Srpske vlasti nastoje podići natalitet, ali pritom se milijuni javnog novca ne ulažu u to da se ljudima omogući da žive od svog rada i imaju podršku ukoliko odluče imati djecu, već u pritisak (bijelim) heteroseksualnim parovima, prije svega ženama, da rađaju decu u svrhu “očuvanja nacije“.
Vest da je granica za vantelesnu oplodnju o trošku Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu u Srbiji pomerena sa 43 na 45 godina starosti žene je zasigurno donela dašak optimizma za sve one žene koje su prinuđene da prolaze kroz ovaj proces istovremeno se trkajući sa vremenom. A vreme ko vreme, uvek pobedi na kraju jer se ono ne umara, nema poslove i manjak novca, ne stigne ga život, ne mora da se zaceli posle neuspeha, da napravi pauzu, da udahne pa nastavi. Političari na vlasti godinama iznose zabrinjavajuće brojke o padu nataliteta u Srbiji. Nakon kovid krize i povećanja smrtnosti, skoro pa mesečno slušamo kako smo za godinu dana izgubili stanovnika veličine osrednjeg grada. Istovremeno se redovno hvale kako Republika Srbija ulaže milione u populacionu politiku, da bi se demografski problemi rešili, kao da oni samo zbog nerađanja postoje. Ti milioni javnog novca se ne ulažu u socijalnu politiku, razvoj politika planiranja porodice, ne ulažu se u stvaranje društva u kome ljudi žele i mogu od svog rada da žive, kao i da svako ko želi da bude roditelj ima podršku za to. Ne, milioni javnog novca u Srbiji se ulažu u pritisak belim, heteroseksualnim parovima, a pre svega ženama da rađaju decu i vrše barem prostu reprodukciju, kažu.
Ministarstvo za reprodukciju nacije
Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju redovno izdaje saopštenja u kojima kaže da novac i mere za popravljanje demografske slike u Srbiji nisu presudne, jer je “demografski problem postao pitanje svesti i promenjenog sistema vrednosti, u kojem deca nisu više najveće bogatstvo“, no ministar voli da zaoštri pa kaže da problem nataliteta nije samo naš već generalno problem hrišćanske Evrope (!). Iako novac po ministru nije presudan, ipak je jedna od “najvažnijih stimulativnih mera za populacionu politiku“ u Republici Srbiji roditeljski dodatak. Ova novčana mera usmerena je na porodice koje dobijaju prvo, drugo i treće i četvrto dete. Rađanje sledećeg deteta ni politika ni Zakoni neće “stimulisati“ niti će postojati socijalna podrška za roditelje sa više dece. O ovome se godinama govori kao o izuzetno diskriminatornoj odredbi zakona, jer ona u praksi u najvećem procentu pogađa i diskriminiše romske porodice. Nasuprot onome što politika planiranja porodice zaista treba da bude, populacione politike se bave pretežno “očuvanjem nacije“. O tome da je nacija i srpski narod ugrožen lošom demografskom slikom upozoravaju i žene optužuju najviši državni zvaničnici, redovno, već godinama.
Žena je glavna, priča nam ministar za brigu o porodici i demografiju, Ratko Dmitrović. “Žena je ostvarila potpunu ravnopravnost, da se obrazuje, bavi naučnim radom. Moramo da pitamo ženu šta još treba da uradimo da se ne zaustavi na jednom detetu, ona odlučuje, a ne muškarci. Žena je ta koja kaže da će roditi jedno ili četvoro dece. Moramo još da uradimo da bi u sferi svesti rekla ‘u redu’.“ priča ministar Dmitrović. Nije jednom ministar rekao da novac nije ključan za odluku da li će se dete rađati ili neće. I ministar je svakako u pravu, nikada nije samo do novca. Do toga je da li žene imaju mogućnost da rode dete zaposlene, sa podrškom, zdrave, da li tu decu mogu da leče kad treba, vode na more, na planinu, upisuju u škole, u kakve škole, da li te žene neko tuče, da li imaju krov nad glavom, šta će ako izgube posao, imaju li za koga da glasaju.
