Pridruživanjem Hrvatske Europskoj uniji, položaj Srbije kao granične i tranzitne zemlje za nedokumentirane migrante dodatno je naglašen. Zbrinjavanje, ali i zaustavljanje migranata na putu prema zemljama Zapadne Europe jedan je od osnovnih uvjeta u procesu pridruživanja Srbije Europskoj uniji. No kapaciteti i volja države za zbrinjavanje stalno rastućeg broja migranata pokazuju se nedovoljnima.
Prema podacima Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR), od januara do decembra 2014. godine, 13.052 lica su zatražila azil u Srbiji. To predstavlja porast od preko 100% u odnosu na 2013. godinu kada je bilo ukupno 5.066 izraženih namera za dobivanje azila. Srbija je u prošloj godini odobrila azil za samo 7 ljudi, a kao razlog tomu najčešće se navodi kako “mali broj tražitelja azila ima nameru da trajno ostane u Srbiji koja je zapravo tranzitna zemlja ka zapadnoj Evropi”. Pored toga, Odsek za azil pokrenuo je postupak za dobijanje azila za samo 309 osoba, izdato je svega 458 ličnih azilnih karti, a urađeno svega 14 saslušanja.
Među tražiocima azila beleži se i porast dece, kao i dece bez pratnje. Do novembra je evidentirano 1.513 dece tražitelja azila, dok ih je prošle godine bilo 1.387. Poređenja radi, samo u 2009. i 2010. godini Francuska je odobrila 12.195 izbegličkih statusa, Nemačka 10.785, Švedska 2.075, Belgija 2.785, Rumunija 195, Mađarska 185, Bugarska 40, itd. Jedan od uslova da Srbija potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju 2008. godine bilo je i formiranje održivog azilnog sistema. Zakon o azilu stupio je na snagu 1. aprila 2008. godine u skladu sa obavezama preuzetim Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju s kojima je Srbija preuzela i zadatak kontinuiranog usklađivanja zakonodavstva Republike Srbije sa pravnim okvirima Evropske unije.
Prema pomenutom zakonu ukoliko je tražilac azila prilikom dolaska u Srbiju prošao kroz sigurne treće države zahtev za azil može biti odbačen bez sprovođenja procedure ispitivanja da li su tražitelju ugrožene slobode u njegovoj zemlji. Sigurna treća država je zemlja u kojoj je tražilac azila boravio ili kroz koju je prolazio, neposredno pre dolaska na teritoriju Republike Srbije, u kojoj je imao mogućnost podnošenja zahteva za azil, ali i zemlja u kojoj ne bi bio izložen progonu, mučenju, ponižavajućem postupku ili vraćanju u državu u kojoj bi njegov život ili sloboda bili ugroženi. Listu sigurnih trećih zemalja utvrđuje Vlada Republike Srbije svojom odlukom. Primerice, veliki broj tražitelja azila u Srbiju dolazi preko Grčke koju Srbija smatra sigurnom trećom zemljom, a za koju je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu još 2011. ocenio da ne zadovoljava standarde u postupku azila.
(Ne)sigurne treće zemlje
Ova procedura bi trebala biti rezultat saradnje više država koje dele odgovornost s ciljem lakšeg i efektnijeg rešavanja problema sve većeg broja imigranata. Svaki tražilac azila trebao bi imati osiguranu adekvatnu pravnu i zdravstvenu zaštitu i pravičan postupak sticanja azila. Zašto to ne funkcioniše i šta u praksi znači koncept sigurne treće zemlje? To je faktički postao način za uklanjanje tražilaca azila iz zemlje bez ulaženja u suštinu njihovog zahteva.
Prema odluci Vlade Republike Srbije o sigurnim trećim zemljama pod ovu kategoriju potpadaju sve okolne zemlje. Dakle, čim se utvrdi da je neko lice ušlo u Srbiju kroz neku od ovih zemalja automatski joj/mu se onemogućava punovažno razmatranje zahteva za azil u Srbiji. Postavlja se pitanje na osnovu čega Vlada jedne zemlje donosi zaključak da su neke zemlje sigurne za tražioce azila, odnosno da će u njima tražioci azila imati pravo na slobodu i bezbednost, pravo na pravičan azilni postupak. Za prekršaj nedokumentiranog prelaska državne granice u 2012. godini u Srbiji je izrečeno 5.714 kaznenih mera prema stranim državljanima. U prvih 5 meseci 2013. godine broj izrečenih mera iznosio je 1.830. Međutim, prema proceni Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) u 2012. godini u Srbiju je nedokumentirano ušlo i u njoj boravilo više od 20.000 ljudi.
