Srpski predsjednik Aleksandar Vučić nedavno je prozvao srpske žene da ne rađaju djecu, a on otvara fabrike u kojima bi ta djeca trebala raditi. Pritom se zapitao i koliko treba da plate da netko ima dijete. Odgovor je svima poznat: veća radnička prava i plaće, dostupnije i efikasnije zdravstvo i obuhvatnija socijalna zaštita. Kao što i svi znaju da vlast ta sredstva donira investitorima u obliku subvencija za izgradnju fabrika i to u tolikim iznosima da ih lišava bilo kakvog poslovnog rizika.
Stižu dobre vesti iz Srbije, usvojen je Zakon o rodnoj ravnopravnosti! Kažu, sad su jednaka prava, odgovornosti i mogućnosti, a ravnomerno učešće i uravnotežena zastupljenost žena i muškaraca u svim oblastima života su zakonom garantovana. I taman smo pomislili da nam je društvo postalo za zeru ravnopravnije, iako je jasno da doneti zakon neće mnogo da nas mrdne sa mrtve tačke neravnopravnosti jer je praksa daleko od papira, predsednik nas je podsetio na realnost u kojoj živimo, daleko od ravnopravnosti i društvene jednakosti.
Ko bi rekao da će na petosatnom predstavljanju izveštaja o Kosovu, na kome se pričalo kako kompromisnog rešenja za Kosovo nema ali da ga “nećemo dati”, doći do priče o natalitetu u Srbiji, i to zbog potencijalno praznih srpskih fabrika. Žene svako malo neko opomene da ne rađaju dovoljno, ovog puta je na red došla potreba za rađanjem više dece da bi imao ko da radi u fabrikama.
“Ne znam koliko treba da platimo da bi neko imao dete” rekao je Aleksandar Vučić na predstavljanju izveštaja o Kosovu: “Ako treba to da radimo uradićemo. Jer nam to postaje najskuplja i najvažnija reč u Srbiji ili jedina važna reč. Nećemo da imamo radnu snagu za fabrike, nećemo da imamo ništa, ako nemamo dece”.
Ova izjava mogla se i ranije čuti, i to baš na otvaranjima fabričkih pogona po Srbiji. Narativ o potrebi da rađamo više dece postala je pokazatelj ekonomskog rasta balkanskog tigra. Rađajte decu da stignemo trend razvoja! Samo što nije da Srbija proizvodi povoljnu poslovnu klimu za radnike i radnice, razvija socijalnu državu, podršku i pomoć za trudnice i porodilje i stvara prosperitetnu životnu perspektivu. Naprotiv.
Cena “dobre poslovne klime”
I baš ovih dana predsednik slavi otvorenih 180 fabričkih pogona, a kaže da bi voleo da u naredne četiri godine otvori još 100. Kako privlačenje stranih investicija u Srbiji predstavlja jedan (ako ne i jedini) od osnovnih načina stvaranja “ekonomske stabilnosti i razvoja”, nije ni čudo što se kaže da živimo u zlatnom dobu. Otvaraju se tolike fabrike koje država subvencioniše šakom i kapom, plaća ogromne pare za zaposlenje radnika i radnica, koji teško dođu do ugovora na neodređeno, a budu plaćeni tek nešto iznad minimalca. Istini na volju, o lošim uslovima rada u fabrikama priča se naveliko i naširoko, pa ipak država ostaje potpuno slepa i gluva na masovno kršenje radnih a često i ljudskih prava zaposlenih u fabrikama, o zagađenju na koje se žmuri i da ne pričamo.
Politika subvencionisanja stranih investitora radi otvaranja novih radnih mesta uveo je još Mlađan Dinkić, a tadašnja vlada je, slično kao i ova, obećavala smanjenje stope nezaposlenosti. Od tada do sada ogroman broj investitora je došao u Srbiju, dobio mesto za izgradnju fabrika na poklon i subvencije na nivou višegodišnjeg besplatnog rada radnika za investitore.
