Objava knjige saborske zastupnice lijeve stranke predstavlja i politički i intelektualno relevantan događaj i povod za refleksiju. Stefan Gužvica je pročitao novu knjigu Katarine Peović i u recenziji izložio njene kvalitete i mane.
Katarina Peović nedavno je objavila novu knjigu pod nazivom “Sve što je čvrsto i postojano pretvara se u dim… Historijski materijalizam kao metoda, kritika i analiza.” Poduži naslov nije izraz autorkine nespretnosti, nego svestan odabir citata iz “Komunističkog manifesta”, koji i dalje verno oslikava stvarnost, te predstavlja možda najbolji rezime savremenosti, blisko povezane i uslovljene globalnom dominacijom tržišnog kapitalizma.
Ovo je prva knjiga Peović nastala od početka njenog političkog angažmana u Radničkoj fronti, po kojem je i najpoznatija u široj javnosti. Knjiga predstavlja jasnu političku intervenciju, kakvih od Radničke fronte nažalost viđamo sve manje – ne nužno zbog neaktivnosti organizacije, koliko zbog svesno smanjene medijske vidljivosti. Nakon izbacivanja RF-a iz centrističke koalicije pod imenom Zeleno-lijeva koalicija i iz njihovog poslaničkog kluba, RF i Peović dobijaju vidno manje javnog prostora. Takva sudbina nažalost je zadesila i njihove bitne inicijative poput veoma važne ali usamljene internacionalističke pozicije po pitanju rata u Ukrajini.
Nažalost, i ovakav vid intervencije ostaće relativno nezapažen, s obzirom da knjige nisu preterano popularna roba u duboko anti-intelektualističkoj klimi razvijenog kapitalizma. Međutim, knjiga Peović predstavlja bitan pokušaj sastavljanja svojevrsnog udžbenika marksizma, kao i retko ozbiljnog promišljanja društva bez kapitalizma. Kao takva je veoma vredna pažnje. Takođe predstavlja kvalitativni skok u odnosu na dve ranije teorijske publikacije Radničke fronte, “Antikapitalističku kuharicu” 1 i 2. Dok “Kuharice” deluju kao copypaste internet rasprave dokonih članica i članova RF-a sa nekim napornim domaćim tržišnim fundamentalistom (što je, uzgred, trošenje vremena i resursa na pogrešnu klasu), nova knjiga Peović predstavlja ozbiljnu studiju, kao i bitnu popularizaciju marksizma, iako je na momente pisana previše hermetičnim akademskim jezikom.
Savremena početnica marksizma
Svrha knjige Peović je jednostavna: radi se o prekoj potrebi popularizacije marksističkih ideja i marksističke društvene analize u vremenu njenog marginalizovanja. Peović se pritom bavi i potrebom i popularizacijom – odnosno, objašnjava i materijalne uslove koji Marxa do dan-danas čine nužnim, i iznosi naučno-popularni rezime njegovih osnovnih teorija. Naslovna stranica knjige je tu već sama po sebi indikativna: biciklista sa maskom i ogromnom žutom torbom Glovoa na leđima prolazi pored ogromnog spomenika Marxu u istočnonemačkom gradu Chemnitzu. Gornji deo fotografije, gde se nalazi Marxova glava, zatamnjen je, ali stiče se utisak da je, iako u senci, upravo Marx taj koji zapravo baca senku. U ovoj senci Marxa Peović pokušava da osvetli put ka obnavljanju klasne politike.
U tom osvetljavanju, Peović objašnjava osnovne pojmove marksističke kritike političke ekonomije, kao što su višak vrednosti, najamni rad i profit. Međutim, tu teoriju uvek upotpunjuje i savremenim primerima, u ovom konkretnom slučaju, radništva koje radi za “latforme” poput Ubera i Glovoa (17–19). Peović objašnjava da u marksizmu, “eksploatacija” nije moralni sud, nego društvena činjenica na kojoj počiva ceo sistem: eksploatacija je uzimanje viška vrednosti koju je radnica proizvela. U svakodnevnom govoru često čujemo kolokvijalni izraz “eksploatacija”, ali se on odnosi isključivo na najamni rad koji je loše plaćen ili na kojem su uslovi loši, što nema naučnu vrednost.
