Aleksandar Vučić je u posljednje vrijeme odlučio stanovnicima Srbije dokazivati napredak zemlje uspoređivanjem BDP-a Srbije i Hrvatske. Navodno se iščekuje da uskoro Srbija nadmaši Hrvatsku po ukupnom BDP-u “prvi put u istoriji”. Ne samo da to ne bi bilo prvi put u istoriji već bi bilo i potpuno irelevantno u smislu mjerenja napretka. Stefan Marić je detaljno raskrinkao Vučićevu “metodologiju” i usput didaktički ukazao na ključne parametre mjerenja rasta BDP-a i podloga za usporedbe.
Pre nešto manje od godinu dana, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, gostujući u jednoj televizijskoj emisiji, u svom maniru objasnio je pravi razlog pojavljivanja “čak” tri autorska teksta “protiv njega” u hrvatskim medijima tri dana ranije. Ovakav atak na predsednika jedne zemlje prema njegovim rečima, nikada pre nije viđen. “Šta mislite zašto je to tako?”, upitao je predsednik građane. “Zato što Srbija više nije bašibozluk neuspešni koji će da zaostaje za Hrvatskom još sto godina. U ovo vreme sledeće godine, kada budemo ovde sedeli… mi ćemo prvi put u svojoj istoriji prestići Hrvatsku po bruto domaćem proizvodu (BDP)”, izjavio je Vučić u stilu Del Boja, junaka legendarne britanske serije “Mućke”.
U nastavku je podsetio građane da će se to ostvariti, baš kao što se ostvarilo i njegovo obećanje da će Srbija te 2020. godine biti najbolja u Evropi po stopi rasta i verovatno je bio upravu, jer se ni to (Srbija je po stopi rasta BDP-a 2020. bila tek šesta u Evropi) a ni ovo obećanje na kraju neće ostvariti. Nije Vučić tada prvi put govorio na ovu temu. Tako je na primer, 3. maja iste godine rekao da će Srbija “za dve godine preteći Hrvatsku po BDP-u”, da bi 1. juna to ipak bilo za godinu i po dana. Kako se situacija tako bitno promenila za manje od mesec dana možemo samo da nagađamo.
Mešanje baba i žaba
Od samog početka pandemije koronavirusa, Vučić je zbog prirode globalne krize često pokušavao da iskoristi veću pažnju koju su mu mediji poklanjali (iako je veći medijski fokus na njega od postojećeg mnogima do tada bio nezamisliv) kako bi skrenuo akcenat sa zdravstvene krize i usmerio pažnju javnosti ka nekakvim nevažnim ekonomskim pokazateljima poput kvartalnog rasta BDP-a. Dobar primer ovoga predstavlja njegova slavodobitna proklamacija procene o kvartalnom padu BDP-a EU i SAD od 3,5% i 4,8% respektivno i rastu BDP-a Srbije od 5% u prvom kvartalu prošle godine, što su tabloidi i televizije naklonjene vlasti danima nakon toga kao po komandi emitovali u svojim udarnim vestima i štampali na svojim naslovnim stranama.
Delovalo je u najmanju ruku neukusno naslađivati se ranijem i snažnijem razvoju loše epidemijske situacije u razvijenijim zemljama, pogotovo imajući u vidu njen globalni kontekst i razmere negativnih posledica, kako zdravstvenih, tako i ekonomskih, ali ispalo je kao da je Vučić jedva čekao da iskoristi momenat kako bi ubedljivije prikazao “uspehe” svoje ekonomske politike.
Naravno da su ovakvi ekonomski rezultati posledica vremenski neujednačenog pandemijskog procesa, brže i snažnije finansijske panike razvijenijih zemalja zbog veće uvezanosti globalnih lanaca snabdevanja u okviru kojeg se nalaze upravo one industrije i delatnosti od kojih u velikoj meri zavisi ekonomija (poput automobilske industrije, aviosaobraćaja, turizma itd koje su u Srbiji i sličnim zemljama praktično nepostojeće) i koje su u uslovima krize ovakve vrste prve na udaru. Kvartalni rast BDP-a ne govori praktično ništa o ekonomiji jedne zemlje ni u normalnim okolnostima, a kamoli u uslovima ovakve globalne neizvesnosti i neravnoteže. Da stvar bude gora, ovi podaci nisu čak ni uporedivi, jer je predsednik SNS-a poredio rast BDP-a Srbije u prvom kvartalu 2020. godine u odnosu na prvi kvartal 2019. godine, dok je u slučaju SAD i EU rast u prvom kvartalu 2020. godine poredio s rastom u poslednjem kvartalu 2019. godine. Suvišno je i reći koliko je ova metodološka “greška” velika i koliko ovakvo poređenje nema apsolutno nikakvog utemeljenja u ekonomskoj praksi. I ne samo to, da je za bazu poređenja rasta Srbije Vučić koristio isti period kao za SAD i EU (dakle poslednji kvartal 2019. godine), Srbija bi zapravo zabeležila pad od 0,6%, a ne rast od 5%. Ali za predsednički kabinet to je najmanje bitno, propagandna poruka je već poslata onima kojima je bila upućena.