A u fabrikama stanje nikakvo. Samo nekoliko dana pre predsednikove zabrinutosti ko će nam raditi u fabrikama radnice knjaževačke tekstilne firme “Giuseppe Leva” spontano su obustavile rad zbog neisplaćenih zarada ali i zbog toga što su im plate manje od minimalne zarade koja je propisana zakonom. O lošim radnim uslovima u Geoxu se već redovno izveštava, a poslednje vesti ticale su se spontane obustave rada zbog neisplaćenog prekovremenog rada, produžavanja radnog vremena i kašnjenja plata onima koji su bili na bolovanju u toku pandemije koronavirusa. Neki od inicijatora ove obustave rada su nakon nekoliko meseci suspenzije sa posla konačno i otpušteni.
Tokom karantinskog perioda u toku prošle godine kada su epidemiološke mere tu i tamo makar nominalno postojale, u fabrikama u Srbiji su se zbog nebrige poslodavaca stvarala mikrozarišta koronavirusa. Ogroman broj zaraženih, cele porodice u bolnicama i u izolaciji, a za to vreme su investitori, poput onog u Juri molili vlast da se mere popuste i da se radnici vrate na posao jer će u suprotnom napustiti Srbiju. Slična situacija nepoštovanja epidemioloških mera, a zapravo elementarne bezbednosti na radu bila je praksa i u drugim fabrikama širom Srbije.
Kriza pokazuje realno stanje i politiku poslovanja stranih invenstitora – kada prigusti, ti podeli otkaze. Cele prošle godine radnici i radnice su otpuštani, ugovori se nisu produžavali a subvencije u parama, nekretninama, zemljištu i ekološkim normativima su ostajale investitoru, kao poklon velikodušne Srbije. Za državu su radnici nevidljivi, dok predstavnici vlasti istovremeno pričaju o najvećem rastu u Evropi, i budžetskom suficitu koji je najvećim delom stvoren smanjenjem socijalnih davanja. Stvaranje “povoljne poslovne klime” za investitore zapravo podrazumeva degradaciju prava svih građana i građanki Srbije, od trošenja javnog novca za subvencionisanje stranog kapitala koji ode kad se negde ukaže prilika za jeftinijim radom, do devastacije zakonske regulative koja štiti građane u različitim oblastima – od zdravlja, socijalnih davanja, životne sredine, do rada.
Godine borbe sa mamama
I dok traje ta “otvorimo što više fabrika” trka vredno se radilo i na pogoršanju položaja trudnica i porodilja. Najpre je pre tri godine donet Zakon o finansijskoj pomoći porodicama s decom koji je diskriminisao najpre nezaposlene, prekarno zaposlene žene, majke dece sa invaliditetom i Romkinje, da bi ove godine “greška priznata” a Zakon minimalno izmenjen, nedovoljno da bi se moglo reći da je situacija značajnije bolja. Tri pune godine žene su diskriminisane i ostajale često sa manje od 1.000 dinara porodiljske nadoknade mesečno. Sve to u cilju borbe protiv onoga što je tadašnja i sadašnja vlast proglasila tzv. porodiljskom mafijom, odnosno ženama koje rađaju decu i treba da prime trudničku i porodiljsku nadoknadu.
Dok država podvikuje “Rađaj, ne odgađaj”, trudnice su nekada prinuđene da rade skoro do porođaja kako bi ispunile uslove za porodiljsku nadoknadu. Uz takav odnos prema trudnicama i porodiljama ne čudi činjenica da je politika da žene koje planiraju trudnoću prenatalne testove za prevenciju od gubitka trudnoće mogu da ostvare nakon dva a najčešće tri uzastopna pobačaja. Testovi su skupi za osiromašeno zdravstvo, pa žene sa ovakvim iskustvima ogromne novce ostavljaju u privatnim laboratorijama i klinikama. Ako pak i zatrudnite u Srbiji, tu tek kreće zabava. Zdravstvena zaštita žena devastirana, ginekološki pregledi i analize preskupi, a informacije nedostupne. Dok državna finansijska pomoć dolazi nakon porođaja, i to jednokratno, roditelji nakon toga ostaju prepušteni samima sebi, jer kako raste dete, tako rastu i troškovi.