Generalno, Peović je najjača kada se radi upravo o kritici uvreženih stereotipa, kako o marksizmu, tako i o savremenom društvu. Pored uvida o centralnom, materijalnom smislu pojma eksploatacije, tu se može pohvaliti i njen uvid da marksizam nije “kolektivistička” ideja, kao što se to obično pogrešno predstavlja, nego da počiva na dijalektici između individualnog i kolektivnog, kojoj je krajnji cilj upravo potpuno ostvarenje pojedinca (91). Kada kritičari iznose optužbe da u sistemu Marxa i marksista nema čoveka, oni ignorišu činjenicu da marksizam opisuje društvo u kojem nad ljudima vlada kapital kao vrhovni princip i u kojem je čovečnost idealistička iluzija. Ne zato što čovek ne postoji, nego zato što je preduslov za istinsko ostvarenje apstraktnih ideala buržoaskog društva upravo revolucionarno ukidanje tog društva.
Još jedno maestralno razbijanje društvenih stereotipa (moglo bi se reći i – vladajuće ideologije) nalazimo u objašnjenju nejednakog razvoja kapitalizma (129–138). Ukratko, Peović pokazuje da sistem koji imamo na prostoru Hrvatske (a i šire) nije pokvaren, nego funkcioniše tačno onako kako treba. Relativno siromaštvo i zaostalost u odnosu na “Zapad” strukturno su uslovljeni položajem zemalja bivše Jugoslavije u globalnom sistemu. Iako se već koristi impresivnom literaturom, ovaj odeljak bi svakako mogao da se obogati knjigom mađarsko-američkog sociologa Andrew C. Janosa, East Central Europe in the Modern World. Janos kroz istorijsko-sociološku analizu pokazuje kako se partokratija i sprega države i kapitala na periferiji kapitalizma pojavljuju kao ekonomski najracionalniji način preživljavanja. Ovo se dešava usled pritisaka kapitala iz zemalja kapitalističkog centra, pred kojim kapital onih koji su “zakasnili” sa razvojem kapitalizma jednostavno nije konkurentan. Ono što se u Hrvatskoj naziva “uhljebima” i za šta se, naravno, krivi socijalizam, način je na koji je država funkcionisala i u Austro-Ugarskoj. Danas ona ponovo radi po istim opštim zakonima kapitalizma i nejednakog razvoja, a ne usled posledica mističnih i naučno besmislenih kategorija poput “mentaliteta”.
Kritika kritične kritike
Pored materijalističke kritike, Peović se bavi i kritikom ideologije. Naročito se obračunava sa ideologijom poduzetništva (29). Ovo je jedan od fenomena specifičnih za Hrvatsku, a manje prominentnih u drugim državama Jugoslavije. Usled širenja rentijerske buržoazije i velikog uticaja internet-preduzetnika na javno informisanje, vera u magijska svojstva “tržišta” u Hrvatskoj verovatno je rasprostranjenija nego vera u neke osnovne dogme većinske Rimokatoličke crkve, poput transupstancijacije hostije i vina u krv i telo Hristovo. Zbog toga u drugim varijantama srpskohrvatskog jezika, recimo, nisu zaživeli izričito hrvatski ideološki pojmovi poput “uhljeb” ili “realni sektor”. Zbog toga Peović iznosi odbranu potrebe marksističke kritike ideologije, koja uzroke ovakvih praznoverja traži u materijalnim uslovima jednog društva.