Vodeći predstavnici vladajuće političke elite sa Aleksandrom Vučićem na njenom čelu, prošle godine su svakodnevno “bombardovali” javnost izjavama o najvećoj stopi rasta BDP-a Srbije u čitavoj Evropi, pri čemu se od takvog narativa o 2020. nije odustajalo čak ni u ovoj godini. Vučić je sredinom maja ove godine izjavio da smo imali “minus od samo 0,9% prošle godine, što je uz Litvaniju bio najbolji rezultat u Evropi” iako smo po stopi rasta BDP-a prošle godine bili na već pomenutom šestom mestu. Prošlogodišnji relativno veći ekonomski rast ili preciznije rečeno, manji pad Srbije u poređenju sa drugim zemljama EU posledica je strukturne nerazvijenosti i zaostalosti privrede, a ne uspešnog upravljanja ekonomijom, iako vlast svim silama pokušava da predstavi da je to slučaj.
Naime, Srbija nema tu “sreću” da ima razvijene sofisticirane i visoko tehnološke sektore koji stvaraju visoku proizvodnu dodatu vrednost u okviru jedne ekonomije poput već pomenutog automobilskog, telekomunikacionog, farmaceutskog itd. Turizam, koji predstavlja sektor koji je pretrpeo najveću štetu u uslovima pandemije, u Srbiji relativno govoreći ne postoji.
Sa druge strane, veliko učešće u domaćoj ekonomiji imaju upravo oni sektori koji su zbog prirode ove krize pretrpeli najmanju štetu, poput poljoprivrede koja predstavlja od 6 do 7,5% ukupnog BDP-a, što je i do pet puta više u odnosu na razvijene zemlje Zapadne Evrope. Slično tome, prehrambena industrija u domaćem BDP-u učestvuje sa 4,5%, što je značajno više od proseka Zapadne Evrope od 1,9% BDP-a. Jednostavnijim jezikom rečeno, u uslovima ekonomske krize ove vrste devastirana ekonomija za razliku od onih razvijenih, nema puno toga da izgubi.
Naprednjačka računica
Elem, vratimo se Vučićevom obećanju da će Srbija na kraju 2021. godine prestići Hrvatsku po ukupnom BDP-u. Prema podacima MMF-a, apsolutna vrednost BDP-a Srbije 2019. godine bila je 51,48 milijardi dolara, dok je BDP Hrvatske iznosio 60,75 milijardi. Stopa pada BDP-a Srbije u pandemijskoj 2020. godini bila je 1%, dok je Hrvatski BDP doživeo strmoglavi pad od čak 8%. Glavni razlog tolikog pada hrvatske privrede nalazi se u dominantnom učešću turizma u ukupnom BDP-u od čak 24,3%, što ujedno predstavlja i najveći udeo turizma u ekonomiji neke zemlje EU. Poređenja radi, turizam u Srbiji čini svega 5,9%. Koliko je ova razlika značajna najbolje možemo videti na osnovu podataka o ukupnom broju noćenja nerezidenata zemlje na godišnjem nivou. Taj broj na nivou Hrvatske u 2019. iznosio je 84,1 milion, dok je na nivou cele Srbije on bio svega 4 miliona.
Neverovatno je da kada govori o ekonomskom padu Hrvatske u uslovima pandemije Vučić nikad ne spomene veliku zavisnost Hrvatske privrede od turizma kao uzroku toga (slično radi tj. bolje rečeno ne radi i na primeru Crne Gore), dok sa druge strane ume da izjavi kako se hrvatska ekonomija razvila zahvaljujući tome što im je “Bog podario fantastičnu obalu” ili još bizarnije, da kaže kako Srbije ne može da “očekuje da će joj darovi božiji (misleći na Jadransku obalu) donositi novac” te da mora da se osloni na sebe i na veći rad svojih građana.
Kada je reč o 2021. godini, MMF predviđa stopu rasta BDP-a od 6,5% za Srbiju i 6,3% za Hrvatsku, što znači da će Srbija na kraju godine imati ukupni BDP u vrednosti od 60,67 milijardi dolara, dok će Hrvatska godinu završiti na 63,4 milijarde. Priča završena, zar ne? Možda prema računici MMF-a, ali ne i prema računici Aleksandra Vučića.