Državni vrtići su dostupni samo stalno zaposlenim roditeljima, i to pod uslovom da oba roditelja rade, ukoliko je jedno nezaposleno, a to je češće majka, od vrtića nema ništa – što znači da neće biti izgleda ni da se posao aktivno traži. Otud žene posle porođaja češće postaju ne samo nezaposlene, već i ekonomski neaktivne. A socijalna davanja faktički nepostojeća – socijalna pomoć mizernih iznosa sedam meseci u godini, a dečji dodatak jedva pokrije pelene neophodne za bebu na mesečnom nivou.
Prosperitetna životna perspektiva
Nasuprot zvaničnim statistikama koje šminkaju stvarnost u Srbiji, veliki procenat ljudi je nezaposlen, a i oni koji imaju posao, teško su do njega došli i dugo su ga tražili. Najčešće je to posao koji ne odgovara njihovim kvalifikacijama, nesiguran, privremen ili povremen, često jako malo plaćen. Takvi poslovi, osim egzistencijalne i opšte životne nesigurnosti stvaraju stres i depresiju, i potpuni osećaj beznađa. U takvim životnim okolnostima, većina mladih ljudi nemaju nikakve uslove za dostojanstven život ni sebe, ni potencijalnog deteta.
Minimalna plata, koju (zvanično) prima preko 15 odsto zaposlenih u Srbiji i dalje ostaje ispod vrednosti minimalne potrošačke korpe, koja ni približno nije dovoljna za normalan život. Imajući u vidu da je u zoni siromaštva preko dvadeset odsto stanovništva a da je mnogo većem procentu prosečna plata nedostižni luksuz, pitanje koliko treba da se plati da bi se rađala deca svojevrstan su cinizam.
I nije ni neobično da takve cinične izjave dolaze sa vrha ove vlasti, iste one koja žene proglašava porodiljskom mafijom, koja siromaštvo vidi kao individualnu odgovornost siromašnih a ne kao sistemsku posledicu politika koje sprovode. Institucije su blokirane, parlament sveden na formalno postojanje čisto da zadovolji formu, u pravosudni sistem se u poslednje vreme značajno politički interveniše. U državi u kojoj umire najviše ljudi od zagađenja u Evropi, koja je na vrhu lista obolelih i umrlih od različitih oblika malignih bolesti, u kojoj ne postoji preventiva u medicini, ne postoje elementarni uslovi dostojanstvenog života, teško je odlučiti se za ostanak, a kamoli rađanje dece.
Koju je onda funkciju imala ova izjava? Da prikrije srušeni mit Srbije u zlatnom dobu – da nema srpskog Kosova, ali ima ekonomskog prosperiteta? Kažu političari da nam ide nikad bolje, samo otvaramo fabrike. Jedino što zlatni san kvari jeste to ako nas ne bude više, onda ćemo morati da uvozimo radnu snagu. Kako ćemo formulisati oglas za uvoz radne snage ostaje da se vidi, možda slično kao onaj oglas kada je Srbija oglasila najjeftiniju radnu snagu kao mamac za investitore.
Iako se usvaja niz obavezujućih konvencija za poboljšanje društvene jednakosti i ravnopravnosti, donose zakoni i zakonska rešenja, u stvarnosti je društvo duboko podeljeno, nejednakosti sve veće a ravnopravnost sve dalja. A da nema sposobnih političara na vlasti bilo bi još gore, trošio bi se budžetski suficit bez kontrole pa se ne bi imalo dovoljno novca za koječije džepove i poklone investitorima. Pošto je taj problem rešen stvaranjem povoljne poslovne klime za investitore, možemo nezaposleni i potplaćeni konačno da krenemo u rađanje dece za još ovih 100 planiranih fabrika.