje polažu pravo na život žive žene. Navodno heteroseksualni i navodno monogamni brak ženama kriminogenih vlastodržaca omogućava klasnu ali ne i rodnu privilegiju. “Jer, istina, moći će nešto da naslede ali samo ako ih prethodno ne ubiju od batina, pretnji i ucena”, poentira Šljivar.
Rodno zasnovano porodično nasilje postalo je svakodnevica u Srbiji, prigušena u četiri zida toplog srpskog domaćinskog doma. Efekat izloženosti nasilju kako u svakodnevnom životu tako i u medijima od 1990-ih godina pa do danas stvorilo je kumulativni efekat prestanka prepoznavanja nasilničkog ponašanja. Kako ističe umetnica i istraživačica Darija Medić, pored toga, većina ljudi na ovim prostorima socijalizovana je tako da povišen ton znači izražavanje ljubavi, a u tome leže neke od osnova normalizacije nasilja. Slični primeri se mogu uočiti u kontinuitetu svakodnevnog života, kao ulja koje podmazuje ceo mehanizam. “Na primer, iz svog stana čujem komšiju koji svakodnevno viče. Promaljaju se izrazi kao što u ’šta ti misliš ko si’, ’mamicu ti tvoju’, i neke eksplicitnije psovke i uvrede. One se talože u akustičnom prostoru između zidova. Očekujem taj zvuk kao novu normalnost u kojoj živim svakodnevno”, zaključuje Medić.
Disciplinarne metode za uterivanje srpskih porodičnih vrednosti odavno su kroz ispucale zidove srpskih domova dospele i u druge aspekte naše svakodnevice. “Na putu do posla u gradskom prevozu poneki putnik se posvađa sa kontrolorom ili se čuje pojedina telefonska rasprav; vozač autobusa vikanjem komunicira sa ostalim učesnicima u prevozu; ili se na ulici često desi neki incident između pešaka i automobila, u kom neko nekome dobacuje uvrede. Odem na posao i na grupnom sastanku svake nedelje menadžer iznosi probleme sa kojima se firma suočava te nedelje, i svaki put kada to radi, narativ je prikazan kroz kontekst problema, krivca i naravoučenija, sa povišenim tonom i sa obraćanjem celokupnoj grupi kao nosiocima tereta. Nijedan od ovih događaja kao pojedinačni nisu nerazumljivi u datom kontekstu, ali su kao svakodnevica povezani i u kontinuitetu stvaraju kumulativni efekat u kom se normalizuje povišen ton, uvrede i osuđivanje kao legitimna (i često poželjna) forma komunikacije koja doprinosu zamagljivanju granica nasilnog ponašanja kako drugih, tako i sebe.”
Na žalost, mnoge se žene danas osećaju da su same i nemoćne da se odbrane od nasilja koje naseljava gotovo sve naše odnose. Kako kaže Jelena Petrović, “svi znamo šta se dešava oko nas, ali niko ne zna kako da to promeni. U Jagodini se u ovom trenutku svaka žena koja je žrtva nasilja, ucene, manipulacije oseća usamljeno i ugroženo. Jedno je sigurno, nijedna žena to sama ne može da promeni. Problem nije u ženama koje podržavaju Palmu, voljno ili nevoljno, već u sistemu koji eksploatiše i normalizuje nasilje, učvršćujući iz dana u dan osovine patrijarhata, a to je više nego očigledno u ovom konkretnom slučaju.” Kako bi proterale nasilje iz naših života, iako je važno, nažalost nije dovoljno da se obračunamo samo s pojedincima i individualnim nasilnicima koji su zamenljivi. Kako kaže Nađa Bobičić, u Srbiji čak i da jedan Palma bude pušten niz vodu kao što je bio Jutka, čovek koji je bio u zatvoru zbog zlostavljanja Marije Lukić, na njegovo će mesto doći novi moćnik. “Jedini način da se ovaj krug prekine jeste da se onemoguće strukturni uslovi koji pogoduju svakovrsnoj eksploataciji, koja se u jednom svom vidu manifestuje i kroz kontrolu i nasilje nad ženskim tijelima.”