Od specifično hrvatskih fenomena može se istaći i njena analiza liberalizma Zorana Milanovića, koji je (u trenutku pisanja) bez problema kombinovao relativno socijalno progresivne ideje sa najgrubljim socijal-darvinizmom po pitanjima položaja radničke klase (u čije postojanje, naravno, on sam ne veruje). Peović naročito napada samodopadnu tendenciju liberalizma da sopstveni klasni interes predstavlja kao “objektivno”, “racionalno” i “naučno” znanje, čega je Milanović (bio) najbolji primer (47–58). Verovatno jedan od centralnih ideoloških stereotipima sa kojima se ova knjiga suočava je upravo stereotip fokusiranja na “razumnu” i “praktičnu” politiku, što u savremenom svetu ekološke, ekonomske i militarističke krize u praksi znači poziv na upravljanje civilizacijskim kolapsom umesto njegovog sprečavanja.
Nažalost, Peović se nije naknadno osvrnula na Milanovićevu promenu političkog imidža koja se desila između pisanja i objavljivanja knjige. Bilo bi veoma zanimljivo pratiti, iz marksističke perspektive, transformaciju Milanovića sa svetonazorskih pozicija levog centra na desnicu, naročito uzevši u obzir da je konstanta i jednog i drugog upravo socijal-darvinizam i klasni interes, naravno na štetu radništva.
Jednako bitno je i to što se Peović osvrće na političke strukture koje su deo nadgradnje kapitalističkog sistema. Ona ga, prateći Badioua, naziva kapitalo-parlamentarizam (121). Peović već na samom početku knjige ističe da je kapitalizam sistem bez “središnje političke instance”, u kojem je politika svedena na puki okvir za odvijanje ekonomije (11). Prateći Badioua, Peović piše i o savremenom iscrpljenju ideje da se kolektivnom borbom mogu oblikovati istorijski procesi (11) kao i o konceptu “politike bez stranke” (122–123). Nažalost, i jedno i drugo ostaju bez dalje elaboracije i konkretnih političkih zaključaka koji bi se iz ovih Badiouovih uvida mogli izvući. Kako bi Radnička fronta, ili bilo koja marksistička organizacija, trebale u praksi da se bave politikom “bez stranke”? Kakve su implikacije iscrpljenja ideje o aktivnom preoblikovanju istorijskih procesa za proletarijat, koji je u marksističkoj analizi centralni subjekat progresa? Kako se i jedno i drugo odnose na parlamentarizam kao taktiku koju, između ostalih, praktikuje i Peović? Sva ova jako bitna pitanja koja proističu iz njenih kratkih referenci na Badioua ostaju bez odgovora.
Kako misliti budući komunizam
Uprkos svemu tome, knjiga Peović ne može se posmatrati isključivo kao kritika i analiza bez političkog programa. Svakako se može reći da danas postoji hiperinflacija marksističke kritike: ona je posledica koncentracije marksizma akademiji i njegove otuđenosti od radničke klase u poslednjih nekoliko decenija (a možda i više od pola veka). Upitno je ko toliku masovnu akademsku proizvodnju uopšte čita, naročito uzevši u obzir nesrazmer između količine tekstova i aktivnih učesnica i učesnika u marksističkim političkim projektima. No, bilo kako bilo, Peović nudi i ozbiljan pokušaj promišljanja budućeg komunističkog društva. U ovome je ona izuzetak, ne samo među svojom bivšom koalicijom, koja se opredelila za “praktično” upravljanje civilizacijskim kolapsom, nego i među mnogo savremenih marksistkinja i marksista.
Peović se usuđuje da postavi pitanje kako bi izgledalo buduće društvo bez kapitalizma. Njena knjiga jedno je od prvih predstavljanja ideja marksističkog ekonomiste Paula Cockshotta publici sa srpskohrvatskog govornog područja (jedini malo poznati izuzeci su ova studija Vladimira Vasića i ovaj osvrt Dragana Drače koji je star već skoro 20 godina). Naime, Cockshott je škotski marksista koji već decenijama radi na razvoju modela planske privrede uz pomoć savremenih informacionih tehnologija. Peović iznosi Cockshottovu viziju ovakvog komunističkog sistema, bez novca i privatne svojine, koji bi bio zasnovan na poptuno digitalizovanoj i planskoj privredi, kojom bi se upravljalo direktnodemokratski. Cockshottov rad nastao je kao odgovor na debatu o socijalističkom računu, koja se odvijala još sredinom dvadesetog veka, i u kojoj su neoliberalni ekonomisti insistirali na nemogućnosti planske privrede da precizno predvidi ponudu i tražnju. Iako su već tada postojali marksistički modeli koji su nudili rešenje ovog problema, Cockshott to radi uz dodatno korišćenje savremenih računarskih tehnologija (109–119).
