Zamjetan broj sitnih partija koje ne mogu preći cenzus već godinama ulazi u izborne koalicije sa Srpskom naprednom strankom, a posljedično njihovo najistaknutiji predstavnici dobivaju značajna mjesta u državnoj vlasti i javnim poduzećima koja daleko premašuju njihov doprinos rezultatima. Odakle naprednjacima potreba za takvim koalicijama kad i bez njih mogu ostvariti gotovo isti rezultat? Za odgovor na ovo pitanje valja se vratiti u devedesete i razmotriti uloge JUL-a i Šešeljeovih radikala u vladavini Slobodana Miloševića.
Obično se u proučavanju političkog života određenih epoha i zemalja okrećemo ka glavnim akterima, onima koji su okupljali najveću masu ili čije je upravljanje dovodilo do skokova ili padova, značajnih za razvoj određene zajednice. Ponekad bi možda trebalo uzeti u obzir i određene marginalne pojave da bi se stekla puna slika o razvoju društvenih i političkih pojava i procesa.
Postojanje predizbornih i postizbornih koalicija u kojima uglavnom postoji nesrazmera u snazi koalicionih partnera nije nepoznato ni u jednoj zemlji gde postoje višestranački izbori. Međutim, u srpskoj politici javio se jedan fenomen koji vremenom postaje sve uočljiviji, a to je postojanje začudnih koalicija u kojima je neko od koalicionih partnera toliko manji od drugog ili drugih, da se ponekada ne može utvrditi tačan motiv onog većeg da takvu koaliciju uopšte održava.
Govorimo o fenomenu takozvanih prilepaka. Ko su oni i šta ih karakteriše? Osim činjenice da je reč o manjim organizacijama u okviru određenog političkog saveza, za status prilepka konkurišu svi oni za koje je jasno da samostalno ne bi mogli da pređu izborni cenzus. Međutim, to nije dovoljno objašnjenje jer postoje savezi manjih stranaka koji udruženi ulaze na izbore kao klasične koalicije kojima je zajednički interes da zbiranjem glasova uđu u neko telo, parlemente ili lokalne skupštine ili, u poslednje vreme sve aktuelnije, savete mesnih zajednica.
Prilepke, pre svega, karakterišu dve stvari. Prvo, oni se vezuju za nekoga ko ima pretpostavljeno sigurno visoko mesto u rezultatima izbora i bez ikakvih partnera, a drugo da kasnije ti za rezultat beznačajni subjekti dobijaju nesrazmerno veliki deo plena.
Kratka povijest prilepaka
Fenomen o kome govorimo nije od juče, ali sa razvojem procesa i izmenom odnosa političkih snaga, u eri Srpske napredne stranke (SNS) prilepci postaju posebno uočljivi i njihovo ponašanje baš zato može da bude dobar pokazatelj stanja u kojima se nalaze političko biće u Srbiji.
U novijoj srpskoj političkoj istoriji kao začetnike trenda možemo uzeti JUL (tzv. Jugoslovenska levica, partija Mirjane Marković) i Novu demokratiju koja je prva od svih patentirala prelazak sa jedne na drugu stranu linije pozicije i opozicije, i to čak dva puta. Obe pomenute partije su davno nestale i zaboravljene, čak i među delovima bivšeg članstva.
Okvir DOS-a, koalicije koja je preuzela vlast od Miloševića, omogućio je dalji razvoj fenomena kroz čitav niz organizacija koje su nastavile da razrađuju do tada postojeći model. Iz te faze za prilepke možemo smatrati Pokret za demokratsku Srbiju bivšeg generala Perišića, Socijaldemokratiju drugog bivšeg generala Obradovića, Demokratsku alternativu Nebojše Čovića, Demokratski centar Dragoljuba Mićunovića, Reformiste Vojvodine Mileta Isakova i još nekoliko njih od kojih takođe više niko ne postoji na političkoj sceni.
U novu fazu “prilepaštva” ušlo sa sa preuzimanjem vlasti odstrane koalicije naprednjaka i Socijalističke partije Srbije (SPS) 2012. godine. Najuočljiviji primer prilepaka prve faze ove vlasti bila je Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS), tada u okviru liste SPS-a, međutim, posle nekoliko godina sa sve većom centralizacijom lokalne moći u rukama naprednjaka, PUPS pravi transfer i prelazi na stranačko telo većeg partnera u vlasti, SNS. PUPS je zadovoljan svojim parčetom kolača u vidu gazdovanja Poštom Srbije i sa nekoliko sekretarskih i savetničkih mesta, plus eventualno ministarstvo za lidera, sina osnivača te partije i oca predsednika omladinske organizacije iste.
SNS je na poslednjim izborima ostvario takav izborni rezultat da joj nikakvi koalicioni partneri nisu bili potrebni. Međutim, tome uprkos, baš je telo SNS-a najnaseljenije prilepcima, od kojih je medijski najaktivniji i najviše pozicioniran Aleksandar Vulin i njegov takozvani Pokret socijalista, zatim Srpski pokret obnove (SPO) Vuka Draškovića i konačno, nekoliko frakcija tog istog SPO-a po imenu POKS odnosno Pokret obnove Kraljevine Srbije.
Interesi lijevo i desno
Šta motiviše naprednjake da iz pozicije koju ostali učesnici na izborima mogu samo da sanjaju da se odreknu dela ministarskih, sekretarskih, mesta u upravnim odborima i da ne nabrajamo dalje, zarad privida zajedništva?