Migranti koji ulaze na teritoriju Republike Srbije većinski dolaze iz zemalja pogođenih ratom, Afrike, Bliskog i Srednjeg istoka. Najveći broj migranata u Srbiju ulazi preko granice sa Makedonijom, zbog već ustaljene rute koja vodi preko Turske i Grčke. Značajno manji procenat migranata dolazi preko Crne Gore i Kosova. Istovremeno, zvanična politika Bugarske je da što bolje obezbedi svoju južnu granicu. Nakon što je prošle godine izgrađena ograda duga 33 kilometra, bugarska vlada sada ulaže oko 46 miliona evra u dalju izgradnju ograde kako bi se ona produžila za još 82 kilometra. Kako se Srbija na zapadu i severu graniči sa zemljama EU, jasno je zašto glavni talas migracija ka Evropskoj uniji uglavnom ide preko Srbije, kao poslednje teritorije na putu migranata ka nekoj od zemalja zapadne i severne Evrope.
Skrovišta od hladnoće
Pored sporog i vrlo često predugog procesa dobijanja azila, u Srbiji dodatni izazovi u odgovoru na potrebe tražilaca azila predstavljaju i nedovoljni kapaciteti postojećih centara za azil. Uz tehničke nedostatke sa kojim se svi sektori suočavaju (npr. centri za socijalni rad nemaju svoje (stalne) prevodioce), važno je naglasiti i hroničan manjak finansijskih i ljudskih resursa, a na kraju i predrasude prema migrantima od strane profesionalaca te strah i predrasude prema migrantima kod sugrađana/ki stanovnika/ca gradova u kojima se nalaze centri, čemu samo dodatno doprinosi senzacionalistički pristup medija ovim temama.
Bez plana i koordinacije među nadležnim akterima u sistemu azila, otvaraju se novi centri za azil koji nisu u funkciji postupka dobijanja azila. U novootvorenim centrima za azil u Tutinu i Sjenici koji su počeli sa radom u decembru 2013. godine postupak dobijanja azila se ne sprovodi jer Odsek za azil nema sredstava da redovno odlazi u ove centre kako bi tamo sprovodio službene radnje, budući da je sedište Odseka za azil u Beogradu.
Pored zvaničnih smeštaja (u Bogovađi, Banji Koviljači, Krnjači, prihvatnih jedinica za smeštaj maloletnih stranaca bez pratnje u Beogradu i Nišu), sve je više nedokumentiranih imigranata koji su prinuđeni da pronalaze alternativni smeštaj. U pitanju su napuštene fabrike, zgrade, a neretko im lokalno stanovništvo iznajmljuje i stanove, sobe, garaže, šupe, ponekad i za daleko veće sume novca nego što je realna cena izdavanja ovih objekata. Postoje čitave neformalne lokalne mreže “pomoći” nedokumentiranim migrantima. Naime, bez azilne lične karte, ili nekog drugog identifikacionog dokumenta, migrantima je ograničeno kretanje, pa im lokalno stanovništvo za određenu (novčanu) nadoknadu obezbeđuje ono što im je potrebno: dostavljaju im hranu, higijenske i slične proizvode u skrovišta u kojima se kriju. Tokom ove zime, u okolini Bogovađe i Subotice azilanti su noćili po okolnim šumama. Na desetine života je i dalje ozbiljno ugroženo, u riziku od smrzavanja, gladi i bolesti dok se bez papira skrivaju od društva koje ih ne želi, čekajući prvu priliku da nastave svoj put dalje, u nadi da će im negde “gore” biti bolje.
Zaoštravanje stavova lokalnog stanovništva prema migrantima
Tenzije prema migrantima kod domaćeg stanovništva nisu retkost. U Banji Koviljači, gde je i otvoren prvi centar za azilante, lokalno stanovništvo je pre tri godine bojkotovalo škole i blokiralo puteve protiveći se sve većem broju azilanata i otvaranju Centra za azilante. U oktobru prošle godine, više od 1.000 Mladenovčana po ko zna koji put se okupilo ispred zgrade opštine protiveći se, ovaj put, otvaranju azila u selu Mala Vrbica koje se nalazi na sedam kilometara od centra grada. Ovaj skup su podržali i funkcioneri Demokratske stranke, predsednici lokalnih opština Mladenovac, Smederevska Palanka, Topola, kao i predsednik beogradske opštine Vračar, Branimir Kuzmanović, i Vladan Glišić iz pokreta “Dveri”.
Ovakva situacija otvara mogućnost desničarski nastrojenim pojedincima i organizacijama da svoje političke pozicije upakuju u društveno prihvatljiviji diskurs i mobilišu lokalno stanovništvo.
Širenju panike i ksenofobije dodatno doprinosi i senzacionalističko, neprofesionalno izveštavanje medija, koje vrlo često uključuje i plasiranje lažnih informacija. Jedan takav primer je i tekst koji je u oktobru prošle godine objavljen u dnevnom listu Telegraf povodom hapšenja šezdeset dvoje nedokumentiranih migranata nakon prelaska srpsko-bugarske granice a pod naslovom “Zaječar: Grad pun bolesnih azilanata iz Afrike, niko nije išao na pregled!”. U tekstu se sugerisalo da je reč o imigrantima koji su možda zaraženi ebolom što je izazvalo strah i širenje panike kod lokalnog stanovništva. Telegraf je nakon oštre i hitne reakcije Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila APC/CZA, objavio zvanično izvinjenje.
