Naslijeđene iz nedavnih ratova, na ovaj ili onaj način, nacionalne tenzije na postjugoslavenskim prostorima opet vriju. Premda se opet spominju teritorijalne pretenzije sa svih strana, to spominjanje ima nešto drukčiju funkciju nego prije tridesetak godina. O prirodi nove runde nacionalističkih trabunjanja i nedostatnosti postojećih odgovora piše Vladimir Simović.
Nema ničeg novog u novokomponovanim praznicima. Svaki praznik je u nekom trenutku bio novokomponovani. Ali u njima može biti nečeg spornog. Od 2020. godine u Republici Srbiji i Republici Srpskoj, svakog 15. septembra obeležava se praznik podužeg naziva – Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. U pitanju je praznik koji se obeležava na dan proboja Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu isticanjem zastava Republike Srbije i drugim manifestacijama. Uveden je na brzinu, tako da i dalje nije upisan u Zakonu o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji.
Kritičari Aleksandra Vučića su brzo krenuli da napadaju ovaj praznik insistirajući na tome da prekogranični karakter praznika koji slavi “srpsko jedinstvo” unosi dodatne tenzije u ionako zaoštrene međunacionalne odnose na prostoru bivše Jugoslavije. U kontekstu stalnih pretnji Milorada Dodika, člana predsedništva Bosne i Hercegovine, da će Republika Srpska krenuti put nezavisnosti, jasno je kuda bi koncept “srpskog jedinstva” mogao da vodi. “Mi imamo dve države, Srbiju i Republiku Srpsku, ali je naša težnja da budemo jedna država”, rekao je Dodik prošle godine baš prilikom obeležavanja novog praznika.
Opet, kolika je zapravo razlika ovog praznika i praznika koji u Bujanovcu i Preševu svakog 28. novembra obeležava albanska zajednica slaveći Dan zastave? Vijorenje albanskih zastava na jugu Srbije uvek je propraćeno glasnim negodovanjem srpskih nacionalista koji sada slave isti potez samo na relaciji Beograd-Banja Luka.
Vučić je prošle godine otvoreno kritikovao i albanske partije koje su u opštini Bujanovac formirale lokalnu vlast bez Srpske napredne stranke i time postali retka opština u kojoj SNS ne učestvuje u vlasti. Predsednik Republike Srbije je istakao da je izostanak njegove SNS iz vlasti u Bujanovcu učinjen “pod uticajem Tirane kako bi mogli da ucenjuju Srbiju”. Kao da sličan uticaj Beograda ne postoji kada su u pitanju unutrašnja pitanja Bosne i Hercegovine.
Inače, ka južnim susedima Srbije stalno se upućuju kritike da zagovaraju stvaranje Velike Albanije. Kritičari nisu sasvim u krivu, iako je očigledno da tinjajući narativ o Velikoj Albaniji opstaje kao korisno oruđe albanskih nacionalista koji u njega ugrađuju horizont nadanja, dok istovremeno, u sadašnjosti, najveći deo albanske populacije na Balkanu, i u tome ne predstavljaju izuzetak, živi u bedi. Kao i obično, veliki nacionalistički horizont ukazuje se samo kao paravan očuvanja statusa kvo.
I dok upućuju kritike na velikoalbanske snove, srpski nacionalisti ne prestaju da sanjaju velikosrpske. Nedavno je ministar odbrane Republike Srbije, Aleksandar Vulin, izjavio da “Vučić treba da stvara Srpski svet. Beograd mora da u sebi i oko sebe okupi sve Srbe, a predsednik Srbije je predsednik svih Srba”. On je naglasio i da se “Srbija dosta pravdala što Srbi vekovima žele da budu jedno. Srbi žele da su ujedinjeni i zbog te prirodne želje i potrebe nemaju ni kome ni zašto da se pravdaju.”
Svi znamo kako se poslednji put završila priča o “viševekovnim težnjama naroda”. No igranka nacionalizma ne staje. I dok Vučić govori o tome da Srbiju “tuđe granice ne zanimaju”, on napad na izjave ministra Vulina interpretira kao napad na samu Srbiju.
