S obzirom na značajnu ovisnost o ruskom plinu i nafti, energetska kriza se profilirala kao presudna politička tema u Srbiji. Ali inzistiranje na ratu u Ukrajini kao ključnom problemu sakriva ostale aspekte katastrofalne energetske politike. Alati za izgradnju energetskog suvereniteta su napušteni, a posljedice će, kao i uvijek, primarno podnijeti oni najsiromašniji.
Početak maja stanovnicima Srbije doneo je lepo vreme i pretople dane za ovaj period godine sa temperaturama koje su dostizale i trideset stepeni celzijusa. Da je uživanje u lepom vremenu samo privremeno prvo su nagovestili tabloidi sa najavama da nas očekuje najgora zima ikada, a onda je predsednik skoro istu stvar samo “malo” ublaženu rekao u jednom od svojih učestalih obraćanja naciji. Predsednik je naglasio da će sledeća zima u svetu biti najteža u poslednjih 70 godina.
Zima se već sada najavljuje kao kritični period pre svega zbog boljki elektroenergetskog sistema i rasta cena energenata. Agresija Rusije na Ukrajinu dovela je do promene dinamike u isporuci i cenama nafte i gasa, a Srbija je trenutno gotovo u potpunosti zavisna od dopremanja ovih energenata iz Rusije. Prikazivanjem spoljnopolitičkih prilika kao najbitnijih za energetsku sliku Srbije, pod tepih se guraju nagomilani problemi u energetskom sektoru, koji se već decenijama ne rešavaju.
Zavisnost Srbije od ruskog gasa i nafte
Srbija se još uvek nije pridružila sankcijama koje su EU ali i druge države regiona uvele Rusiji. Kao jedan od glavnih razloga za neuvođenje sankcija osim tradicionalnih prijateljskih odnosa navodi se i zavisnost Srbije od uvoza gasa i nafte iz Rusije. Narativ glasi da Rusija verovatno ne bi ni osetila sankcije uvedene od strane Srbije, ali da bi Srbija u reciprocitetu platila visoku cenu ovakvog poteza.
Gotovo isključivo oslanjanje na ruski gas i naftu nije samo posledica politike trenutne vlasti, mada ona nije učinila ništa da to promeni, već je ishod nepromišljene dugoročne energetske i međunarodne politike. Jedan od ključnih momenata dogodio se 2008. godine kada je potpisan sporazum o saradnji sa Rusijom u oblasti nafte i gasa, a iste godine je potpisan i sa EU sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je dodatno liberalizovao gotovo sva tržišta u Srbiji. Već krajem 2008. godine Vlada Srbije predvođena premijerom Mirkom Cvetkovićem, a pod patronatom tadašnjeg predsednika iz redova Demokratske stranke Borisa Tadića privatizovala je Naftnu industriju Srbije (NIS).
Za 400 miliona evra ruski Gasprom je dobio 51% udela a time i zgrade NIS-a u Beogradu i Novom Sadu, rafinerije u Pančevu, Novom Sadu i Elemiru, 497 benzinskih pumpi, 1.600 internih benzinskih stanica, 44 stovarišta za snabdevanje kerozinom, cisterne za prevoz tečnih goriva ukupnog kapaciteta 18.250 tona, oko 10.000 kvadratnih metara prodajnog prostora za motorno ulje i mast, više hotela, motela i odmarališta, akcije u drugim kompanijama, nalazišta nafte u Vojvodini, koncesiju na nalazišta nafte u Angoli… Dodatno, u martu 2011. Gasprom je od građana Srbije otkupio dodatnih 5,15% akcija, tako da sada poseduje udeo od 56,15% u vlasništvu NIS-a.
Kupovanje vlastitih energenata
Druga dva aspekta energetskog sporazuma sa Rusijom bila su izgradnja gasnog skladišta u Banatskom Dvoru i izgradnja gasovoda Južni tok, čime bi se Srbiji omogućila energetska nezavisnost. Podzemno skladište gasa u Banatskom Dvoru je izgrađeno ali je takođe u vlasništvu privatizovanog NIS-a, dok se od projekta Južni tok posle par godina odustalo usled povlačenja partnera i neusklađenosti sa Trećim energetskim paketom EU, na čije se sprovođenje Srbija kao članica energetske zajednice od 2006. godine obavezala.
Privatizacijom NIS-a i davanjem vlasništva nad nalazištima nafte i gasa Srbija je dodatno potpala pod ruski uticaj. Ognjen Radonjih u tekstu objavljenom na Peščaniku navodi da je u periodu 2009-2019. ukupna godišnja potrošnja sirove nafte u Srbiji u proseku bila pokrivena sa 81,5% od strane ruskih partnera, dok je u istom periodu ukupna godišnja potrošnja gasa u Srbiji u proseku bila pokrivena sa 95% od strane Rusije. Srbija je privatizacijom NIS-a dovela sebe u situaciju da od Gasproma otkupljuje naftu i gas koji se vade i na njenoj teritoriji. Pa je 35,1% sirove nafte bilo pokriveno iz domaćih izvora proizvodnje, kao i 21% gasa. Odricanjem od svojih izvora nafte i gasa država Srbija je dodatno smanjila svoj manevarski prostor, a pri tome je došlo da degradacije životne sredine jer su inostrani vlasnici u cilju maksimizacije profita pokrenuli istraživanja i eksploataciju nafte i gasa na više mesta uglavnom u Vojvodini bez detaljnih procena uticaja na životnu sredinu.