Može se pretpostaviti da materijalni uslovi za kompjutersko upravljanje resursima već postoje – problem je u privatnom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju platformi poput Ubera ili Amazona, odnosno nad digitalnom infrastrukturom koju su izgradili i kojom se radništvo tih firmi svakako koristi, ali u uslovima naročito surove eksploatacije njihovog rada. Iako Peović iznosi samo načelni pregled Cockshottovih teorija, on predstavlja dobru osnovu za dalje promišljanje ovih tema. Možemo se nadati da ono neće ostati koncentrisano samo na ovu knjigu, nego da će se detaljnija vizija buduće planske privrede naći razrađena u nekom od budućih programa Radničke fronte, i da će više ljudi iz organizacije aktivno raditi na njenom osmišljanju.
Dve stvari koje pažljivim čitaocima dela o planskoj privredi neće promaći su „tranzicija u komunizam“ (109, 115) i nazivanje demokratskog socijalizma “komunizmom 21. stoljeća” (118). Promenu od kapitalizma ka komunizmu Peović konstantno naziva “tranzicijom” i eksplicitno je vezuje za pojam demokratije. Iz ovakve definicije proizilaze i osnovne kontradikcije i glavne slabosti knjige, o kojima će biti reči u sledećim delovima ove recenzije.
Naime, uprkos kontinuiranim (bitnim i istinitim) insistiranjima da marksizam nije moralistička teorija, konkretna praktična rešenja koja Peović predlaže obiluju moralnim sudovima i idealističkim pozivanjem na apstrakcije izvedene iz postojećeg kapitalističkog društva, kao što su “demokratija”, “solidarnost” i “pravo”. Tako revolucije identifikuje sa “autentičnim idejama jednakosti, pravednosti i solidarnosti” (29), a viziju budućeg društva zasniva na ideologiji prava Michaela Leibowitza (31). Ovakva perspektiva proizlazi iz toga što, uprkos odličnom poznavanju Marxove i Engelsove kritike, Peović jako malo izučava konkretna politička iskustva socijalizama 20. veka, ali i ignoriše, svesno ili ne, spise samih Marxa i Engelsa koji otvoreno odbacuju koncepte demokratije, jednakosti i prava kao ideološki produkt buržoaskog društva.
Gde je Lenjin?
Ovo nepoznavanje iskustva prakse komunističkih projekata očituje se već na samom početku knjige, sa površnim opisom Pariške komune, gde se netačno i anahrono koriste pojmovi “ujedinjenog fronta” i “Socijalističke Internacionale” (8), ali mnogo je bitnije kada se odnosi na iskustvo mnogo dugotrajnijih i, relativno govoreći, uspešnijih revolucija 20. veka. Tako na strani 10 saznajemo da se Oktobarska revolucija vodila idejama “marksizma-lenjinizma” da bi tridesetih godina pobedio “staljinizam”. Međutim, u vreme Oktobarske revolucije, izraz “marksizam-lenjinizam” nije postojao, i Lenjin nikada nije smatrao sebe “lenjinistom”. Radi se o terminu uvedenom od strane Staljina zarad sticanja legitimiteta nakon Lenjinove smrti, koji je korišten u obračunu sa Staljinovim protivnicima, pre svega Trockim. Kada je staljinizam tridesetih trijumfovao, on sebe nije nazivao “staljinizam” nego upravo “marksizam-lenjinizam”, a staljinističke organizacije i dan-danas sebe nazivaju “marksističko-lenjinističkim”.