Jalovi dometi liberalne kritike
Možda u tome da Srbija pomaže srpskom narodu van njenih granica i nema nečeg lošeg. Ali kako tumačiti pretenzije nacionalista i njihov patriotizam ako je politika koju decenijama unazad vode dovela do toga da danas živimo u društvu sa ogromnim nejednakostima, u kojem su plate i penzije toliko niske da ne zadovoljavaju ni deo osnovnih potreba, a siromašni ljudi, koje god nacionalnosti bili, nemaju mogućnost da budu adekvatno lečeni kroz sistem javnog zdravstva? Kako tumačiti nacionalizam sve bogatijih huškača dok narod gladuje i umire?
Možda ovo zvuči patetično, ali je u pitanju činjenica. Predugo nacionalisti sa različitih strana iskazuju pretenzije na tuđe teritorije iako su nesposobni da ljudima obezbede iole normalan život i na onoj teritoriji kojom imaju mogućnost da upravljaju.
Nedavno je i predsednik Hrvatske govorio o tome da je on u stvari predsednik i Hrvata u Bosni i Hercegovini, dok je zastupnik u hrvatskom saboru i potpredsednik saborskog odbora za ljudska prava i prava nacionalnih manjina, Zlatko Hasanbegović, izjavio da su Hrvatska i Bosna i Hercegovina jedinstvena celina. Na to je srpska nacionalistička štampa odreagovala naslovima: “Da je Vučić ovako nešto izjavio došlo bi do skandala”, kao da njegovi najbliži saradnici već nisu izgovarali identične rečenice.
No nacionalizam se mahom koristi u funkciji prikrivanja stvarnog stanja. Konstantnim zazivanjem spoljnog neprijatelja i navodne ugroženosti nacionalnih interesa, fokus se pomera sa zaista ključnog pitanja koje bi trebalo razumeti kao u suštini patriotsko – životnog standarda.
Do ovog obrta u perspektivi je teško doći, a prepreka su mu i nacionalisti i liberalni kritičari nacionalizma. Kao i obično, za tango je potrebno dvoje. Primer pogrešnog pristupa kritici nacionalističkih praksi možemo uočiti i u odnosu prema Crnoj Gori i svim turbulentnim dešavanjima koja su se tamo odigrala u prethodne dve godine. Naime, imena koja se već ustaljeno pojavljuju kao kritičari srpskog nacionalizma iz kruga liberalno usmerene inteligencije su krajem 2019. godine objavila Apel 88. I dalje zaglavljeni u devedesetim godinama, kao da se ništa nije promenilo ni na lokalnom ni na globalnom (geo)političkom planu, oni u svemu vide politiku Slobodana Miloševića i govore o tome da su Crnoj Gori ugroženi “mir, teritorijalni integritet, ustavni poredak, vladavina zakona, jednakost građana i ravnopravnost crkava i verskih zajednica”. Naglašavaju da je reč “o još jednom u nizu pokušaja zvaničnog Beograda da se Crna Gora vrati u državni okvir sa Srbijom i da se na taj način spreči njena konsolidacija kao samostalne i suverene države”. Kao da je ijedna država nastala raspadom Jugoslavije danas zaista samostalna i suverena, o čemu, na kraju krajeva, govori i to da se oni u svom apelu obraćaju “političkim akterima u mađunarodnoj zajednici”.
Treba li podsetiti da govorimo o zemlji u kojoj Milo Đukanović – čovek za koga postoje indicije da je duboko upleten u kriminalne radnje, a poslednji podaci koji su isplivali u Pandorinim papirima dokazuju i čitav splet finansijskih malverzacija u kojima je učestvovao – vlada poslednjih 30 godina. Potez oduzimanja imovine Srpske pravoslavne crkve (SPC) podstakao je pobunu dela naroda u zemlji koja jeste duboko podeljena. Nemoguće je da crnogorska vlast nije očekivala oštar odgovor SPC i njenih vernika. S tim da je, sasvim izvesno, priželjkivala i da će tenzije dovesti do veće mobilizacije njenih pristalica i pobede na poslednjim izborima. Ipak, nekada se ne odvija sve po planu. Naravno, vlast Republike Srbije ova dešavanja nije gledala sa strane, ali je licemerno nedvosmisleno stati na stranu režima Mila Đukanovića koji takođe aktivno radi na zaoštravanju nacionalnih tenzija i pokušava da manipuliše verskim institucijama pomažući formiranje nove Crnogorske pravoslavne crkve. I umesto da zagovornici „ustavnog poretka, vladavine zakona i jednakosti građana“ pozdrave, ako treba i kritički, političke promene koje su predugo čekane u Crnoj Gori, oni su postali zagovornici održanja statusa kvo koji je omogućio basnoslovno bogaćenje Mila Đukanovića i ljudi bliskih njemu.
