Treba li opozicija ujedinjena izaći na megdan Vučiću i naprednjacima ili u više kolona? Kako će vladajući koristiti satelitske stranke? To su pitanja koja su u priličnoj mjeri oblikovala visoku politiku u Srbiji u proteklih godinu dana. Aprilski izbori su blizu, a situacija se donekle razbistrila. Luka Petrović donosi njen pregled i objašnjava odluke koje su do nje dovele.
Na manje od dva meseca pre predsedničkih, parlamentarnih i beogradskih izbora, situacija na političkoj sceni Srbije sve je uzavrelija. Opozicione partije i pokreti su već odlučili kako će nastupati na predstojećim izborima, a nedavno je i iz vladajuće koalicije stigla vest da će Socijalistička partija Srbije (SPS) i Srpska napredna stranka (SNS) imati odvojene liste na beogradskom i republičkom nivou.
Ipak, naprednjaci i SPS će izaći sa zajedničkim predsedničkim kandidatom, a bilo bi veliko iznenađenje ako to ne bude Aleksandar Vučić. Za vladajuću koaliciju je ključno da ne bude drugog kruga, odnosno da Vučić već u prvom krugu osvoji preko 50% glasova. Zbog toga im je važno da ne dođe do rasipanja provladinih glasova u prvom krugu, pa se na predsedničkim izborima ne može očekivati previše “satelitskih” kandidata. Na beogradskim i parlamentarnim izborima to neće biti slučaj, pa se može očekivati nekoliko lista čiji će zadatak biti da zbune opozcione birače i otkinu deo njihovih glasova.
Sa druge strane, cilj opozicije je da Vučić ne ostvari apsolutnu većinu u prvom krugu, što bi predstavljalo ogroman udarac za režim. U potencijalnom drugom krugu bi sve bilo moguće. Zato je neophodno u značajnoj meri podići izlaznost i stvoriti društvenu atmosferu da je ipak moguće pobediti Vučića u direktnom okršaju. Iako je ovakav scenario malo verovatan, nema sumnje da bi bilo koji kandidat koji bi ušao u drugi krug dobio podršku svih opozicionih aktera.
Aktuelna rasprava o tome da li je drugi krug dostižniji ako cela opozicija stane iza jednog kandidata ili pak više predsedničkih kandidata izvlači više glasača ipak je bespredmetna, ako se ima u vidu činjenica da je opoziciono jedinstvo oko predsedničkog kandidata nedostižno, i da je već najavljeno nekoliko različitih kandidatura.
Može biti samo jedan
Vlast se brzo i bez većih rasprava odlučila za jedinstven nastup na predsedničkim izborima, dok je situacija na opozicionoj sceni je daleko dinamičnija. Predložena personalna rešenja nisu proizvod samo najefikasnije taktike za smenu aktuelnog režima, već i kompleksnih međusobnih odnosa između opozicionih aktera. Za sada je kandidaturu najavilo nekoliko ličnosti, koje će verovatno ostvariti nezapažen rezultat.
Prvi je kandidaturu najavio građanski orijentisan novinar Srđan Škoro. Desnica će izađi sa Boškom Obradovićem, liderom Dveri, Milošem Jovanovićem iz koalicije NADA, Mišom Vacićem iz Srpske desnice i Milicom Đurđević iz Srpske stranke Zavetnici. Glavno pitanje bilo je koga će kandidovati centristička opoziciona kolona Ujedinjena Srbija, koja se na kraju odlučila za Zdravka Ponoša, te zeleno-levi blok Moramo koji još nije izašao sa svojim predlogom, ili podrškom nekom od predloženih kandidata.
Proces izbora kandidata doneo je nova trvenja na opozicionoj sceni, i to među onim partijama koje su prve i najglasnije pozivale na jedinstvo i zajednički nastup na svim nivoima. To dovoljno govori ne samo o iskrenom verovanju da je jedinstven nastup opozicije na svim nivoima najefikasnija strategija za borbu protiv režima, već i da se veći deo aktera istovremeno bori i za mesto najjačeg opozicionog aktera.
Ujedinjena Srbija koju predvodi Stranka slobode i pravde (SSP) Dragana Đilasa je nakon nekoliko dana ozbiljne krize i zatezanja odnosa među koalicionim partnerima, objavila da će podržati kandidaturu Zdravka Ponoša, generala-potpukovnika, bivšeg načelnika Generalštaba vojske Srbije i bivšeg pomoćnika ministra spoljnih poslova u vladi Mirka Cvetkovića.
