Upravo u momentu promjene globalnih trendova u oporezivanju kapitala, Srbija je odlučila nastaviti utabanom stazom i dodatno olakšati život najbogatijima poreznim izmjenama. I to sve pod krinkom brige za mlade.
Sredinom prošlog meseca predsednik Srbije Aleksandar Vučić održao je jednu od svojih mnogobrojnih i maltene svakodnevnih konferencija za novinare u podrazumeva se, direktnom televizijskom prenosu. Bilo je to za srpske političke prilike standardno predsednikovo obraćanje u kome je on između ostalog govorio o dijalogu na relaciji Beograd-Priština i o napretku srpske privrede u samo njemu svojstvenom maniru. Ako Vas je zanimalo kada i koliko puta je u toku Briselskog razgovora Vučić odbrusio Kurtiju , nakon koje tačno Vučićeve replike se Kurti “detonirao”, koliko je prištinska delegacija licemerna i bezobzirna ili ako ste bili raspoloženi da čujete koliko je u decimalu iznosio ekonomski rast Srbije u prvom kvartalu i nabrajanje jedne po jedne od devetnaest evropskih zemalja od kojih smo “bolji” (sa posebnim naglaskom na Crnu Goru koja je “ubedljivo najlošija”), ali i koliko smo hektara pšenice posejali i kakav će biti rod ove godine, mogli ste okrenuti jedan od kanala sa nacionalnom frekvencijom i bili biste na pravom mestu.
Ipak, negde između “borbe za Kosovo” i bajki o ekonomskom balkanskom tigru imali smo priliku da čujemo i “šta je naša nova politika posebno za mlade ljude”. Ispostaviće se da je reč o setu novih poreskih mera koje bi trebalo da se odnose na mlade i koje će prema rečima predsednika “mnogo značiti ljudima do četrdeset godina”.
“Veliki signal mladima da mislimo na njih”
Prva nova poreska mera, a ujedno i ona koja je sa razlogom privukla najveću pažnju javnosti jeste ukidanje plaćanja godišnjeg poreza na dohodak građana za one mlađe od četrdeset godina. “Za one koji ne znaju reč je o onom ekstraporezu koji jednom godišnje plaćaju svi koji imaju platu višu od proseka”, rekao je Vučić i tako javnosti već u drugoj rečenici obznanjivanja novih poreskih mera plasirao top spin u stilu jednog od velemajstora teniske igre Rafaela Nadala. Sigurno je bilo i onih koji su se poradovali da će baš njihov sin ili ćerka biti oni koji će profitirati na račun nove državne mere. Međutim, sitnica koju je Vučić izostavio je ta da godišnji porez na dohodak plaćaju samo oni građani koji imaju platu najmanje tri puta veću od republičkog proseka. Broj obveznika ovog “ekstraporeza” kako se on ponekad naziva, u 2019. godini bio je svega 27 866 ljudi, što bi relativno posmatrano bilo nešto više od 1% ukupnog broja zaposlenih u Srbiji.
Tačan broj mlađih od četrdeset godina koji plaćaju ovaj porez nije poznat, ali taj broj ne može biti veći od par hiljada ljudi. Prema procenama nekih poreskih savetnika tek je svaki dvadeseti obveznik ovog poreza mlađi od četrdeset godina. Ali koliko tačno iznosi i kako se utvđuje visina ovog poreza?
Nakon što država objavi koliko iznosi prosečna plata na republičkom nivou u posmatranoj godini, svi oni koji zarađuju više od tri prosečne plate dužni su da u određenom roku pored regularnog poreza koji plaćaju svi, jednom godišnje plate i dodatnih 10% poreza na iznos prihoda koji prelazi tri prosečne zarade, dok su oni koji zarađuju više od 6 prosečnih plata dužni da plate još 15%. Na primer, ako prosečna zarada iznosi 500 evra, a neko zarađuje 3.500 evra on bi platio 10% na iznos preko tri, a do 6 prosečnih zarada (3.000-1.500 evra), dok bi za onaj deo preko 6 prosečnih zarada platio dodatnih 15% (3.500-3.000 evra). Dakle to bi bilo 10% na 1500 evra plus 15% na 500 evra što znači da bi na ime ovog poreza posmatrani obveznik bio dužan 225 evra na mesečnom nivou, a pošto je u pitanju godišnji porez taj iznos bi se pomnožio sa 12.