Umesto diverzifikacije svoje energetske politike Srbija se potezima poput privatizacije NIS-a čvrsto vezala za Rusiju i trenutna međunarodna politička situacija joj ne ide na ruku. Za promenu dobavljača energenata potrebne su često godine i decenije usled već izgrađene infrastukture, dok u međuvremenu cene energenata konstantno rastu. Umesto da vrati pod svoju kontrolu NIS i time barem nešto učini na izgradnji energetskog suvereniteta, iz medija se najavljuje preprodaja NIS-a azerbedžanskoj državnoj naftnoj kompaniji. Ovakva promena biće samo kozmetička jer će doći do izmene vlasničke strukture i NIS neće biti više u rukama Rusa, ali će energetska zavisnost ostati gotovo ista.
Unutrašnji problemi energetike u Srbiji
U aprilu 2015. godine tada premijer, a danas predsednik Aleksandar Vučić predvodio je svečanu sednicu Vlade u Rudarskom basenu “Kolubara”. Ovim simboličnim gestom hteo je pokazati da je šteta nakon poplava iz 2014. godine sanirana i da je srpska energetika jaka i stabilna. Takođe simbolično baš pored njega sedeo je Milorad Grčić, u tom trenutku vršilac dužnosti direktora RB „Kolubara“, a kasnije vršilac dužnosti direktora Elektroprivrede Srbije (EPS). Upravo njih dvojica su i najodgovorniji za krah eletroenergetskog sistema koji će se ubrzo uslediti. Vučić je postavljanjem nekompetentnog i nesposobnog čoveka na čelo najznačajnije državne firme pokazao i svoju kratkovidost i nestručnost.
Problemi su ubrzo krenuli da se ređaju da bi kulminirali krajem 2021. godine kada je usled korišćenja vlažnog uglja pomešanog sa blatom, iz sistema ispala većina blokova najveće termoelektrane u Srbiji. Totalni pad sistema sprečila je velika količina uvezene električne energije. Ta energija je uvezena po paprenim cenama koje su bile i preko 300 eura po MWh. I nakon navodne stabilizacije sistema, Srbija je nastavila da uvozi struju, a skupi pehovi poput požara i uništavanja mašine vredne 18 miliona evra nastavili su da se dešavaju. Grčić je u januaru napokon smenjen sa funkcije ali ubrzo je za svoju lojalnost i žrtvu dobio apanažu u vidu postavljanja za pomoćnika predsednika opštine Obrenovac.
Ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović izjavila je da je uvoz električne energije za period od 12. decembra 2021. do 20. aprila 2022. koštao 530,7 miliona evra. Ovi troškovi razlog su odustajanja od remonta pojedinih blokova termoelektrana ali i od odustajanja od investiranja u obnovljive izvore energije. EPS je već najavio da obustavlja gradnju svoje prve solarne elektrane Petka. Dalja neulaganja i nediverzifikacija proizvodnje vodiće samo još većim problemima. U nedostatku dovoljne količine kvalitetnog uglja Srbija je primorana da deo zaliha uvozi iz država regiona.
Topli dani nisu doneli olakšanje za elektroprivredu koja nastavlja da uvozi električnu energiju, za razliku od prethodnih godina kada ju je u ovom periodu izvozila. Ostaje nada da će povoljni hidrometerološki uslovi uticati da se hidroakumulacije napune i da se na taj način zima dočeka barem malo spremnije.
Cena električne energije i energetsko siromaštvo
Narativ da je cena električne energije socijalna kategorija i da se njom čuva socijalni mir postao je ustaljen u Srbiji. Čak je i predsednik izjavio “da ne možemo da je držimo kao socijalnu kategoriju”. Tako je sa lepim vremenom stanovnike Srbije dočekale su i najave porasta cene električne energije. Još uvek se spekuliše koliki će porast biti, u pojedinim medijima je najavljen skok cene od 30% za građane i 70% za privredu. Najverovatnije će rast cena biti nešto manji ali će svakako uticati na ekonomske status posebno najsiromašnijih građana.
Rast cene električne energije dodatno će preko ivice energetskog siromaštva baciti veliki broj građana, socijalne mere koje bi trebale da prate povećanje cene energenata nisu detaljno razrađene, niti izbalansirane. Očekuje se da svako dvanaesto domaćinstvo neće moći redovno da plaća struju i da će oko 200.000 domaćinstava morati da traži status zaštićenog kupca. Troškovi energenata već čine veliki udeo ukupnih troškova velikog dela društva, a uz rast cena osnovnih namirnica koji će ih pratiti, dodatno će produbiti klasne razlike i gurnuti deo stanovnika u siromaštvo.
Najava najteže zime čini se nije previše uznemirila stanovnike Srbije, već naviknute na loše vesti, jer gotovo svako godišnje doba postalo je najteže. U proleće se strepi da nas poplave zaobiđu, leti se nadamo kiši kako bi poljopivreda uvećala BDP, jesen najavljuje probleme sa grejanjem i zagađenjem vazduha, a zima predstavlja kulminaciju. Kada bi se energetika organizovala dugoročno i planski, možda bi se i potreba za gledanjem u nebo i prizivanjem lepog vremena smanjila, a životi ljudi olakšali.