U jednoj televizijskoj emisiji pre manje od mesec dana, građani su imali prilike da steknu uvid u detaljniju računicu predsednika i to, kako običaju nalažu, od njega lično. “2012. godine mi imamo 33,679 milijardi (evra) BDP na nivou Srbije, Hrvatska ima 44,8 milijardi” započeo je izlaganje na ovu temu Vučić. U tabeli koja obuhvata ukupni nivo BDP-a i stope rasta BDP-a Hrvatske, Srbije i Crne Gore u periodu od 2020. do 2024. godine, koja se nekoliko trenutaka kasnije pojavila na malim ekranima i iz koje je Vučić čitao, piše da je BDP Srbije 2020. godine bio 46,796 milijardi evra, dok je BDP Hrvatske u istoj godini bio 49,283 milijarde.
Interesantno je da je od ukupnih 8 redova u toj tabeli, jedino pored reda u kome se nalazi ukupni BDP Hrvatske, polje u kojoj pišu izvori podataka ostalo prazno. Još veći kuriozitet predstavlja činjenica da je Vučić, kako čitajući, tako i u samoj tabeli, oba puta u cent pogodio iznos BDP-a Srbije za 2012 i 2020. godinu prema podacima Eurostata, dok je u slučaju Hrvatske oba puta “promašio” iznos. Naravno, pogađate, kada bi mu odgovaralo da BDP Hrvatske 2012. bude veći kako bi se pokazalo da Srbija brže sustiže Hrvatsku, BDP je umesto 44,483 milijarde evra (prema podacima Eurostata) nekako bio 44,8 milijardi, a kada mu je odgovaralo da u konačnici on bude manji tada je on iznosio 49,283 milijarde umesto Eurostatovih 50,189 milijardi evra.
Čak i prema Vučićevim podacima o nivou BDP-u i po revidiranoj stopi rasta (7% umesto 6,5% koliko predviđa MMF) Srbija neće prestići Hrvatsku po ukupnom BDP-u ove godine. Međutim, prema podacima iz Vučićeve tabele i prema njegovim predviđanjima to će se desiti ako stopa rasta bude veća i od tih 7% koliko “njegovo” Ministarstvo finansija predviđa, odnosno preciznije ako “budemo išli na 7,2-7,3%” rasta ove godine.
Jedini “adut” čije delovanje može u potpunosti preokrenuti situaciju u korist Vučićeve prognoze, mada ne i u korist zemlje je inflacija. Naime, kada govorimo o ukupnom BDP-u, sve vreme govorimo o BDP-u izraženom u evrima ili dolarima po tekućim cenama kako bi mogli napraviti komparaciju između BDP dve zemlje, što je standardna ekonomska praksa. Međutim, BDP svake zemlje se na statističkom nivou prvo računa u nacionalnoj valuti zemlje, pa se tek onda konvertuje u međunarodne valute.
Ako u nekoj zemlji raste inflacija, BDP u nacionalnoj valuti biće veći, a pošto je monetarna politika Narodne Banke Srbije da čvrsto drži kurs dinara u odnosu na evro nepromenjenim (i to tako što uglavnom interveniše na deviznom tržištu kupovinom evra), to znači da će i ukupan BDP izražen u evrima porasti. Inflacija u Srbiji je trenutno već dosta viša u odnosu na Hrvatsku (pogledati na primer BDP deflator u obe zemlje). U maju inflacija u Srbiji je iznosila 3,6% u odnosu na 2,1% u Hrvatskoj, dok je u avgustu ona bila čak 5,7% u Srbiji u odnosu na Hrvatskih 3,3%. Ipak, da bi Srbija prestigla Hrvatsku po BDP-u potrebno je da ova razlika u inflaciji bude drastično veća i da se ispune još mnogi uslovi, a tako nešto spada u domen naučne fantastike pre svega zbog sličnog uticaja globalnih kretanja i eventualnih krupnih ekonomskih promena na obe zemlje.
Potreba za “neprijateljem” i revizionizmom
Srpska napredna stranka, kao nosilac vladajućeg režima u stalnoj je potrazi za nekom vrstom neprijatelja. Kako bi skrenula pažnju građana sa mnogobrojih afera, ogromne ekspanzije korupcije i kriminala, urušavanja demokratije i lošeg životnog standarda potreban je neko ili nešto u koga treba uperiti prst. Pošto je zahvaljujući ogromnom finansijskom i političkom kapitalu, kao i ucenjivačkim potencijalom ugušila dobar deo disonantnih tonova u zemlji, bilo kroz eroziju nezavisnih institucija, bilo kroz postojanja maltene nemogućih uslova delovanja u opozicionom političkom smislu, sve je manje unutrašnjih “neprijatelja” za ogromne apetite za takvom “robom” SNS-a.