Proces izbora Ponoša unutar Ujedinjene Srbije nije prošao glatko. Čak je u pojedinim trenucima delovalo je i da je sam opstanak koalicije ugrožen. Ukratko, Ponoševa kandidatura blisko je vezana za zategnute odnose dve stožerne stranke ove koalicije. Ponoš, član Narodne stranke, je krajem 2021. napustio predsedništvo te stranke, objavivši da se neće ni kandidovati za potpredsednika na predstojećim unutarstranačkim izborima. U pozadini je bilo neslaganje sa liderom partije, Vukom Jeremićem, koji je kao idealnog predsedničkog kanditata ove grupacije video Miroslava Aleksića.
Ipak, oko Ponoševe kandidature najmanje se pitala Narodna stranka čiji je on i dalje član. Na sednici glavnog odbora Stranke slobode i pravde, desila se nesvakidašnja stvar – ova partija je kao za predsedničkog kandidata upravo Ponoša, po svoj prilici, bez prethodne saglasnosti Narodne stranke. Jeremićeva stranka se tako našla pred svršenim činom. Prihvatanjem kandidature bi priznali ko se zaista najviše pita u okviru ove koalicije, nakon nedvosmislenog “prsta u oko” i podrške ličnosti koja je u latentnom sukobu sa vrhom partije.
Druga opcija bila je rušenje koalicije, što je isuviše skup ishod u ovom trenutku. Time bi se, ovaj opozicioni blok ne samo pokazao neozbiljnim, ukoliko bi se raspao dva meseca pred izbore, već bi i Narodna stranka ostala usamljena na partijskoj sceni Srbije. Ostale partije desno od centra u Srbiji su ili preterano bliske vladajućoj partiji ili teorijama zavera i jeftinoj demagogiji, od čega se Narodna stranka ograđuje. Ukoliko bi samostalno nastupila, Narodna stranka bi verovatno ostala ispod cenzusa na svim nivoima.
Pokret slobodnih građana, koji je već duže vreme u orbiti SSP-a, prvi je u okviru koalicije podržao Ponoševu kandidaturu. Demokratska stranka je reagovala dosta kasnije, takođe podržavši Ponoševu kandidaturu, ali uz javno protivljenje pojedinih visokih funkcionera, zbog načina na koji je donesena odluka. Skupština slobodne Srbije, organizacija koja okuplja niz intelektualaca i javnih ličnosti napustila je ovaj opozicioni blok zbog samoinicijativnog predloga koji je došao od jedne stranke unutar koalicije. Ostaje nejasno kakva će biti buduće delovanje ove opcije, koja je istakla i da je izlazak u koalicijom sa Moramo jedna od opcija.
Ubrzo su provladini tabloidi započeli sa medijskim napadima na Ponoša. Spočitava mu se da je “NATO general“, koji je sistematično degradirao srpsku vojsku, te da bi navodno Srbiju vodio u pravcu približavanja ovom savezu. Druga biografska zamerka odnosi se na Ponoševo “nečisto” poreklo i posedovanje državljanstva Republike Hrvatske. Naime, Ponoš je državljanstvo stekao po rođenju jer je rođen u Kninu, što za naprednjačku propagandnu mašineriju predstavlja manje važnu informaciju. Ako ostavimo jeftinu provladinu propagandu po strani, upitno je jedino koliko je dobro da na mestu šefa države bude osoba koja dolazi iz vojnog miljea. U nekom drugom kontekstu bi ovo mogla da bude ozbiljna zamerka koja, istina, u Srbiji ne nosi toliko breme.
Zeleno-leva koalicija Moramo se i dalje nije jasno odredila povodom nečije kandidature, što i ne čudi previše jer je fokus ove koalicije više na lokalnim temama. Jedino su istakli da je vreme da konačno jedna žena bude na mestu šefa države. Deluje da nema puno opcija na stolu: jedna je da se pod određenim uslovima podrži Ponoševa kandidatura, a druga je da ova koalicija predloži svog predsedničkog kandidata ili kandidatkinju.