Osim svojevrsnog razvodnjavanja odgovornosti, treba se setiti Miloševićeve tehnologije kontrole većeg dela političkog spektra: u drugoj polovini devedesetih SPS je, kako za strance, tako i za domaću upotrebu integrisao dve stranke sa nominalno različitih pozicija – JUL za zabludele nostalgičare i Šešeljeve radikale za povampirene četnike. Time je, na neki način, tadašnji SPS sebi obezbeđivao imidž umerene snage, a istovremeno je delovao šire od svoje prirodne baze.
Može se reći da SNS radi sličnu stvar. Sa jedne strane imamo bivšeg julovca Vulina, a sa druge, između ostalih i POKS, SPO, Mišu Vacića i slične. Od nabrojanih, najzanimljiviji je primer POKS-a u kome se ovih dana upravo dešava rascep koji bi mogao dobro da posluži za dalje razumevanje fenomena prilepaštva, ali možda i trenutne klime u kojoj postoji iščekivanje slabljenja apsolutne moći trenutne vlasti..
POKS, koji je u godinama pre prethodnih izbora u stelt modu parazitirao na raznim funkcionerskim mestima, u javnosti se pojavio samo povodom skandala dodele ulice kolaboracionisti i zločincu Draži Mihajloviću u jednom selu nadomak Kragujevca kada im je vladajuća većina usvojila predlog, uprkos protivljenju javnosti. Nakon toga, zbog bojkota dela opozicije prošlih parlamentarnih izbora, u očitom dogovoru sa velikim koalicionim partnerom i političkim gazdom izlazi na izbore praktično samostalno i dobija 2,67 odsto od izašlih glasača. Rezultat je bio na samoj ivici cenzusa od tri odsto koji i jeste bio smanjen da bi polakomio manje stranke da izađu na izbore umesto da se priklone bojkotaškom bloku, poput njih i opskurnih desničara iz Levijatana, bivše demokratkinje a sadašnje ministarke Gordane Čomić i sličnih.
Rukovodstvo se podelilo: oni za izlazak na izbore na listi sa Demokratskom strankom Srbije (zvanično ime koalicije je Srpska koalicija NADA) izabrali su za predsednika stranke Vojislava Mihailovića, bivšeg gradonačelnika Beograda, potpredsednika parlamenta i unuka vođe četnika Draže Mihailovića. Mesta u predsedništvu ispunjena su bivšim i sadašnjim gradonačelnicima, direktorima javnih preduzeća i nosiocima raznih političkih funkcija, dakle iskusni pripadnici političke kaste sa višedecenijskim stažom u strukturama države i sistema.
Vođa frakcije protiv izlaska ispod naprednjačkog kišobrana je sa svoje strane isključio ono drugo rukovodstvo, ali kako sada stvari stoje, ta frakcija je u manjini i neuporedivo manje aktivna i vidljiva, a svoja prava pokušava da ostvari preko suda. I oni imaju svog predsedničkog kandidata. Preziva se Vučić. Za to vreme, Dražin unuk i njegova frakcija pojačana bivšim gradonačelnikom Kragujevca Veroljubom Stevanovićem, nastavlja svoju monarhističku kampanju u trci za mesto predsednika Republike Srbije. Šta je nagnalo ove poznate oportuniste da napuste udobnu zavetrinu vladajuće stranke? Oni koji traže sitne znake osipanja moći SNS-a koji je prešao svoj zenit, mogu i u ovoj buri u čaši vode da vide taj znak.
Perspektiva
Da stvar bude još smešnija, upravo ti višedecenijski funkcioneri tranzicije su nosioci demagogije o kontinuitetu sadašnje vlasti sa jugoslovenskim periodom, jer su, po njima, na vlasti “komunistička deca”. Kakva god sudbina ove skromne ali indikativne rokade na srpskoj desnici bila, ona sigurno neće označiti kraj “prilepaštva” jer sa očekivanim opadanjem moći vladajuće stranke, biće potrebnija podrška manjih aktera na političkoj sceni.
Sada, u ovoj fazi, sa odlaskom unuka poražene vojske i njegove svite, naprednjaci ne gube baš ništa, kao što ne bi izgubili ni kada bi se dogodila ne baš vjerojatna hipotetička situacija da ih napusti recimo i Vulin. Pogotovo jer bi se za upražnjena mesta ideološkog zbunjivanja društva nalevo i nadesno našli novi vršioci dužnosti, a ako treba bi bili i stvoreni.
Predstojeći parlamentarni i predsednički izbori probudili su nadu kod dela javnosti da je moguće ozbiljnije slabljenje moći trenutne vlasti, u nekim slučajevima možda i u nerealnoj meri. Njihov rezultat može biti odlučujući za pojedine aktere u toj trci, ali bez obzira na rezultat ne može se očekivati da nakon njih nestane i u ovom obliku postojeće parazitsko prilepaštvo.
Prevashodni razlog za to je jer nisu nestali razlozi zbog kojih se sadašnja vlast uopšte i odlučila na ovu simbiozu sa malim parazitima na njenom telu; Kosovo je daleko od rešenja, situacija sa stranim kompanijama i pobunama protiv prljavih tehnologija i zagađenja će tek dočekati svoje najžešće trenutke, a ni rezultati izbora neće biti toliko komotni za vlast kao što su to bili prošlog puta.
Iskusni akteri i očekuju takav dalji zaplet. Pošto za sada nema snage koja bi uzdrmala sistem iz temelja, njemu preostaje da svakim danom sve više truli, a sve veći broj prilepaka je pouzdan simptom.