Nedavni prekid snabdjevanja stanovništva nekoliko gradova u Srbiji električnom energijom ogoljelo je strukturne probleme u kojim se nalaza Elektroprivreda Srbije: od partijskog kadroviranja do izostanka planova energetske tranzicije, pogotove one koja bi bila pravedna. O povijesti tih problema i njihovoj trenutnoj eskalaciji piše Predrag Momčilović.
Sneg je iznenadio putare, postala je uobičajna izjava koja se svake zime može čuti u Srbiji. Ove godine sneg, sredinom decembra nije samo iznenadio putare već je “iznenadio” i rukovodstvo Elektroprivrede Srbije (EPS), koja se našla u problemu kada je gotovo istovremeno prestalo snabdevanje električnom energijom i grejanjem iz termoelektrana na ugalj u basenu Kolubare.
U noći između 11. i 12. decembra kiša koja je padala u Beogradu i okolini pretvorila se u sneg i do jutra već je napadalo 20ak centimetara vlažnog snega. Gotovo istovremeno sa prvim snegom iz rada je ispala većina blokova najveće termoelektrane na ugalj, i pre nego što su se stanovnici Obrenovca, Lazarevca i Beograda probudili van funkcije su bila postorojenja koja napajaju električnom energijom veliki deo Srbije.
Usled snega došlo je do obrušavanja stabala i bandera pa je u pojedinim slučajevima bila prekinula elektromreža. Sa druge strane mnogo veći problem je bio u tome što rukovodstvo Termoelektrane Nikola Tesla (TENT) nije bilo uopšte spremno. Rezerve suvog uglja bile su na minimumu, pa se ubrzo prešlo na spaljivanje svega što dođe pod ruku. A pod ruku je došao vlažan ugalj, pomešan sa blatom. Ovako loš energent doveo je do zastoja u radu, i još jednom razotkrio problem koji može da nastane kada kao dominantni energent koristite lignit, najlošijeg kvaliteta, sa najmanjom energetskom vrednošću, a najvećim posledicama po životnu sredinu.
Usled prestanka sa radom većine blokova termoelektrane došlo je i do prekida snabdevanja električnom energijom pa je više od 136 hiljada ljudi i više od 2.200 trafo-stanica ostalo bez struje. Delovi Obrenovca koji se greju pomoću tople vode iz termoelektrane bili danima bez grejanja. Usled nestanka grejanja rad javnih službi u Obrenovcu je prekinut na par dana, a otkazana je i nastava u školama.
Ova havarija izazvana lošim upravljanjem dovela je do toga da prvi put nakon 2014. godine i katastrofalnih poplava koje su pogodile Obrenovac, bude gotovo u potpunosti prekinuta proizvodnja energije. Kolubarske termoelektrane funkcionisale su čak i tokom bombardovanja 1999. godine uprkos tome što je NATO alijansa koristila grafitne bombe da bi destabilizovala elektro mrežu.
Do dugoročnih i sveobuhvatnih restrikcija struje nije došlo, jer se gotovo istovremeno država preorjentisala na uvoz električne energije iz susednih država. Zahvaljujući relativno dobrim vremenskim prilikama u regionu, bilo je dovoljno električne energije za uvoz iz svih susednih država, time je Srbija izbegla potpuni krah svog elektroenergetskog sistema. Ovim se još jednom pokazalo da kada je elektroenergetski sistem u pitanju kao mala država gotovo je nemoguće da ostanete izolovani već je ključ u saradnji sa susedima. Do delimične stabilizacije sistema i vraćanja u stanje pre havarije došlo je tek posle 5-6 dana, u međuvremenu Srbija je bila zavisna od uvoza. Uvoz električne energije skupo je košao Srbiju jer je usled globalne energetske krize cena megavat sata na tržištu iznosila i preko 300 eura, a Srbije je bilo potrebno svakog sata preko 1500 megavata, što znači da se u skupljoj tarifi na uvoz električne energije trošilo oko pola miliona evra svakog sata.
Politička reakcija na energetsku krizu
Kao i za sve druge probleme, pravovremena politička reakcija je izostala. Umesto da se građanima objasni šta se desilo i od njih eventualno zatraži racionalnija potrošnja energije problem je za početak gurnut pod tepih daleko od očiju javnosti. Ali vest da je puno ljudi bez struje brzo se proširila preko nezavisnih medija i putem društvenih mreža tako da je vrlo brzo bilo nemoguće izbeći slona koji se nalazio sobi.
EPS po svojoj veličini i značaju jeste slon, jer je ujedno i najveće javno preduzeće. A ovo javno preduzeće se godinama koristi kako bi se zadovoljili uski partijski interesi bilo Socijalističke partije Srbije ranije, bilo Srpske napredne stranke, danas. Godine lošeg upravljanja i partijskog zapošljavanja tokom prošle nedelje došle su na naplatu. A loše upravljanje između ostalog ogleda se i u tome da EPS već više od pet godina nema direktora, već je na poziciji vršilaca dužnosti čovek bez relevantnih iskustava u vođenju ovako velikog sistema Milorad Grčić kadar blizak SNS-u. Čak je i njegov jednogodišnji mandat istekao pre četiri i po godina, ali novi direktor u međuvremenu nije izabran.