Istovremeno, postavlja se razlika između “sovjetskog” marksizma sa jedne strane i “srednjevropskog” sa druge. Ova podela nije preterano kontroverzna: štaviše, stvar je konsenzusa, ali ona se može smatrati svojevrsnim akademskim istorijskim revizionizmom. Za taj revizionizam Peović nije kriva, iako je svakako bitno istaći ga. Naime, neki od najpoznatijih teoretičara tog “srednjevropskog” marksizma, tobože suprotstavljenog sovjetskim tradicijama, bili su György Lukács i Antonio Gramsci, koje i sama Peović pominje. Međutim, Gramsci je bio jedan od glavnih pristaša “staljinističke” linije u Kominterni i Komunističkoj partiji Italije, a Lukács je, iako se ne može smatrati “staljinistom”, do kraja života bio član Komunističke partije Mađarske i smatrao sebe lenjinistom. Drugim rečima, ovakva podela je veštačka, ne samo u svojoj orijentalizaciji (i propratnoj cenzuri) teorijski bogate tradicije sovjetskog marksizma, nego i u svesnom ignorisanju militantne politike figura poput Lukácsa, koji su bili ne samo filozofski zagovornici, nego i praktikanti metoda poput revolucionarnog terora, o kojima njihovi akademski zagovornici na današnjem “Zapadu” radije ne bi pisali.
Ono što nedostaje, dakle, je upravo istorijska ocena režima koji su obeležili dvadeseti vek. Primera radi, dok ćemo u kazalu Marxa i Engelsa naći na praktično svakoj stranici, Lenjin se pominje samo četiri puta, Trocki i Staljin po jedanput, a Rosa Luxemburg nijednom. Nećemo naći ni domaće teoretičare koji su imali priliku da svoje planove sprovedu u praksu, poput Kardelja i Kidriča. Iako Peović kaže da iskustva “realpostojećih socijalizama” “moraju biti sagledana kao povijesni problem” (29), ona to ne radi. Najviše što dobijemo u knjizi je par osvrta na neuspeh jugoslovenskog socijalizma izazvan njegovom tržišnom orijentacijom (30) i nemogućnošću sprovođenja “direktne demokracije” nad kojom je nadvladala “centralizacija odlučivanja” (118).
O Sovjetskom Savezu, kojim je Jugoslavija bila direktno inspirisana, i bez kojeg socijalističke Jugoslavije ne bi ni bilo, u knjizi nema skoro ničega. Tek se ukratko pominje da je Marx u “Kritici Gotskog programa” već “nižu fazu komunizma” (uslovno rečeno, socijalizam) smatrao za društvo bez postojanja robne proizvodnje i novca. Sovjeti su to, piše Peović “zamijenili nečim puno manje radikalnim” (115). Nije nam razjašnjeno šta je to “manje radikalno” čime su “Sovjeti” zamenili društvo bez robne proizvodnje i novca, ali može se zaključiti da to društvo jeste imalo robnu proizvodnju i novac – što je poprilično nekontroverzna izjava. Međutim, izučavanjem sovjetskog iskustva, Peović bi znala da boljševici nisu smatrali SSSR “socijalističkom državom” sve do 1934. godine. Lenjin, štaviše, nije smatrao SSSR radničkom državom.
Ovo nisu pitanja istorijske pedanterije, nego pitanja razumevanja definicije komunizma i njegove niže faze, kojima su se bavili i Marx i Engels, ali i mnogi revolucionari dvadesetog veka. Naravno, tu je ključno razumevanje istorijskog perioda revolucija od 1917. do 1923. godine (koji uključuje ne samo uspešnu Rusku, nego i neuspešne Nemačku, Mađarsku i Italijansku revoluciju), kao i teorijskih tradicija koje su se nakon 1923. godine suprotstavile kontrarevolucionarnim kretanjima u SSSR-u. Tu je naravno značajan Trocki kao teoretičar birokratije, odnosno pojave novog sloja u sovjetskoj državi koji će u konačnici razviti sopstveni klasni interes. Međutim, bitan je i rad drugih zaboravljenih značajnih teoretičara, poput Lava Kricmana, koji se bavio tematikom politike “ratnog komunizma” kao puta ka privredi bez robne proizvodnje i novca; ili na primer Jevgenija Preobraženskog, vodećeg sovjetskog teoretičara planske privrede, koji je pao kao nevina žrtva Staljinovih čistki.