Većina evropskih zemalja primenjuje sistem progresivnog oporezivanja dohotka što u praksi znači da što je neko bogatiji plaća veći porez (ne samo u apsolutnom iznosu, već i u relativnom). Srbija je jedna od retkih zemalja koja primenjuje proporcionalni sistem oporezivanja sa minimalnim elementom progresije (zahvaljujući upravo opisanom godišnjem porezu na dohodak građana). U Srbiji gotovo svi plaćaju istu stopu poreza na dohodak bez obzira na visinu zarade i ta stopa iznosi 10%. Tek ako spadate u ovih 1% ljudi po visini plate koju zarađujete platićete dodatni porez. To efektivno znači da ljudi koji zarađuju minimalnu zaradu (oko 270 evra) i ljudi koji zarađuju do tri prosečne zarade (oko 1650 evra) plaćaju porez na dohodak po istoj stopi od 10%. Osim toga što je dohodovni cenzus za plaćanje većeg poreza veoma visok i stope koje se plaćaju na veće zarade su veoma niske. Možda još važnije, neoporezivi iznos dohotka čija je osnovna svrha da smanji poreski teret sa onih koji zarađuju najmanje jedan je od najnižih u regionu.
Šlag na tortu predstavlja činjenica da je Srbija jedna od retkih zemalja u Evropi koja prilikom oporezivanja dohotka uopšte ne uzima u obzir materijalne potrebe domaćinstva u kojima poreski obveznici žive. Drugim rečima, porez na dohodak koji građani plaćaju je isti bez obzira da li neko živi sam ili u domaćinstvu u kome izdržava pet članova porodice. Sve zemlje EU osim Bugarske pružaju neki vid poreskih olakšica u zavisnosti od broja članova porodice koje izdržavaju. Izuzetak u Srbiji se pravi samo u slučaju plaćanja godišnjeg poreza na dohodak građana. Ekskluzivno pravo na poreske olakšice u zavisnosti od broja izdržavanih članova porodice pripada samo 1% građana sa najvišim primanjima.
Prema podacima prestižne World Inequality Database, udeo dohotka (pre oporezivanja) 1% najbogatijih u ukupnom nacionalnom dohotku u Srbiji je ubedljivo najveći u odnosu na sve zemlje bivše Jugoslavije i on iznosi 11,2% (Hrvatska i Slovenija su npr. na 8,9% i 8,4% respektivno). A ako posmatramo brojke za udeo 50% najsiromašnijih građana u ukupnom nacionalnom dohotku, podaci su još više poražavajući. Neračunajući Crnu Goru zbog premalog uzorka populacije i Tursku koja se većinski nalazi u Aziji, Srbija ima najmanji udeo dohotka najsiromašnijih 50% u ukupnom dohotku u Evropi! Bar smo u nečemu evropski šampioni. Upravo se u zemlji galopirajuće dohodovne nejednakosti kao što je Srbija ogleda najveća potreba za društveno pravednijim mehanizmom progresivnog oporezivanja dohotka. Na žalost građana Srbije, kreatori ekonomske politike u zemlji ne razmišljaju na sličan način.
Lažna briga za mlade i “fantastična stimulacija”
Za one koji su možda mislili da Vučić nije svesno pokušao da obmane javnost kada je građane koji plaćaju godišnji porez na dohodak i kojima je upravo ukinuo isti grupisao u “sve one koji imaju platu višu od proseka” zato što to mnogo bolje zvuči od ukidanja poreza svim onima koji zarađuju najmanje tri, a najviše beskonačno puta više od proseka, dovoljno je bilo da sačekaju deo konferencije sa pitanjima novinara. Na pitanje novinara N1 da li se ukida porez ljudima mlađim od četrdeset godina sa najvećim primanjima Vučić je odgovorio: “Ne sa najvećim, već sa iznadprosečnim primanjima da se ne bi vraćali na prosečna primanja”.