Kada je reč o široj slici, može se desiti da na kraju ispadne da se stvoreno puno buke ni zbog čega. Iako se mnogi na opozicionoj sceni nadaju drugom krugu, deluje da je malo verovatno da će se to desiti na aprilskim izborima. Ne bi bilo iznenađenje da Vučić bez većih problema osvoji preko 50% u prvom krugu, što znači da je važnije usredsrediti se pre svega na beogradske izbore. Rezultati nedavno održanog referenduma i društveno-politička atmosfera u glavnom gradu Srbije sugerišu da su političke promene na proleće sasvim moguće.
Trka za prvo lice prestonice
Uporedo sa izborom predsedničkih kandidata, ponuđena su i određena personalna rešenja za mesto gradonačelnika Beograda. U Srbiji se gradonačelnici ne biraju neposredno na izborima, već ih biraju odbornici u gradskim skupštinama. Ipak, uobičajeno je da svaka opcija predstavi svog kandidata za gradonačelnika, koji se nalazi na mesu nosioca gradske liste. Tako same ličnosti dobijaju manje na značaju, ali izbor kandidata nosioca liste ipak šalje određenu političku poruku.
Nosilac liste naprednjaka u Beogradu biće bivši vaterpolo reprezentativac Aleksandar Šapić, uprkos prilično aktivnoj kamapnji na društvenim mrežama, glavnog konkurenta za to mesto, aktuelnog zamenika gradonačelnika Gorana Vesića. Šapić je predsednik velike i bogate gradske opštine Novi Beograd, a njegova kandidatura za mesto gradonačelnika je predviđena još kada se Srpski patriotski savez utopio u SNS. Jedino je bilo upitno da li će Vesićeva intenzivna kampanja na društvenim mrežama i vrlo vešto korišćenje platformi poput TikTok-a biti dovoljni da se partijski vrh pokoleba. Na kraju, odlučeno je da će Šapić biti prvo lice naprednjaka u Beogradu.
SPS će izaći na listi zajedno sa Jedinstvenom Srbijom Dragana Markovića Palme i Zelenima Srbije. Spekuliše se da bi beogradsku listu mogao predvoditi Branimir Nestorović, a da nije isključeno ni priključivanje Srpske stranke Zavetnici, satelitske partije vlasti, kojoj je u poslednje vreme značajno skočio rejting. Procena je da će izlaskom u dve liste vlast osvojiti više glasova nego jedinstvenim nastupom,
Kandidat za gradonačelnika ispred Ujedinjene Srbije biće Vladeta Janković, bivši ambasador SRJ, a zatim i SCG u Ujedinjenom Kraljevstvu, a kasnije i ambasador Srbije u Vatikanu. Janković je, ugledni profesor, koji može animirati deo biračkog tela srednje dobi. Osim toga, kao dugogodišnji visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije i “konzervativni nacionalista”, kako se samodeklarisao, Janković će pokušati da privuče i one birače koji su bliži desnici. Takođe verovatno je cilj da se privuče i deo biračkog tela kojem predstavnici Moramo deluju mlado i neiskusno.
Njegov izbor za kandidata se uklapa u ceo narativ Ujedinjene Srbije, da je trenutno najvažnije ostaviti ideološke razlike po strani, te da bi osnovni cilj opozicije u ovom trenutku trebalo da bude ujedinjenje radi smene režima. Janković je na svojoj prvoj konferenciji za medije spustio tenzije na opozicionoj sceni izjavivši da druge opozicione aktere ne percipira kao oponente i da veruje da će zajedno sa drugima nakon aprilskih izbora zajedno sarađivati u novoj gradskoj vlasti. Očekivano, koalicija Moramo predložila je Dobricu Veselinovića za gradonačelnika, kao i tim ljudi koji su dovoljno kompetentni za obavljanje gradskih poslova. Time je trebalo da se pošalje poruka javnosti, suprotno ustaljenoj percepciji, da u pokretu ima dovoljno iskusnih i stručnih ljudi.
Jedno je sigurno, opozicija će izlaskom u više programskih kolona u Beogradu ostvariti bolji rezultat u odnosu na jedinstven nastup o kome se dosta diskutovalo u opozicionim krugovima. Dogovor o uzajamnom nenapadanju, zajedničkoj kampanji za podizanje izlaznosti, te zajednička kontrola izbora i međusobna pomoć na biračkim mestima gde postoji deficit ljudstva, sada postaje prioritetni zadatak opozicije.