Za razumevanje iskustva dvadesetog veka, neophodno je znati da je i Lenjin verovao da ni socijalizma, a kamoli komunizma, ne može biti dokle god postoje robna proizvodnja i novac. Isto mišljenje delila je i Rosa Luxemburg, kao i osnivači Komunističke partije Jugoslavije. Ako ćemo tražiti “greške” u “realsocijalizmu” dvadesetog veka, one moraju polaziti od ovih osnovnih postulata marksizma, koji su zajednički svim njegovim teoretičarkama i teoretičarima. Jedna od Staljinovih grubljih revizija marksizma, pored “socijalizma u jednoj zemlji”, bilo je “rešenje” problema robne proizvodnje njegovim prostim preimenovanjem – u “socijalističku” robnu proizvodnju!
Međutim, iako ne nalazimo ovakvu kritiku kod Peović, skoro svako pominjanje “realsocijalizma” obično prate imenice poput “greške” i “nedostaci”. Šta su bile te “greške”, ako ne istrajnost fundamentalno kapitalističkih oblika robe? Odgovor koji se provlači kroz celu knjigu jeste da je greška bila odsustvo demokratije. U realsocijalizmu, “izostali su uvjeti (…) za demokratsko sudjelovanje” (30), a danas, “tehnologija i produktivnost bez političkog – demokratskog okvira ne znače puno” (114). Pitanje “demokratije” ovde je od suštinske važnosti, jer se Peović prema njemu odnosi čisto idealistički – odnosno, izgleda da se “demokratija” postavlja kao univerzalna, apstraktna vrednost po sebi, a ne kao istorijski uslovljen proizvod buržoaskog društva. Ovo postaje naročito zabrinjavajuće kada Peović kontinuirano piše o “tranziciji” ka komunizmu, kao da se do njega može doći bez revolucije.
“Komunizam” i “demokratski socijalizam” su antonimi
“Prirodno je da će liberal govoriti o ’demokraciji’ uopće”, piše Lenjin u jesen 1918. godine. Međutim, “Marksist nikad neće zaboraviti da postavi pitanje: ’za koju klasu?’.” Upravo ovo pitanje odsutno je u promišljanjima o demokratiji koje nalazimo kod Peović. Otklanjanje iluzija o demokratiji kao apsolutnoj i apstraktnoj vrednosti od životne je važnosti za svakog ko ozbiljno želi da čovečanstvo dostigne komunizam. Primeri toga su svuda oko nas: od brutalnog ubistva Rose Luxemburg, masakriranja pariških i mađarskih komunara, do savremenih latinoameričkih vođa koji padaju kao žrtve brutalnih državnih udara čak i sa relativno umerenim socijaldemokratskim programom.
“Životna važnost” nije hiperbola: iluzije o demokratiji su samoubistvo u situaciji otvorenog klasnog rata, bez kojeg do komunizma neće doći. Klasna borba, naravno, uvek traje, ali u rat se obično razbukta tek onda kada sirotinja zapravo pokuša da se konstituiše kao politički subjekt. Do tada možemo da uživamo u “miru” i “demokratiji” ubilačkog statusa quo. Na kraju krajeva, o ovome govore i Kominternine “Teze o buržoaskoj demokraciji i diktaturi proletarijata” koje se mogu naći i na samom sajtu Radničke fronte.
