Jedna od popularnijih ideja na ekstremnoj desnici je ona “Velike zamjene”: europske “elite” navodno planiraju zamijeniti većinsko, bijelo stanovništvo Europe ne-bijelim muslimanskim stanovništvom. Ideja je, naravno, potpuno sumanuta. No, možda se smisleno rješenje za probleme koje sa sobom nosi depopulacija balkanskih država nalazi upravo u organiziranom i solidarnom naseljavanju ljudi iz Afrike i s Bliskog Istoka. Uz jasnu napomenu: takvo što nije izvedivo u trenutnim uvjetima tržišne anarhije.
Prošlog meseca, mediji u Hrvatskoj uspaničeno su objavili da je broj stanovnika prema popisu iz 2021. godine pao na manje od četiri miliona. Simbolično, vest je došla samo dan pre obeležavanja tridesete godišnjice međunarodnog priznanja hrvatske nezavisnosti. Nije promašeno posmatrati ovu situaciju kao svojevrstan bilans te nezavisnosti, mada, kako je Bilten već upozoravao, poprilično je besmisleno upoređivati očigledni debakl Hrvatske sa očigledno naprednijom i tobože antihrvatskom Jugoslavijom.
Srpska desnica je, naravno, likovala nad hrvatskim očajanjem, dok se otprilike u isto vreme sa druge strane Save represivni aparat Republike Srpske proslavio poprilično nekreativnom, ali svakako urnebesno ironičnom koračnicom koja sadrži stihove “Srba ima kao lista, nema više komunista.” Srbija će, naravno, na svom popisu da padne ispod 7 miliona stanovnika, isto kao što je Hrvatska pala na svom. Doduše, srpska administracija, komparativno dezorganizovanija od hrvatske usled relativnog većeg siromaštva države, uspešno koristi pandemiju kao izgovor za odlaganje popisa već skoro dve godine, tako da je upitno da li će do njega doći i, kao što se sada najavljuje, do oktobra 2022. godine. U svakom slučaju, procene su jasne: nema šanse da broj stanovnika Srbije premašuje 6,9 miliona. Osim ako ne računamo Kosovo, što ne radi ni Republički zavod za statistiku, mada je malo verovatno da se dežurni demografski dušebrižnici u Srbiji raduju broju albanskih duša.
Šta je “Velika zamena”?
Naravno, moralistička drama o opadanju broja stanovnika najviše pažnje dobija među ekstremnom desnicom, koja je već godinama opterećena teorijom zavere o “Velikoj zameni.” Radi se o ideji koju je razradio francuski autor Renaud Camus, koji je prošao put od poznatog gej pisca do ikone desnih ekstremista širom sveta. Camus veruje da postoji razrađen plan “elita” da se većinsko, belo i hriščansko, stanovništvo Evrope, tobože zameni ne-belim muslimanskim stanovništvom. Naravno, reč je o paranoičnoj fantaziji koja nema veze sa realnošću, ali koja je već odnela skoro stotinu života u terorističkim napadima od El Pasoa u SAD-u do Christchurcha na Novom Zelandu, koji su bili eksplicitno inspirisani Camusovim teorijama.
Međutim, čitava paranoja oko tobožnjeg “odumiranja” nacije ili “zamene” počiva na dve poprilično naivne pretpostavke, koje dele i mainstream i ekstremna desnica. Prva je ideja da je stalni porast stanovništva zapravo dobra stvar. Ne postoji ništa inherentno dobro u porastu stanovništva, mada je porast kao takav istorijski bio indikator drugih pozitvnih fenomena, vezanih za naučni i društveni napredak. U ovom trenutku, konstantan rast, bilo da se radi o demografskom ili ekonomskom, zapravo je poguban fenomen, uzevši u obzir klimatske promene i neravnomernu raspodelu resursa na planeti. Druga naivna pretpostavka je da je održavanje etničke prevlasti određene grupe na datom području pozitivna stvar. Po sebi nije nužno ni pozitivna ni negativna, mada je prisilna etnička homogenizacija sprovođena na svetu od pojave ideologije nacionalizma odnela desetine, ako ne i stotine miliona života. Međutim, vrednosna ocena na stranu, etnički sastav stanovništva se na većini mesta na planeti konstantno menja, i to je poprilično normalna odlika funkcionisanja ljudskog društva.