Ne samo što je ponovio svoj spin, već ga ja u ovoj rečenici dobrano nadogradio. Kao što smo mogli videti u prethodnom numeričkom primeru, čak i da je poreska stopa ovog vida oporezivanja 100% (a ne mizernih 10% kako jeste) ljudi koji plaćaju ekstraporez nikada ne bi mogli da se “vrate na prosečna primanja” jer se ta poreska stopa ne obračunava na ukupan iznos njihove zarade, već samo na onaj deo preko trostruke prosečne nadnice. Iz kakvog god da je ružičastog ekonomskog imaginarijuma Vučić izvukao ovu rečenicu mnogo je, čak i za njegove hudinijevske standarde.
Ova Vučićeva izjava je mnogo zlokobnija nego što se to možda u prvi mah čini. Ona nam veoma jasno pokazuje na koji način izvršna vlast u Srbiji shvata poreski sistem. Gledano iz vizure vlasti porez na dohodak verovatno nije sredstvo ublažavanja društvenih nejednakosti zahvaljujući kome bi oni nešto (ili u ovom slučaju dosta) imućniji platili nešto veći porez od onih siromašnijih i na taj način vratili mali delić ekonomskog kolača društvu, koji bi dalje trebalo da taj novac preusmeri ka onima kojima je on mnogo potrebniji. Ne, porez na dohodak u Vučićevoj glavi očigledno predstavlja otimačinu od bogatih. Srećom, novinar N1 nije bio zadovoljan odgovorom predsednika pa ga je koji sekund kasnije pitao zašto se ukida porez bogatima na šta mu je Vučić replicirao: “Nije to porez bogatima, to je porez mladima da bi mogli da ulažu u biznis, da vam to objasnim. Nisu oni bogati, nije bogat onaj ko mora da plati 50 hiljada ekstraporeza. Naprotiv. A njemu je potrebno da ulaže dodatno u život, da ulaže u potrošnju što je moguće više i da investira u svoj rad i u svoj posao u budućnosti. To je jedna fantastična stimulacija.”
Da bismo videli da li i u kojoj meri realnost demantuje predsednika kada je reč o tome ko je bogat, a ko nije bogat u Srbiji, morali bismo da pogledamo kakvo je stanje na tržištu rada (posebno mladih) i da stvari posmatramo kontekstualno. Prema podacima Eurostata, nezaposlenost mladih u Srbiji je 20,6% što je drastično više od proseka EU koji iznosi 12,5%. Prosečna zarada mladih do trideset godina u julu 2020. bila je nešto manja od 52 hiljade dinara. Bitno je imati u vidu da je u godini pandemije veliki broj mladih na niže plaćenim i nesigurnijim poslovima izgubio posao, posebno u Srbiji koja je po procentu mladih koji su zaposleni na privremenim poslovima u Evropi gora jedino od CG, Portugala, Španije i Italije koje sve spadaju u grupu zemalja koje zapošljavaju veliki broj mladih u okviru turističkog sektora u kome mnogobrojna zaposlenja imaju sezonski karakter. A kada solidan broj mladih na niskoplaćenim poslovima biva otpušten, prosečna zarada mladih raste. Da se nešto slično odigralo pokazuje i podatak da je plata mladih u 2020. bila veća za čak 12,7% u odnosu na isti mesec 2019. godine. Ali čak i ovi podaci ne prikazuju pravu sliku na tržištu rada mladih.
Zbog izrazite ekonomske nejednakosti u zemlji, najčešća plata mladih je daleko niža od prosečne. U starosnom uzrastu od 25-29 godina recimo, plata do 35 hiljada dinara je ubedljivo najčešća i nju prima više od trećine ljudi u ovoj starosnoj grupi, dok je za za mlade između 20-24 godine ona još dominantnija sa učešćem od 43,7%. Vučićev zamišljeni pojedinac koji plati 50 hiljada na ekstraporez morao bi da ostvari godišnji bruto dohodak od otprilike 3 886 000 dinara. Ako to prevedemo u neto platu na mesečnom nivou to bi bilo negde oko 235 hiljada dinara ili 2000 evra. Biti bogat je relativna kategorija. Nije isto biti bogat u Somaliji i SAD-u i upravo u tom kontekstu je Vučićeva tvrdnja da nije bogat onaj ko zarađuje 235 hiljada mesečno u zemlji u kojoj 31,5 % ukupnog stanovništva (i to zaposlenog) prima platu manju od 35 hiljada dinara suluda. Pogotovo ako je taj neko mlađi od četrdeset godina.
