Radnici u kragujevačkoj tvornici automobila su na svojevrsnom čekanju. Vlasnik tvornice, grupa Stelantis, koje je dio i inicijalni investitor FIAT, odlučila je prenamijeniti tvornicu: za dvije godine trebala bi proizvoditi električne automobile. U međuvremenu su radnicima ponuđeni poslovi u inozemstvu ili otkazi, uz nejasni “socijalni program”. Cinizam odluke postaje dodatno vidljiv ako znam da su investitori dosad izvlačili profite putem “socijalnom programa” u obliku obilatih državnih subvencija i, naravno, rada samih radnika.
Pre nepunih mesec dana, krajem aprila, Aleksandar Vučić je pred svojom medijskom mašinerijom pompezno najavio proizvodnju električnih automobila u Kragujevcu. Ta izjava došla je u prisustvu i nakon sastanka sa izvršnim direktorom grupe Stelantis. Stelantis je, za one koji ne znaju, multinacionalna kompanija koja objedinjuje nekadašnji FIAT, Krajsler, te francusku PSA grupu (Pežo, Sitroen i Voksol iz Australije) i šesta je po veličini u automobilskoj industriji.
U uobičajeno hvalisavom stilu, predsednik Srbije je tom prilikom, zajedno sa direktorom Tavarešom najavio početak proizvodnje tog modela za 2024. godinu, uz uobičajenu tiradu o veličini poduhvata, računajući stanice za punjenje, cenu struje i tako dalje. “Menjamo kompletan pogled na ekonomiju i ekologiju”, izjavljeno je tom prilikom.
Na istoj konferenciji obojica aktera najavila su da nas očekuje “period tranzicije”, ali na taj deo niko nije obratio posebnu pažnju: ni sami visoki učesnici konferencije, ni novinari, a ni javnost koja se opredelila za zbijanje šala na račun imena i izgleda (Vučić je zagonetno najavio da “biće to jedan lep automobil”) budućeg “strujadina”, kako su ga pojedine šaljivdžije prozvale.
Period tranzicije
Međutim, umesto više informacija o budućem lepom modelu automobila, radnicima je, posle samo dve sedmice od pomenute konferencije, u formi “ponude” stavljeno do znanja da sadašnja fabrika u ovom obliku prestaje sa radom. “Ponuda” upućena zaposlenima, za sada, sastoji se od predloga da oni, u naredne dve godine, dok opet ne krene proizvodnja u Kragujevcu, rade u jednoj od kompanijinih fabrika u Slovačkoj, Poljskoj, Italiji ili Nemačkoj. Ta “ponuda” sadrži u sebi minimalnu zaradu, i obećane bonuse koji su, obično obrnuto srazmerni – tamo gde su veće minimalne zarade, manji su bonusi i obratno. Za one koji odbiju “ponudu”, najavljen je prekid ugovora, odnosno otkaz.
Kako javljaju sindikalni rukovodioci, zaposleni u delu FCA (Fiat-Krajsler automobili, deo Stelantis grupe koji pod tim imenom deluje u Kragujevcu), zaposleni još nisu dobili nikakve konkretne ponude na potpis, a sve što je do sada objavljeno može se smatrati neformalnom potvrdom. Za to vreme, predstavnici vlasti, od lokalnih do centralnih, naizgled i sami zatečeni situacijom, tvrdo obećavaju da gubitaka poslova neće biti. Pored, za sada verbalne podrške iz vlasti, protest radnica i radnika podržale su praktično sve relevantne političke snage u zemlji.
U toku su pregovori predstavnika Vlade sa predstavnicima kompanije, ali malo informacija dospeva u javnost. To je inače ono po čemu je čitav ovaj projekat poznat od samog početka: krajnja zatvorenost menadžmenta kompanije koja je upala u oči kada je prvi put procureo u javnost ugovor sa tadašnjom kompanijom FIAT. Na prvi pogled, videlo se da je polovina tog Ugovora klasifikovana kao poslovna tajna, tako da su svi ti delovi Ugovora koji bi mogli biti sporni, prosto precrtani, tako da je do javnosti dospelo praktično – ništa.
Čvrst antisindikalni kurs
Pored imidža zatvorenosti i nedodirljivosti, upravljači iz starog FIAT-a imaju još jednu reputaciju već decenijama, a to je nepopustljiv stav u pregovorima sa sindikatima. To su demonstrirali i tokom svog dosadašnjeg rada u Kragujevcu. Uostalom, štrajk radnika FIAT plastika još uvek nije okončan ni posle više od godinu dana.
Pored toga, iako je sindikalna organizacija u glavnoj fabrici u kojoj se sklapaju automobili postojala, ona je nasleđena iz vremena Zastave, dok u su u kompanijama koje proizvode komponente za automobile (zvani “komponentaši”), sindikalne organizacije su ometane od početka i samo u jednoj od njih je zapravo i napravljena, iz drugog pokušaja. Treba napomenuti i da je sindikat koji je delovao u FCA bio kritikovan zbog oportunizma i njegovi predstavnici često su zvučali kao predstavnici kapitala, a ne zaposlenih.