Da ne bude da se radi o nekakvoj izmišljotini zlog i krvavog Lenjina, treba napomenuti da sam Marx eksplicitno kaže, u “Kritici Gotskog programa” koju i Peović citira, da “politički prelazni period (…) ne može da bude ništa drugo do revolucionarna diktatura proletarijata” (naglasak Marxov). U celom četvrtom odeljku te “Kritike”, Marx izričito osuđuje tendenciju nemačkih socijaldemokrata da demokratiju percipiraju kao apstraktni apsolut. Skoro četvrt veka ranije, u pismu svojem prijatelju Josephu Weydemeyeru od 5. marta 1852. godine, Marx je još jasniji: “Što se mene tiče, ne pripada mi zasluga da sam otkrio bilo postojanje klasa u modernom društvu, bilo njihovu međusobnu borbu. Građanski historiografi su mi već odavna prikazali povijesni razvoj te klasne borbe, a građanski ekonomisti — ekonomsku anatomiju klasa. Ono novo što sam ja učinio, bilo je 1. dokazivanje da je postojanje klasa povezano samo s određenim povijesnim razvojnim fazama produkcije; 2. da klasna borba nužno vodi do diktature proletarijata; 3. da ta diktatura čini samo prijelaz do uklanjanja sviju klasa i do besklasnog društva.”
Drugim rečima, to što neko priznaje postojanje klasa i klasnu borbu ne čini tu osobu “marksistkinjom” – aktivni rad ka ostvarenju revolucionarne diktature proleterijata je glavna odlika marksizma. Dakle, nikakav “demokratski socijalizam” ne može biti ekvivalentan komunizmu.
Još jedan razlog zašto je bitno razumeti iskustvo socijalizma 20. veka jeste upravo pitanje diktature. Nije li istorija pokazala da je diktatura štetna? Staljin je zaveo diktaturu, zar ne? A možda je i Lenjinova diktatura otvorila put ka Staljinovoj? U svakom slučaju, ne treba li tražiti nova rešenja? Ili se čak rešiti Marxa u potpunosti, kao idejnog oca diktature kao puta ka komunizmu?
Za početak, neophodno je razumeti da je, istorijski, pojam diktatura imao potpuno drugačije značenje nego danas. Počevši od drevnog Rima pa do 20. veka, “diktatura” je bila institucija neograničene apsolutne moći u vanrednoj situaciji, koju bi diktator, nakon prestanka te situacije, predao. Iako potiče iz Rima, ovakva institucija diktature opstajala je do skoro. Jakobinsku vlast u Francuskoj mnogi od nas su u školama još uvek učili kao “Jakobinsku diktaturu” – ali niko nas nije učio da se ta diktatura okončala tako što su Jakobinci izgubili većinu u Narodnoj skupštini.
Velika tragedija 20. veka (koja svedoči i o gubitku izvorne marksističke misli) je što se autokratija – vremenski neograničena vlast jednog čoveka – počela kolokvijalno identifikovati sa diktaturom. Staljin nije bio diktator, nego autokrata. Boljševička vlast 1917. godine bila je proleterska diktatura – i pritom diktatura klase, a ne jednog čoveka. O demokratičnosti rane sovjetske vlasti i Lenjinove vlade (za radništvo) već je napisano mnoštvo naučnih studija, kao i o postepenom odumiranju iste te radničke vlasti. Njene izvore, međutim, treba tražiti u materijalnim razlozima međunarodne izolacije Ruske revolucije (koja je trebala da postane pobedonosna Svetska revolucija), a ne u apstraktnim nagađanjima o grešnom skretanju sa bogom-danog puta demokratije.
Čak i ako se u budućnosti neki radnički pokret nađe u situaciji gde uživa poslovičnih 99% podrške u masama, onih 1% će učiniti sve što je u njihovoj moći da revoluciju spreče, a samim tim i onemogućiti njeno mirno sprovođenje. Stoga je i dalje na mestu boljševički slogan iz 1920-ih koji kaže da je Komunistička partija zapravo partija građanskog rata – a takav građanski rat je klasni odbrambeni rat, kontraofanziva obespravljenih. Njega će, gde god da se revolucija zadesi, propratiti i brutalne vojne intervencije spolja. Zbog toga neće biti drugog izlaza osim diktature. Naravno, jasno programsko opredeljenje za revoluciju i diktaturu značilo bi zabranu političke organizacije koju Peović predstavlja – ali iluzorno je i opasno praviti se da do ukidanja kapitalizma može da dođe drugim sredstvima.