Aleksandar Vučić više nije diktator nego predsjednik. Dragan Đilas više nije tajkun nego gospodin. Zatopljenje njihova odnosa nakon izbora sugerira bitne promjene u srpskoj politici. Prema svemu sudeći slijedi ozbiljan vanjskopolitički zaokret skrojen po naputcima Zapada. O implikacijama tog zaokreta i njegovim učincima na politički život u zemlji piše Luka Petrović.
Do skora najljući politički neprijatelji u Srbiji, koji su jedan drugog optuživali za najgore političke grehe i kriminal, Aleksandar Vučić i Dragan Đilas, ubrzo su po završetku izbora u Srbiji seli za isti sto. Iznenadni susret se nije desio u direktnom televizijskom duelu tokom predizborne kampanje, već iza zatvorenih vrata Predsedništva u kontekstu gotovo nerešenih rezultata izbora u Beogradu i tanke većine Srpske napredne stranke (SNS) na republičkom nivou. Iako je rat u Ukrajini politički najviše koristio strankama vlasti tokom kampanje, Vučiću se ova tema kao bumerang vratila nakon izbora.
Zapadne sile su imale strpljenja u predizbornom periodu, ali sada se od nove vlade očekuje drugačiji spoljnopolitički kurs. Zbog čega je došlo do “istorijskog” susreta dvojice političara i kakve bi to posledice moglo da ima po političku scenu Srbije?
Poruke
Sve je formalno počelo već tokom izborne noći, iako sada deluje nestvareno, da kontakti nisu postojali i pre samih izbora. U svom prvom obraćanju nakon zatvaranja biračkih mesta, Vučić je poslao nekoliko poruka, od kojih jedna zasigurno bila upućena upravo Đilasu.
Prvo se obratio zapadnim političkim silama, istakavši da je “uticaj ukrajinske krize bio ogroman na rezultate izbora” i da se “Srbija dramatično pomerila u desno”. Iako su mediji u Srbiji danima brujali o navodnom rastu desnice, zapravo su samo reprodukovali Vučićev spin. Pažljivija analiza pokazuje da je reč o minimalnom, a ne dramatičnom rastu, te da je ulazak tri proruske desničarske liste u parlament posledica smanjenja cenzusa na 3% i delimičnog ukrupnjavanja na tom spektru. Suštinski, rast od 50.000 glasova u apsolutnim brojevima u odnosu na 2016. godinu, posebno u kontekstu rata u Ukrajini nije posebno veliki uspeh za desnicu.
Proruska desnica će u narednom periodu igrati ulogu strašila na srpskoj političkoj sceni, kojim će Vučić mahati prilikom razgovora sa zapadnim državama. Prilikom budućih pregovora, svoju pregovaračku cenu Vučić će podizati upravo ukazivanjem da njegovo mesto mogu doći putinofilski desničari. Osim za zapadne, Vučić je imao poruku i za svoje koalicione partnere. Istakao je da “lista SNS-a zahvaljujući odgovornom ponašanju i čuvanju interesa naše zemlje, a ne dodvoravanju narodu, ima nešto manje glasova”, te da će o tome voditi računa prilikom formiranja, ne samo republičke, već i gradske vlasti. Nedvosmisleno, ovde je meta bila Socijalistička partija Srbije (SPS), dugogodišnji koalicioni partner SNS-a, koja je tokom predizborne kampanje značajno pojačala rusofilski sentiment u svom delovanju.
Valja istaći da SPS sa aktuelnom ruskom vladom nema samo sentimentalne odnose, već je često garant sprovođenja ruskih interesa u Srbiji.1 Ulazak SPS-a u vladajuće koalicije sa SNS-om, čak i kada su naprednjaci samostalno imali većinu, garantovalo je, makar u dovoljnoj meri, zadovoljenje ruskih interesa. Aktuelna geopolitička preraspodela karata će sigurno uticati na njihov položaj na partijskoj sceni Srbije, posebno ako zaista dođe do spoljnopolitičkog zaokreta. Dakle, SPS više nije najpoželjniji partner za naprednjake.