Za Vladu i političare možda i postoji sumnja da li glume svoje iznenađenje zbog odluke menadžmenta, ali za sindikat sumnje nema. Od pojavljivanja vesti videlo se da je sindikalna organizacija zatečena. Organizovan je protest, blokiran je grad jednom, ali je saopštenjem od 16. maja, u kome se kaže da predstavnici sindikata ne učestvuju u razgovorima kojji se vode u Vladi sa predstavnicima korporacije, potpuno jasno da sindikalna organizacija kaska za događajima, kao i da nema jasne ideje o daljim pravcima borbe.
Za sada, rukovodioci sindikata su u stanju samo da slušaju strahove svojih kolega i da konstatuju da rukovodstvo kompanije ne odgovara na predloge sindikata, a oni su sledeći: da se odlazak u inostranstvo reguliše po domaćem zakonu u trajanju do tri meseca, da se zaposlenima koji ne prihvate odlazak iz fabrike uz socijalni program omogući radno angažovanje u drugim fabrikama u Kragujevcu i okolini, odnosno plaćeno odsustvo u FCA.
Iz dosadašnjeg razvoja situacije jasno je da će odluka biti donesena na relaciji menadžment-Vlada i da sindikat tu sada i ne pokušava da se ugura. U toku je zatišje od osam dana kada će javnosti biti stavljen na uvid socijalni program koji je obećala ministarka Kisić-Tepavčević dodavši da neće biti otpuštanja. Ona je to izjavila predstavnicima sindikata, posle koga su oni izdali pomenuto saopštenje o neučestvovanju, čime su, faktički, svoju ulogu delegirali ministarki, odnosno ministarstvu.
Za sada, sindikalci kažu da su zadovoljni dosadašnjim obećanjima zbog čega su obustavljena okupljanja, a ako ne budu zadovoljni tražiće da se to promeni, a ako ih, kažu, ne poslušaju, opet će biti na ulicama. “Vlada nam je garant da nijedan radnik neće biti otpušten, imaće ili socijalni program ili drugo radno mesto, ili za novi model”, rekao je jedan od učesnika tog sastanka.
Šutnja opozicije
Kompanija FIAT je u toku svog dosadašnjeg rada u Kragujevcu nesumnjivo mnogo uticala na statističke pokazatelje u ekonomskim i trgovinskim analizama. Iako model 500l koji je pravljen u Kragujevcu ni po jednom kriterijumu ne spada među uspešnije modele tog proizvođača, ipak je ova fabrika značajno uticala na vrednost izvoza. Nekoliko godina najveći pojedinačni izvoznik iz Srbije, sa padom prodaje svog modela počinje javno da spekuliše o tome hoće li dalji rad te fabrike biti isplativ ili ne. Pažljivijim pratiocima prilika, ovaj obrazac ponašanja liči na svojevrsnu ucenu, a tako bi se možda moglo i najbliže opisati.
Jer, pomenuta kompanija je jedna od najprilježnijih korisnica raznoraznih olakšica, podsticaja i subvencija koje država Srbija i njoj slične okolne zemlje daju kao mito krupnom multinacionalnom kapitalu da baš od njihovih građana uzima višak vrednosti i pretvara ga u profit. Opet, te subvencije i podsticaji u krajnjoj linjiji jesu plaćeni novcem građanki i građana Srbije, da bi u čuvenoj propagandnoj mantri nastavili mit o tome da su zemlje i kompanije iz EU “najveći investitori”.
Ako uzmemo slučaj Fiata odnosno Stelantisa kao reprezentativan, a po svojim razmerama on to potpuno može da bude, onda stvari izgledaju upravo obratno – građani Srbije su najveći investitori stranih kompanija koje posluju na teritoriji Srbije. Zauzvrat, dobili su isključenje iz procesa odlučivanja, čak do mere da sadašnji mendžment ne želi ni da čuje ni za kakve stavove i mišljenja. Zato su oči dve i po hiljade radnica i radnika uprte u buduću ponudu koju će nazvati “socijalnim programom”. Još uvek je nepoznato koliki je broj onih kojih će prihvatiti ponudu za odlazak u inostranstvo. Ali, rokovi se bliže kraju i već početkom sedmice možemo očekivati rezultate tih pregovora i razgovora koji se vode na relaciji Vlada-menadžment Stelantisa.
Ovo što su nazvali “periodom tranzicije” dok ona velika famozna tranzicija još nije gotova je period suspenzije: sindikati čekaju i gube poverenje svoje baze, menadžment nastavlja svoj silent treatment a vlasti obećavaju: niko neće ostati bez posla, a sve se to dešava u kontekstu svetske krize koja postaje opšti izgovor za opšti skok cena, uz rast zebnje oko toga kako će proteći sledeća zima.
Na “velikoj” mejnstrim opozicionoj sceni koja ima svoju medijsku mrežu, osim deklarativnih i očekivanih saopštenja neposredno posle objave vesti o “periodu tranzicije”, nema pomena. Čak je i u botovskoj mreži koju imaju neke od ovih partija išao hoax o tome kako su radnice i radnici Fiata skupljali “kapilarne glasove” za vladajuću stranku, što je notorna neistina.
Ovo je situacija u kojoj oni koji proizvode višak vrednosti, čiji se i rad i novac koriste za stvaranje profita i izdržavanje države nalaze u krajnje pasivnoj poziciji čekača na uslove “socijalnog programa”. Stvari će postati znatno bolje kada oni budu prestali da čekaju tuđi socijalni program, a ispostave svoj socijalistički. Nije to ni blizu ni lako, ali je jedino što ima smisla.