Zašto nam treba plansko naseljavanje na Balkanu?
U stvarnosti, planska kolonizacija ljudi sa Bliskog Istoka ili Afrika u države poput Srbije ili Hrvatske bila bi retko smislen plan za rešenje problema depopulacije. Isto važi i za druge istočnoevropske zemlje, poput Mađarske, Poljske, ili Makedonije. Naravno, konkretno poreklo ljudi koji bi se doselili je relativno nebitno: mogli bi se tu naseliti i ljudi iz Indije ili Istočne Azije ako se za to pojavi potreba. Izvesno je da klimatska i ekonomska katastrofa koja trenutno najviše pogađa Bliski Istok i Afriku neće ostati ograničena na te krajeve: tamo će postajati samo još gora, što će rezultirati sve većim migracijama, a počeće da ozbiljnije pogađa i druge krajeve planete.
Naravno, planska kolonizacija je u datom trenutku nemoguća. Uprkos paranoji ekstremne desnice, vladajuća klasa evropskih zemalja kojoj se tobože suprotstavljaju još više je nego oni sami vezana za zastareli i promašeni koncept nacije-države. Pritom, ta vladajuća klasa želi i jare i pare: može da diže moralnu paniku oko depopulacije Hrvatske ili Mađarske, ali istovremeno nema ništa protiv političkog i ekonomskog okvira Evropske Unije koji omogućava jednostavnu migraciju stanovništva u bogatije zemlje i potčinjava njihove slabašne državice inostranom kapitalu. Ekstremna desnica, naravno, pokušava da razreši ovaj Gordijev čvor naivnom idejom da se gvozdeni zakoni globalnog kapitalizma mogu pobediti, kada bi samo na vlast došle “prave” patriote. Postojeće patriote na vlasti, međutim, uvek ćute o strukturnim ograničenjima njima tako dragog “suvereniteta”, dok njihovim biračima nije jasno kako to da momenat “pravog” patriotizma još uvek nije došao. Stereotipi o levičarskim izgovorima da “nije bilo pravog komunizma” deluju smešno u poređenju sa večitim nacionalističkim čekanjem Godota koji će zapravo napokon ostvariti suverenitet jedne male države u kapitalističkom svetu.
Planska kolonizacija nije moguća u trenutnoj anarhiji slobodnog tržišta. Ona bi morala da bude kontrolisan proces, koji bi naseljenima obezbedio ne samo krov nad glavom, nego i poslove, infrastrukturu i javne službe. Morala bi da bude deo sveobuhvatnog plana ekonomske obnove regija koje su zadnjih trideset godina ostavljene da trunu pod laissez-faire politikama, koje samo mestimično i povremeno prekida intervencija partije-države u svrhu osiguravanja ličnog bogaćenja ili pomaganja inostranim monopolima. Ovakva planska kolonizacija, dakle, podrazumeva globalnu plansku ekonomiju, i nema šanse za ostvarenje u trenutno dominatnom kapitalističkom sistemu, koji je pritom istorijski neraskidivo povezan sa nacijom-državom kao preferiranim vidom organizacije političke zajednice. Ime za ovakvu globalnu plansku privredu, koja počiva na prevazilaženju kapitalizma i ograničenja koja on stvara bilo je, i ostaje, komunizam. Međutim, to ne znači da je komunizam jedini scenario u kojem je kolonizacija moguća. Lako ju je zamisliti i pod kapitalizmom, i u interesu kapitalističke klase. Samo što je takva opcija mnogo mračnija.