Konačno, a možda i najvažnije, usledila je poruka i za Dragana Đilasa. Vučić je rekao da će “razgovarati sa svim političkim faktorima, čak i sa onima za koje je delovalo da su najudaljeniji od SNS-a”, kako bi “sagledali poziciju Srbije, jer nas čekaju ne laka vremena”. Poruka o spremnosti da razgovara, naišla je na plodno tle kod Đilasa. Nekoliko dana kasnije, Đilas je, na (ne)očekivano pitanje novinarke otvoreno odgovorio da je spreman da razgovara sa Vučićem, predsednikom svih građana. Šta Vučić podrazumeva pod “ne lakim vremenima”? Sigurno nije reč samo o nejasnoj situaciji u glavnom gradu, već ima veze i sa geopolitičkim trvenjima i sve otvorenijim zahtevima da se Srbija svrsta na jednu od strana.
“Smirivanje tenzija” i “legitimitet”
Postizborno koketiranje svoju kulminaciju doživelo je u četvrtak, 7. aprila. Prvo je Dragan Đilas u emisiji na N1 svojoj publici objašnjavao zašto je neophodno da razgovara sa predsednikom Vučićem, koga je do juče nazivao diktatorom, nakon čega je predsednik na RTS-u, koristeći gotovo istovetne rečenice, svom biračkom telu objašnjavao težinu položaja Srbije i nužnost razgovora sa “gospodinom Đilasom”. Tako je te večeri jedan diktator postao legitimni predsednik, a jedan tajkun gospodin.
Čak je i, Željko Mitrović, medijski oligarh blizak vlasti, koji je prethodnih godina častio Đilasa raznoraznim kvalifikacijama promenio ploču. Televizija Pink, koja je prethodnih nekoliko godina iznoslia najgnusnije optužbe na Đilasov račun, počela je da danonoćno vrti Mitrovićev tvit u kojem ističe da je “Đilas politička realnost koja se mora uvažiti”.
Obojica su u svojim izlaganjima isticali da je srpskom društvu neophodno smirivanje tenzija (kojih?), te da niti vlast niti opozicija nemaju legitimitet da formiraju vlast u glavnom gradu. Zbog toga je, prema njima, najbolje rešenje sprovođenje novih izbora. Ostaje otvoreno da li bi, sada već izvesni novi izbori, uključivali samo nivo glavnog grada ili i republički nivo. Malo je verovatno da bi Vučić dopustio da gradske teme dominiraju izbornom kampanjom, a imajući u vidu i tanku većinu na nacionalnom nivou, može se, u narednih godinu dana, očekivati raspisivanje izbora i za gradsku i za republičku skupštinu. Ostaje otvoreno da li će nova vlada donositi bilo kakvu važniju odluku u bliskoj budućnosti, ili će novi izbori poslužiti kao izgovor za odlaganje.
Iako su smirivanje tenzija i upitna legitimnost bilo kakve većine u Beogradu poslužili kao izgovor za sastanak, deluje da se iza sastanka Vučića i samoproglašenog lidera opozicije kriju daleko krupniji razlozi. Kada je reč o smirivanju tenzija, jeftina provokacija vlasti da izazove sukobe u izbornoj noći nije naišla na odgovor opozicije. Nekoliko dana pre održavanja izbora ministar policije, Aleksandar Vulin, najavio je mogućnost Majdana u Srbiji. Navodno, “prozapadna” opozicija bi, nezadovoljna izbornim rezultatima, na ulici srušila aktuelnu vlasti. Opozicija u Srbiji niti ima mogućnost da pokrade izbore, a političke partije i pokreti ne mogu da izvedu na ulice kritičnu masu koja bi vaninstitucionalnim sredstvima mogla da smeni vlast.