Predsednik je istog dana u svom obraćanju javnosti najavio još dve nove poreske mere koje se tiču mladih. Prva od te dve je trogodišnje oslobođenje plaćanja poreza i doprinosa u iznosu od 70% na zarade zaposlenih koji prvi put ulaze na tržište rada, ali samo onih koji ostvaruju najmanje prosečnu platu i to kod poslodavca koji tokom te tri godine “ne smanjuje broj zaposlenih”. Nije precizirano da li ovaj poslednji uslov znači nemogućnost davanja otkaza nijednom radniku u toku te tri godine za firme koje uzmu učešće u ovome ili je reč o nesmanjivanju broja zaposlenih agregatno posmatrano. Bilo kako bilo, znamo da poslodavci ne gledaju blagonaklono na bilo koji manjak fleksibilnosti, pogotovo kad je reč o potencijalnom otpuštanju pa ostaje pitanje u kojoj meri će im ovakav podsticaj biti privlačan.
Ipak, mnogo veći problem kada je reč o ovoj meri je to što se ona odnosi samo na one koji ugovore najmanje prosečnu zaradu na svom prvom poslu, što naravno predstavlja jako mali broj ljudi. Možda najbolja ilustracija toga jeste prošlogodišnji projekat Vlade pod nazivom “Moja prva plata”. U okviru tog projekta našlo se 10 hiljada radnih mesta za mlade u pretežno privatnom sektoru koji su tek završili školovanje (bilo srednju školu ili fakultet). Problem je bio u tome što je zarada koju su mladi dobijali iznosila svega 20 hiljada za one sa završenom srednjom školom i 24 hiljade za one sa završenim fakultetima. Radni staž im se nije računao, imali su samo delimično zdravstveno osiguranje, a pravo na odmor i mnogobrojna druga prava za učesnike ovog projekta bila su misaona imenica. Čak je i uredba na kojoj počiva ovaj program od dela stručne javnosti bio ocenjen kao nezakonit. Posebno je ironično da su se u okviru državnog projekta koji se zove “Moja prva plata” isplaćivale zarade od 20 do 24 hiljade dinara koje su miljama udaljene čak i od minimalne plate. Toliko o brizi o mladima.
Poslednja mera koja je najavljena bila je oslobađanje plaćanja poreza i doprinosa na zarade zaposlenih koji rade na projektima istraživanja i razvoja u iznosu od 70%. Ovo je mera koja bi mogla da se pokaže kao vrlo korisna za mlade, iako ponovo nije precizno definisano šta se podrazumeva pod projektima istraživanja i razvoja. Dodatnu sumnju budi činjenica da je Vučić obrazlažući ovu meru govorio o našim privatnim kompanijama dok država i univerziteti nisu pominjani. Mnogo bi svrsishodnije bilo da su se jednostavno povećala državna ulaganja u istraživanje i razvoj pošto Srbija godišnje izdvaja svega 0,89% BDP-a za ove namene što je skoro 2,5 puta manje od proseka Evropske Unije. Pritom, dok su ova izdvajanja 2019. u EU u proseku rasla u odnosu na 2018. godinu, naša su se smanjila.