“Autošovinizam” kao sredstvo pacifikacije
Instrumentalizacija nacionalizma je vrlo korisna alatka za obračun sa političkim protivnicima i skretanje pažnje sa sopstvenih afera. Još bolje ako su kritičari nacionalizma kratkovidi. Potpisnici Apela 88 brzo su dobili etiketu “autošovinista”. Osim što je čudno “autošovinistima” nazvati grupu nacionalno šarenolikih ljudi – potpisnici apela su i Stjepan Mesić, Milan Kučan, Azem Vlasi, itd. – ovaj termin ima i čitav niz drugih problema.
“Autošovinizam” je postao referenca kojom se svaka kritika nacionalizma pokušava izjednačiti sa mržnjom prema sopstvenoj naciji. Mehanizam optužbe za autošovinizam je vrlo jednostavan. U pitanju je igra na kartu političke korektnosti koja se, treba to otvoreno reći, kao bumerang vratila svojim inicijalnim zagovaračima. “Autošovinizam”, u stvari, do krajnjih granica utilizuje političku korektnost ne bi li argumente protiv državne politike i hegemonog desničarskog narativa proglasio u izvesnoj meri i nasiljem spram samog srpskog naroda. Ako kritikujete SPC – vi ste autošovinista jer je u središtu nacionalističkog narativa ideja da se nacionalna i religijska pripadnost moraju poklapati. Ako kritikujete spoljnu politiku aktuelne vlasti – vi ste autošovinista jer radite protiv interesa sopstvene države, a sasvim izvesno ste i strani plaćenik. Sve to ide toliko daleko da je postalo problematično kritikovati i filmove, jer kakav ste vi to Srbin ako vam “Dara iz Jasenovca” nije remek delo.
Pogrešno shvatanje koncepta naroda kao homogene kategorije, ali i izjednačavanje politike vladajuće stranke sa nacionalnim interesom, greške su koje koncept autošovinizma čine oruđem za održavanje statusa kvo. Sa druge strane, liberalni kritičari nacionalizma ne uspevaju da dobace dalje od apela koji su uvek upućeni ka apstraktnoj međunarodnoj zajednici. Teško je poverovati da iko može misliti da aktuelna vlast u Srbiji ne opstaje delom i zato što ima podršku te iste međunarodne zajednice. Rečima jednog nemačkog političara koji je učestvovao u pregovorima o izbornim uslovima u Srbiji – Evropska unija želi stabilnost i, nažalost, autoritarni režimi nude stabilnost.
Nedavno je objavljeno istraživanje koje pokazuje da stanovništvo Crne Gore ponajmanje zanimaju teme kojima se bave političari i da ih naspram identitetskih pitanja više dotiču ona socijalna i ekonomska. Slične podatke pokazuju i istraživanja u drugim bivšim jugoslovenskim republikama. Pitanja od nacionalnog značaja uglavnom skoče po prioritetu onda kada se u medijima i sa državnog vrha počne širiti panika o nacionalnim ugroženostima.
Ne treba na ovom mestu dolaziti do zaključka da su ljudi tek tako povodljivi i iracionalni. U stvari, problem predstavlja činjenica da je političko polje širom bivše Jugoslavije već decenijama okupirano od strane desnice. Partije koje bi artikulisale sentiment ljudi koji u prvi plan naglašava socijalna i ekonomska pitanja tek od skora počinju da se pojavljuju. Da bismo dugoročnije gradili alternativu potrebni su organizacioni kapaciteti koji će moći da artikulišu i politizuju ono što je većinski prisutno u stavovima naroda i povrh toga izbegnu da nasedaju na nacionalističke zamke.
Možda, za početak, nacionalizmu treba prići kao regionalnom, a ne partikularnom problemu ove ili one zajednice i kontrastirati mu politiku regionalne solidarnosti.