Osim toga, izborna administracija je u mnogim gradskim opštinama u Beogradu smanjila broj biračkih mesta, a članovi biračkih odbora iz SNS-a su sinhronizovano tokom dana napustili biračka mesta. U situaciji izuzetno visoke izlaznosti, to je za posledicu imalo stvaranje ogromnih gužvi tokom glasanja. Ovo je izborni dan učinilo napetim, deo ljudi je odustao od glasanja, a deo je svoje biračko pravo iskoristio i po par sati nakon 20 časova, do kada se glasa u Srbiji.2
Šlag na torti je bila odluka Republičke izborne komisije, da po prvi put od uvođenja višestranačja u Srbiji, odluči da preliminarne rezultate ne objavi tokom izborne noći, već da objavi da će rezultate objavljivati tek sutradan. Ispred sedišta RIK-a raspoređene su jake policijske snage, što je trebalo da isprovocira izlazak opozicije na ulice. Tenzije su dobrim delom veštački provocirane od strane vlasti, sasvim moguće da bi neko kasnije morao da ih smiruje.
Kada je reč o legitimitetu, samo bi naivna osoba mogla da pomisli da je Vučiću (a i Đilasu) zaista stalo do legitimiteta. Za početak, osnovno pravilo liberalne demokratije je da se legitimitet crpi iz legalnosti procedure – slobodnih i fer izbora koji svakome garantuju relativno jednake startne pozicije prilikom takmičenja. Opšte je mesto da izbori u Srbiji u proteklih deset godina nisu ni slobodni ni fer, tako da kada se raspravlja o legitimitetu aktuelne vlasti treba prvo početi od te teme.
Druga stvar važna za legitimitet, tiče se legitimiteta Đilasa i Vučića da vaninstitucionalno dogovaraju nove izbore. Dragan Đilas ne samo da nije imao mandat čitave opozicije da ide na pregovore sa Vučićem, već su se i koalicioni partneri iz Ujedinjene Srbije usprotivili njegovim potezima. Stranka slobode i pravde (SSP) je daleko od dominantne opozicione partije, tako da Đilas nije mogao da predstavlja nikog drugog do svoju partiju, koja ima po 10 poslanika u Narodnoj skupštini i Gradskoj skupštini Beograda.
Na kraju, upravo je političar koji je retorički bio najoštriji prema režimu, zahtevajući lustraciju, te često proizvoljno napadajući druge opozicione aktere da nisu prava opozicija i da ruše nepostojeće opoziciono jedinstvo, odlučio je svega par dana nakon izbora da ode na sastanak sa Vučićem. Da je obojici zaista stalo do legitimiteta, makar bi mogućnost takvog sastanka najavili u predizbornoj kampanji. Naravno, obojicu bi takva najava koštala glasova, pa ex ante pozivanje na krnji legitimitet bilo kakve nove vlasti deluje kao jeftin politički marketing.
Spoljnopolitički zaokret i problem sa brojevima
Formiranje vlasti u glavnom gradu neposredno je vezano za republičku vlast. I obrnuto. Pomalo iznenađujuće i spletom različitih okolnosti, efekat je da SNS ima najmanji koalicioni potencijal. Bez SPS-a, lista SNS-a, zajedno sa manjinskim opcijama, za koje se očekuje da će biti deo nove vlade ima svega par poslanika preko neophodnih 126 od ukupnih 250. Desničarske opcije i SPS imaju ukupno 67 poslanika čija bi cena uključivanja u novu vlast bila previsoka, zbog sve otvorenijih pritisaka da se zauzme jasan proevropski politički kurs. Isto tako, ulazak desničarskih stranaka u jasno zapadno orijentisanu u vladu bi bio političko samoubistvo za ove opcije.