U takvim okolnostima, vlast se sve više okreće ka spoljnim “neprijateljima”, a ulogu “omiljenog” spoljnog “neprijatelja” za aktuelni vladajući režim tradicionalno igra Hrvatska, odnosno njeni politički predstavnici pre svega. Mada, čini se da je Vučić i tu uočio neku vrstu istrošenosti i zasićenja (iz raznih razloga), te je rešio da “neprijatelja” učini još apstraktnijim, tako da je ta uloga u poslednje vreme sve više namenjena hrvatskim medijima. Nakon što je većinu domaćih medija ili kupio ili stavio pod svoju čvrstu kontrolu, rat sa medijima iz regiona za njega predstavlja logičan sledeći potez, a sa hrvatskim medijima je ipak najlakše “igrati se” raspirivanja prizemnih nacionalističkih strasti i pobuda. Dve Vučićeve omiljene uloge, uloga žrtve i uloga zaštitnika svih Srba, u ratu sa hrvatskim medijima poput prekaljenog holivudskog glumca u poslednjoj fazi karijere, za njega su stvar rutine.
Koja god reč kritike da mu bude upućena, bilo zbog toga što pušta svoje glasnogovornike poput Aleksandra Vulina da na agendu stavlja uspostavljanje “srpskog sveta”, bilo zbog toga što pokušava da podgreva nacionalne tenzije u Crnoj Gori ili Republici Srpskoj preko svojih vernih pristaša poput Mandića ili Dodika, ili nečega drugog (aktivnosti u tom smislu su zaista intenzivne) to predstavlja napad na Srbiju, nikako na njega. Pritom glavni razlog svakog „napada” koji dolazi iz hrvatskih medija je isključivo puka ljubomora zbog istorijskog ekonomskog uspeha Srbije. Dovoljno je samo baciti pogled na neke naslovne strane slučajno odabranog tabloida pod kontrolom SNS-a, pa uvideti kakve propagandne poruke Vučić želi da pošalje. “Strašna antisrpska histerija: Hrvati besni jer ih je Srbija prvi put stigla po visini BDP-a” ili “Bolesna kampanja: Hrvati ne opraštaju Vučiću napredak Srbije” samo su neki u moru naslova na koji su građani Srbije već navikli, toliko da im više nije ni toliko komično. Naravno da tablodi nisu jedini šraf u dobro uigranoj propagandnoj mašineriji, važnu ulogu igraju i ostali istaknuti članovi SNS poput ministra spoljnih poslova, Nikole Selakovića, koji je jednom prilikom izjavio da ga ne bi čudilo da predsednika njegove partije hrvatski mediji “uskoro okrive za sve planetarne probleme – od topljenja glečera do seče prašuma” kao i da je “reč o pokušaju prikrivanja činjenice da Srbija, za razliku od njihove države napreduje koracima od 7 milja”. Postavlja se pitanje zašto je ministar iskoristio baš broj sedam za potrebe ove izjave. Ako je ovaj broj uzet zbog ovogodišnje stope rasta BDP-a kojoj se naprednjaci nadaju, pitanje je zašto Selaković nije spomenuo da bi u tom slučaju Hrvatska napredovala koracima od 6,3 milje? Ili možda još gore, ako nije, zašto Srbija ne napreduje brzinom od hiljadu milja?
Međutim, ako pitate funkcionere SNS-a, nije samo ekonomija ta koja munjevito napreduje pod vlašću SNS-a. “Hoću da kažem da su nam ovo najuspešnije Olimpijske igre i najveći uspeh sportski svih vremena koji je Srbija ostvarila”, komentarisao je predsednik Srbije rezultate srpskih sportista u Tokiju. “Ali da se ne bih kitio njihovim perjem i njihovim uspesima…”, rekao je nakon što je upravo to uradio, da bi posle dodao i da će biti još ulaganja u sport.
Ako pitate članove SNS-a, oni će vam takođe reći da su davno prošla vremena kada se Srbija sa drugim zemljama mogla takmičiti samo u sportu, a tako naravno misli i predsednik. “Mi smo se zbog loših političkih rezultata radovali sportskim uspesima. To nam je bila zamena. Sada smo bolji u ekonomiji nego u sportu.”