Prepisivanje od Orbana i marketing “sa vrha”
Premijer Mađarske, Viktor Orban je početkom ove godine u nameri da privuče mlađe biračko telo pred parlamentarne izbore koji se (gle čuda) baš kao i u Srbiji održavaju na proleće sledeće godine, najavio ukidanje plaćanja poreza na dohodak za mlađe od 25 godina. Da Vučić i Orban imaju više nego prijateljski odnos domaća javnost se po ko zna koji put mogla uveriti pre svega par dana kada je Orban došao u posetu Beogradu. Nekoliko dana posle objave Orbanovih plaćenih reklama u novinama širom EU (uključujući i Hrvatsku) u kojima se kao poslednja tačka spominje neophodnost primanja Srbije u Evropsku Uniju, premijer Mađarske je svratio u Beograd da ponovi svoje apele EU da primi Srbiju u svoje naručje da se u protivnom ne bi raspala. Vučić je uzvratio uslugu pružajući Orbanu besplatni PR i priliku da koristeći posetu Beogradu još jednom pošalje svoje poruke EU. Predsednik Srbije prošle godine je čak izjavio kako mu “ne pada na pamet” da govori bila šta loše o Mađarskoj i njenom premijeru Viktoru Orbanu samo da bi dobio podršku levih liberalnih evropskih krugova i pohvale u stranoj štampi.
Ipak, pomenuto predizborno ukidanje poreza na dohodak mladima nije čak ni Orbanov nedavni izum. Vladajuća nacionalistička Stranka prava i pravde u Poljskoj 2019. godine ispunila je obećanje iz predizborne kampanje usvojivši zakon koji ukida plaćanje poreza na dohodak svim građanima ispod 26 godina starosti. Prema tom zakonu, svi građani ovog uzrasta koji zarađuju do negde 130% prosečne zarade oslobođeni su plaćanja 18% poreza na dohodak koji su do tada plaćali. Za razliku od Vučićevog ukidanja poreza jednoprocentnom broju najbogatijih mladih, u ovom slučaju koristi će ostvariti većina zaposlene mlade populacije u Poljskoj. Samo na osnovu ovoga nije teško primetiti da se u ovom Vučićevom potezu koji će “mnogo značiti ljudima do 40 godina” ne krije ništa više od jeftinog političkog marketinga. Za razliku od Poljske i Mađarske u kojima se bez obzira na nepregledno dugačak spisak političkih nedostataka, vladajuće stranke ipak moraju boriti za glasove merama koje direktno pogađaju dobar deo mlade populacije, Vučiću je bitnije da lansira propagandnu poruku njihovim roditeljima da za njihovu decu postoji “nekakva budućnost” (ako već za same roditelje nema previše nade).
Međutim, ono što je Vučiću možda još važnija poruka od ove nalazi se na nekom drugom mestu. U vreme velikog manjka javnih prihoda koji predstavlja posledicu pandemije, većina zemalja sveta (predvođena onim najbogatijima) je konačno (iz nužde) odlučila da se uhvati u koštac sa višedecenijskim globalnim problemom devastiranja budžetskog novca posredstvom postojanja poreskih rajeva. Prema jednom od istraživanja, sve zemlje na svetu zajedno gube više od 427 milijardi dolara poreza na godišnjem nivou što je ilustracije radi, jednako gubljenju godišnje plate jedne medicinske sestre svake sekunde. Na poslednjem sastanku OECD-a koji se sa pravom naziva istorijskim, 130 zemalja dogovorilo se o reformi poreskog sistema koji bi se uvođenjem minimalnog globalnog korporativnog poreza konačno u određenoj meri pozabavio minimiziranjem ovog gorućeg problema. Jedna od dve zemlje EU koje nisu potpisale ovaj dogovor bila je upravo Mađarska jer bi zbog veoma niskog oporezivanja stranih korporacija ova zemlja izgubila svoju “komparativnu prednost” u privlačenju stranih direktnih investicija.
Srbija, kao “svetski šampion” u privlačenju stranih direktnih investicija na čemu se zasniva najveći deo Vučićeve ekonomske politike, “morala je” da se na neki način pridruži Mađarskoj u ovom procesu. Čini se da Vučić upravo ovim potezom ukidanja poreza delu najbogatih (koji mu uzgred budi rečeno neće praktično uopšte umanjiti javne prihode) koristi priliku da pošalje signal stranim investitorima (baš kao što je to radio nečinjenjem na kršenja bazična radna u fabrikama nekih stranih investitora na početku pandemije) da ni u trenutku kada se u svetu menja klima po pitanju oporezivanja kapitala čak i ako je na snazi jedan od regresivnijih poreskih sistema u Evropi – Srbija neće promeniti svoje opredeljenje ka svojoj strateškoj destinaciji: dnu trke do dna.