Sa druge strane, 13 poslanika koalicije Moramo, 12 poslanika iz redova Narodne stranke i 10 iz Demokratske stranke nisu skloni da sarađuju sa režimom, niti su po Vučićevom merilu. Dakle, i samo matematičko sklapanje većine koja bi mogla jasno da se odredi povodom odnosa prema Rusiji nije na vidiku. Situacija je još komplikovanija u Beogradu. Naprednjaci su osvojili 48 od 110 odborničkih mandata. Zajedno sa osam mandata SPS-a imali bi tanku većinu od 56. Ipak, ako SPS nije deo republičke vlade, nemaju razloga da podrže gradsku vlast. Koalicija Moramo sigurno ne bi podržala vlast SNS-a ni u gradu ni u republici, kao i najveći deo Ujedinjene Srbije. U sadašnjoj geopolitičkoj konstelaciji Vučić ne sme da u vlast uključuje proruske desničare, što mu u značajnoj meri smanjuje manevarski prostor.
Ostaje još samo jedna opcija, koliko god ona pre samo mesec dana delovala nerealno. Malo je verovatno da će SSP biti deo nove vladajuće većine na republičkom nivou, ali nije isključeno da su započeti razgovori o raznim modalitetima saradnje. Za zapadne sile i SNS je važno da makar deo proevropske opozicije podrži nepopularne korake koji se očekuju od nove vlade. Šta se tačno sprema, da li su u pitanju sankcije ili neka druge mere koje će biti plod kompromisa ostaje da se vidi. Isto važi i za modalitete eventualne unutrašnje podrške – skorašnja istorija srpskog parlamentarizma nudi primere kada su u istom sazivu parlamenta različite većine glasale za različite krupne spoljnopolitičke odluke.
Proevropska stabilokratska distopija?
Za Vučića bi najbolje bilo da se situacija u Ukrajini reši tokom trenutnog institucionalnog vakuuma, dok još teku rokovi za formiranje gradske i republičke vlasti. Ipak, dok se to ne desi, prinuđen je da traži širu podršku, neophodnu za ozbiljnije spoljnopolitičke zaokrete koji ga očekuju. Sigurno je da će pritisak biti veći, a opredeljujuća odluka izvesnija, kako rat u Ukrajini bude duže trajao. Sve izvesnije izostavljanje iz buduće vlade Aleksandra Vulina, i ambasadorsko mesto u Pekingu, koje mu se smeši, te njegova izjava da ga stranci ne žele u vladi, samo su dodatni indikatori da zaista sledi jasan zaokret.
Može li Vučić zaista da isporuči sve što se od njega očekuje? Verovatno. Kakve bi to posledice imalo po stanje demokratije u Srbiji? Evropskoj uniji je, odavno, najmanje stalo do kvaliteta demokratije u Srbiji. Drugi, geostrateški ciljevi, koji se, pre svega, tiču pitanja usklađivanja spoljne politike Srbije, sa spoljnom politikom EU, te status Kosova imaju daleko veću važnost od stanja demokratije.
Na osnovu toga će biti procenjivana vrednost SNS-a u budućem periodu. Šta ako zaista Vučić bude bio taj koji će Srbiju konačno oprediliti (uz Đilasovu podršku) za zapadni put? EU bi u tom slučaju još čvršće zatvarala oči na grupe autokratske tendencije režima, sve dok je ovaj proevropski. Ovakav košmar može postati java u narednih nekoliko godina, ako se kockice poklope.
- Na primer, Dušan Bajatović, visoki funkcioner SPS-a je dugogodišnji direktor Naftne industrije Srbije, koja je u većinskom vlasništvu Gazproma. Nije slučajno da je Zorana Mihajlović, za koju je poznato da je bliska američkim krugovima, prva počela sa postizbornnim napadima na SPS. [↩]
- Prema izbornim pravilima u Srbiji, svako ko se na biračkom mestu našao u 20 časova ima pravo da glasa i nakon isteka vremena. Na pojedinim biračkim mestima u Beogradu su gužve bile tolike, da je deo ljudi svoje biračko pravo iskoristio tek oko 22 časa. [↩]