Pad elektroenergetskog sistema nije samo koštao novca Republiku Srbiju već je dodatno uzdrmao i poziciju predsednika Vučića, koji se poslednjih par meseci nalazi u defanzivi usled velikih protesta protiv eksploatacije litijuma. Da bi oprao sebe i svoje najbliže saradnike ekspresno je zakazana javna sednica Vlade, na kojoj je naravno predsednik vodio glavnu reč. U svom stilu Vučić je na sednici vlade izbegavao da govori o konkretnim problemima i svu odgovornost svalio na rukovodstvo EPS-a, na čelu sa vd. direktorom Grčićem. Dok je na svoju izjavu datu 11. novembra, da “ljudi u Srbiji treba da znaju da će da imaju dovoljno struje i dovoljno dobrog grejanja”, izgleda zaboravio.
Ubrzo nakon sednice Vlade Srbije, predsednik Aleksandar Vučić poručio je da se može smatrati da je v.d. direktora EPS-a Milorad Grčić već podneo ostavku. Dok javnost još uvek čeka zvaničnu ostavku Grčića, ceh je platilo srednje rukovodstvo. Četiri direktora različitih sektora dobilo je otkaze i time su iskorišćeni kao žrtvena jarad u ovoj situaciji. Zbog propusta u radu smenjeni su Dejan Jevtić, izvršni direktor za proizvodnju uglja, Milan Mišković, direktor proizvodnje uglja u RB Kolubara, Savo Bezmarević, izvršni direktor za proizvodnju energije i Goran Lukić, direktor proizvodnje energije u ogranku TENT.
U međuvremenu ostali članovi vlade krenuli su da saniraju nastalu političku štetu pa je ministarka zadužena za rudarstvo i energetiku Zorana Mihajlović izjavila da je za havariju isključivo odgovorno rukovodstvo EPS-a, dok o svojoj odgovornosti nije želela da priča. Premijerka Ana Brbanbić išla je toliko daleko da je rekla da ne isključuje mogućnost sabotaže. Čak se i ministar policije iako po svojim rečima nije ekspert uključio u odbranu predsednika, rečima da on sigurno nije kriv za nastalu situaciju.
Šta nakon havarije?
Nedelju dana nakon havarije na Svetog Nikolu predsednik Aleksandar Vučić posetio je rudare u drugom uljenom basenu, Kostolcu i pritom izjavio: “Danas mogu da kažem da je veoma teško, gotovo nemoguće, da nas bilo šta iznenadi i da imamo prestanak sistema ili ‘black out’ kako vi to kažete ili da veliki kvarovi ili bilo šta se dogodi. Izdržaćemo i ovu zimu i to bez značajnih problema. Da svi ljudi uvek i u svakom trenutku imaju struju”.
S obzirom da ništa osim kozmetičkih promena nije urađeno ostaje upitno odakle optimizam za ovakve izjave? Elektroprivreda Srbije je i dalje u problemima. Kvalitet uglja neće se čarobnim štapićem popraviti. Prema izveštaju Fiskalnog saveta investicije su manje od troškova amortizacije. Nisu planirane transformacije upravljanja kako bi se ovo javno preduzeće podruštvenilo i postalo transparentnije. Već nasuprot tome u narednom periodu se može očekivati još jači udar neoliberalnih kritičara koji se zalažu za privatizaciju i cepanje ovog sistema.
A cepanje ovog sistema se dešava već par godina osnivanjem državnih preduzeća koja samo “na papiru” nisu deo EPS-a, kao što je firma Pro tent i Kolubara usluge. Ova preduzeća izdvojena su iz EPS-a ali obavljaju iste poslove za EPS, samo što njihovi zaposleni nemaju jednaka radna prava. U ovim preduzećima radi više hiljada ljudi sa nestandardnim ugovorima, čime su u značajno lošijem položaju od stalno zaposlenih u EPS-u. Vodeći sindikati u preduzeću su pod snažnim uticajem v.d. direktora i drugih članova uprave i rekko pružaju potporu radnicima koji su u celoj situaciji postali zbunjena žrtva.
Srbija nema jasnu strategiju kakav elektroenergetski sistem želi u budućnosti. Sa jedne strane želi da se oslanja na ugalj i gradi nove termoelektrane, sa druge potpisuje međunarodne sporazume kojima se obavezuje da će se usaglasti sa EU i klimatskim Pariškim sporazumom i u dogledno vreme ugasiti termoelektrane na ugalj. Uprkos najavama strategija niskougljeničnog razvoja još uvek nije donešena, a nema ni plana kako sprovesti energetsku tranziciju, a pogotovo nema plana kako do pravedne energetske tranzicije.
Bez jasnog plana kako rešiti problem uzdrmane elektroprivrede, građanima i građankama ostaje da se nadaju da će naredni sneg iznenaditi samo putare. Da osim zavejanih puteva neće morati da muče muku i sa hladnim radijatorima i nestancima električne energije.