Kakvo naseljavanje na Balkanu možemo očekivati
U sadašnjem globalnom ekonomskom sistemu, u kojem su balkanske državice osuđene na večito periferijalni položaj, one mogu samo da nastave dugi i bolni proces postepenog propadanja. To propadanje pratiće, kao i do sad, sistemska zavisnost od imperijalističkih sila, od Nemačke do Kine, te nemogućnost potpuno samostalnog upravljanja najvažnijim aspektima spoljne i unutrašnje politike. Posledice svega ovoga biće dalje opadanje životnog standarda, odumiranje stanovništva, i propast već urušenih društvenih struktura. Ovaj proces već uveliko traje, a možemo samo da nagađamo kako će na njega uticati sve veće katastrofe uzrokovane klimatskim promenama, ili izvesna budućnost konstantnog porasta cena i opadanja kupovne moći stanovništva, na čijem početku se trenutno nalazimo.
Jedno je izvesno: kao što sam već spomenuo, izbeglica na evropskim granicama će biti sve više. Ljudi migriraju iz ekonomskih razloga i u mnogo manje kriznim situacijama od sadašnje. Društvena nestabilnost koja će samo rasti u narednim decenijama dodatno će podsticati migracije. Znači li to da će, hteli ne hteli, ljudi iz vladajuće klase zapadnoevropskih zemalja morati da prihvate “zamenu stanovništva”? Najverovatnije ne. Pozitivan odnos državnih vlasti Nemačke i skandinavskih zemalja prema strancima još jedan je od desničarskih mitova. Ni njihove vladajuće stranke ni njihova biračka tela ne bi bila oduševljena naseljavanjima koja prevazilaze potrebe minimalnog popunjavanja nedostatka radne snage za nisko plaćene poslove. Doduše, to migracije neće zaustaviti, naročito ako dobar deo planete jednostavno postane nemoguć za život.
Jedna mogućnost je da će u tom slučaju bogatije kapitalističke zemlje EU odlučiti da nasele klimatske izbeglice upravo u siromašnim i poluopustošenim državama Evrope. Naravno, ovo je distopijski scenario: kolonizacija kao takva nije problem, ali vrlo je lako zamisliti budućnost u kojoj zemlje koje su prošle kroz decenije depopulacije postaju mesto gde će Tvrđava Evropa izbacivati suvišnu sirotinju Trećeg sveta. Na kraju krajeva, Libija je već postala ogroman koncentracioni logor za izbeglice pod patronatom Evropske Unije. Hrvatska i druge granične zemlje Šengenske zone pokazuju svoju predanost ulasku u Šengen maltretiranjem, ubijanjem i silovanjem izbeglica na svojim granicama. Mediji zapadnoevropskih zemalja se zgražavaju kako je tako nešto moguće na Divljem Istoku, dok njihove vlade otvoreno podržavaju i bogato naplaćuju takvo ponašanje policije na evropskim granicama.
U takvom scenariju, koji je vrlo moguć sa nastavkom trenutne kapitalističke normalnosti, kolonizacija bi zaista bila noćna mora. Njom bi se stvorio prostor za dodatni rast ekstremne desnice. Ako bi se na sveopštu anomiju i raspadanje kolektivnih struktura koje je Balkan prošao u neoliberalizmu nakalemilo prisilno naseljavanje klimatskih i ekonomskih izbeglica, to bi značilo eko-fašizam, društvenu nestabilnost i nasilje od strane frustriranog “domaćeg” stanovništva.
Naravno, eko-fašizam je u budućnosti itekako (ako ne i još više) moguć i unutar ograđenog i još uvek relativno prosperitetnog “Zapada,” koji bi njime pokušavao da (za sebe) ublaži negativne efekte klimatskih promena, koje su najvećim delom same i izazvale najbogatije kapitalističke zemlje. Bilo kako bilo, masovna kretanja stanovništva u budućnosti će se dogoditi, i događala bi se i bez klimatskih promena. Međutim, sa nepredvidivim ali potencijalno apokaliptičnim situacijama koje nas čekaju, oživljava se stari kliše da nas čeka ili socijalizam ili varvarstvo.