Različite uloge javnosti
Poboljšanju uslova života tražilaca azila u Srbiji doprinose i aktivnosti formalnih i neformalnih udruženja građana, koja se, s jedne strane, bave poboljšanjem legislative, pružaju besplatnu pravnu pomoć tražiocima azila, ali rade i na njihovoj integraciji, medijaciji između lokalnog stanovništva i institucija sa kojim dolaze u kontakt. Sa druge strane, često se organizuju i sakupljanja razne pomoći (hrana, odeća, higijenski proizvodi, itd) koja se raznosi, i po centrima i po neformalnim “smeštajima”. Ovo, naravno, nije ni blizu dovoljno, niti treba da bude način na koji će neki od ključnih problema i propusta u sistemu azilne zaštite biti rešeni.
S druge strane, prema podacima Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom, izdvajanje sredstava na lokalnom nivou za projekte koji se bave pitanjima migranata je sve manje. U 2012. godini finansiran je ukupno 51 projekat koji se ticao pitanja migranata u lokalnim opštinama, 2013. godine 7, a 2014. godine samo 1 projekat. Kada je u pitanju sistem obrazovanja, iako se prema Zakonu o azilu, svim azilantima/kinjama garantuje pravo na obrazovanje, (od 2008. godine) do sada je samo petero dece upisano u škole u Bogovađi, Banji Koviljaci i Beogradu. Jedan od zaključaka istraživanja o migracijama koje je u prethodnoj godini sprovelo udruženje Atina, u saradnji sa Centrom za zaštitu i pomoć tražiocima azila, jeste i da je neophodna specijalizacija osoblja, odnosno edukacija onih koji rade na graničnim prelazima kako bi bili u stanju da prepoznaju nedokumentirane migrante ili potencijalne žrtve trgovine ljudima i upute ih na prave nadležne institucije. Veliki broj migranata, posebno žene i deca su u riziku od trgovine ljudima. U periodu od januara do oktobra 2014. podneto je 15 krivičnih prijava, a registrovano je ukupno 111 žrtava trgovine ljudima, od kojih je samo jedna osoba bila migrant.
Svi ovi faktori odvraćaju tražioce azila da percipiraju Srbiju kao zemlju koja može da im pruži utočište i iz tog razloga najveći broj tražilaca azila odlazi iz Srbije u zemlje EU pre okončanja postupka azila. Nefunkcionalnost sistema azila je i posledica neodgovorne migracione politike Vlade Republike Srbije što se najbolje može videti u insistiranju nosioca javnih funkcija na tome da je Srbija samo tranzitna zemlja za tražioce azila koji se u njoj “samo odmaraju” na putu do zemalja članica EU.
Srbija ne predstavlja utočište
Prema oceni Evropske Komisije u izveštaju o napretku za 2013. godinu Srbija mora da učini dodatne napore kako bi obezbedila poštovanje prava tražilaca azila. Dakle, Vlada Republike Srbije će ipak morati da zauzme konkretniji stav kada su u pitanju migracione politike jer se očekuje da se u ovoj godini reši pitanje azila, odnosno privede kraju prilagođavanje evropskom zakonodavstvu.
Ove godine treba da se usvoji novi zakon, koji ništa neće promeniti ukoliko oni koji ga sprovode ne podignu kapacitete i način primene. “Najveći problem je u Odseku za azil MUP-a, koji nema dovoljno kapaciteta da sprovede proceduru i obradi azilne zahteve – ne može na vreme da registruje ljude, izda lične karte i omogući podnošenje zahteva za azil ” kaže Radoš Đurović, direktor Centra za pomoć tražiocima azila. “Bojimo se da će se rešenja za izmene postojećeg zakona o azilu i u ovoj godini tražiti u najvećoj meri u restrikcijama u oblasti azila”, dodaje on objašnjavajući da ove restrikcije, uz skraćivanje rokova za podnošenje zahteva za azil i za podnošenje žalbi, formiranje trijažnih centara u kojima bi se a priori procenjivalo ko je iskren tražilac azila a ko nije, podrazumevaju i prenošenje nadlesžnosti prihvata i smeštaja azilanata sa Komesarijata za izbeglice u ruke policije. “Insistiraće se i na konceptu sigurne treće zemlje, gde bi se broj ovih zemalja povećao i gde bi se dodatno povećao teret na ljude koji prolaze kroz treće zemlje da dokažu da one za njih nisu sigurne.” Restrikcija će biti i u oblasti sistema zdravstvene zaštite.
Jedna od krucijalnih stvari koja je potencijalno prilično problematična jeste podela nadležnosti u oblasti azila. U budućem zakonu, po rečima Đurovića, jedno od glavnih pitanja i jeste ko je nadležan za prihvat i smeštaj ovih ljudi. Restriktivna linija zagovara da to bude Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ta odluka bi bila veliki korak unazad, kategoričan je direktor Centra za pomoć tražiocima azila. Naravno od velike je važnosti kako će se Srbija politički opredeli po ovom pitanju, a sudeći po trenutnom intenzivitetu sukoba i nestabilnosti na Bliskom Istoku i u Africi, broj ljudi koji se kreću ka Evropi biće samo veći.