Povratak u SFRJ
No, vratimo se BDP-u. Apsolutni nivo BDP-a često nije dobar parametar poređenja ekonomske razvijenosti između više zemalja. Mnogo bolji indikator ekonomskog blagostanja jeste BDP po glavi stanovnika (BDP per capita), a prema tom pokazatelju Srbija stoji mnogo lošije od Hrvatske. BDP p.c. prošle godine iznosio je 7.666 dolara u Srbiji, dok je u Hrvatskoj on bio 13.828 dolara, što je za čak 80% više. Ono što je Hrvatska Srbiji u kontekstu ekonomske razvijenosti, to je Slovenija Hrvatskoj. BDP Slovenije po glavi stanovnika iznosi čak 25.517 dolara, što je za 84% više od Hrvatske i čak 3,2 puta više od Srbije.
Sasvim je normalno i očekivano (mada to još uvek nije slučaj) da Srbija ima veći apsolutni nivo BDP-a od Hrvatske, kada ima 70% više stanovniika. Koliko poređenje ekonomske razvijenosti različitih zemalja preko apsolutnog nivoa BDP-a može biti problematično najbolje se može videti iz nekog konkretnog primera. Posmatrajući isključivo ukupan BDP mogli bismo zaključiti da je Nigerija razvijenija od Norveške, Danske i Finske, iako je razlika u dostignutom nivou ekonomskog blagostanja ovih skandinavskih zemalja u odnosu na Nigeriju kolosalna, što se i vidi kroz poređenje BDP po glavi stanovnika.
Zamislimo paralelni univerzum u kome predsednik Nigerije obaveštava svoje sunarodnike da su po apsolutnom nivou BDP-a prestigli Norvešku i da je to istorijski uspeh za građane Nigerije! Uostalom, koliko je Vučićeva priča o nezampaćenom ekonomskom uspehu Srbije “šuplja”, pokazuje i to da ju je jedan Zoran Milanović raskrinkao u dve rečenice: “Ukupan BDP Srbija ima veći i od Luksemburga. Ali BDP-i po glavi stanovnika Hrvatske i Srbije nisu ni blizu. Srbija je tu puno bliža Albaniji.” I zaista, Milanović je bio upravu. BDP po glavi stanovnika u Srbiji veći je nego u Albaniji za svega 47%, dok je BDP po glavi stanovnika u Hrvatskoj u odnosu na Srbiju veći za 80%.
Konačno, možda i najveća neistina u celom ovom vučićevskom folkloru jeste to što je on uporno insistirao da će Srbija, ne samo prestići Hrvatsku po BDP-u, nego i da će se to desiti po prvi put u istoriji. Čak je i najdirektnije spomenuo da tu misli i na republike bivše Jugoslavije. Ovakva tvrdnja ne može biti dalja od istine, pošto je u čitavom posleratnom periodu, dakle od 1947. pa sve do raspada bivše Jugoslavije, apsolutno posmatrano, Srbija imala veći društveni proizvod od Hrvatske.1 Ali, kao što prestizanje Hrvatske po ukupnom BDP-u danas ne bi značilo da se u Srbiji bolje živi, tako ni za vreme Socijalističke Jugoslavije veći ukupan društveni proizvod nije podrazumevao veći životni standard, već samo to da je na teritoriji tadašnje SR Srbije živelo više ljudi.
Kada je reč o mnogo boljem pokazatelju na osnovu koga možemo da dođemo do realnijeg nivoa ekonomskog standarda za vreme Jugoslavije, mada i on, kao i BDP p.c. ima mnogobrojne nedostatke, društvenom proizvodu po glavi stanovnika, Hrvatska je očekivano znatno bolje stajala od Srbije. SR Hrvatska je ’63. na primer imala za 31,2% veći društveni proizvod po stanovniku od SR Srbije, ’73. razlika je bila 38%, dok je ’87. godine ona iznosila 42,9%. Podsećanja radi, danas, ta razlika je 80% u korist Hrvatske, a pre pandemije tj. 2019. BDP p.c. Hrvatske je bio i više nego duplo veći od BDP p.c. Srbije! Drugim rečima, Srbija po nivou životnog standarda ne da ne stiže Hrvatsku, već dodatno zaostaje u odnosu na ne tako davnu prošlost. Zapravo, činjenica da Srbija do danas nije već uveliko prestigla Hrvatsku po BDP-u, govori mnogo više o ekonomskoj devastiranosti zemlje, nego što moguće prestizanje govori o njenom ekonomskom prosperitetu.
- Statistički godšnjak Jugoslavije 1918-1988; Statistički godišnjak Jugoslavija 1991; Statistički godišnjak Jugoslavija 1945-1985. Statistički prikaz [↩]