A abortus?
Ali i pored pitanja šta treba da se uradi da bi žena rekla u redu nije loše dekonstruisati i pitanje prava žena na izbor da li će roditi dete ili ne. Iako ovo pravo (još uvek) nije direktno ugroženo, ono je pod stalnim napadima. Pre nekoliko godina je tadašnji i sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić govorio kako će abortus postati intervencija koju je moguće obavljati u ovlašćenim institucijama: “Ali pre toga da pokažete ultrazvuk i da čuje otkucaje srca, pa neka se odluči. Imate danas i 4D, pa neka se odluči (…) Niko nikome neće nikakvo pravo da uskrati, jedino što hoćemo je da pokušamo da zamolimo ljude da razumeju koliko su deca potrebna“. Ova, suštinski izuzetno nasilnička praksa prema ženama, nažalost nije stvar samo neprimerenih izjava političara koji time nikako ne bi trebalo da se bave a tek ne da je zagovaraju, već se odavno primenjuje u klinikama. Sudeći prema iskustvima žena u Srbiji, ukoliko zaista rešite da dete iz kog god razloga ne rodite, otkucaje srca ćete najčešće čuti, i to više puta.
Abortusi se takođe u Srbiji plaćaju, čak i u državnim klinikama jer ih Republički fond za zdravstveno osiguranje ne pokriva. Dakle, abortus jeste dozvoljen, ali je daleko od dostupnog, pa je vrlo diskutabilno reći da je abortus u Srbiji stvar izbora. Koji je izbor žena koje nemaju mogućnost da ga bezbednog sebi priušte?
Situaciju dodatno komplikuje i Prednacrt Građanskog zakonika koji bi omogućio da se obim prava nerođenog deteta uređuje posebnim zakonom, na koji je ukazala pravnica Milena Vasić. Sporan član Prednacrta koji je dostupan javnosti, glasi: ,”Začeto dete, pod pretpostavkom da će se živo roditi, smatra se kao rođeno, u pogledu prava koja bi imalo da je rođeno, a u obimu koji utvrđuje poseban zakon“. Ukidanje prava na abortus u Srbiji zagovara i crkva. Da bismo imali kompletnu sliku stanja u Srbiji, ovu informaciju treba dopuniti i sledećom: početkom ove godine zaseli su ministar za brigu o porodici Dmitrović i patrijarh Srpske pravoslavne crkve da se slože da je “porodica osnov nacije i društva, bez nje demografska obnova nije moguća i zato moramo da učinimo sve da sačuvamo i održimo porodicu, sa svim tradicionalnim vrednostima koje ona sa sobom nosi.“
Čija je porodica?
Da se vratimo za kratko na početak priče. Vest o povećanju starosne granice za vantelesnu oplodnju (VTO) je mnoge žene i mnoge parove obradovala. Iako je Srbija i dalje ispod evropskog proseka po starosti prvorotki, pomeranje ove granice je bilo najmanje što se moglo uraditi, osim da se ona potpuno ukine, ali o tome drugom prilikom. Za sve one žene kojima je postupak VTO jedini način da dođu do željene trudnoće, činjenica da imaju više vremena na raspolaganju pruža kakav-takav mir. Parovi kojima je postupak VTO, koliko god bio invanzivan, intenzivan i fizički, psihički, emotivno i finansijski iscrpljujuć, jedini način da dođu do željene trudnoće nažalost nije zanemarljiv. U Srbiji se, prema statistikama, svaki šesti par suočava sa nekim od poteškoća da do željene trudnoće dođe. Ovaj broj je zapravo znatno veći, samo statistika ne broji sve parove.
Da biste u Srbiji dobili pravo na VTO o trošku države morate biti u bračnoj ili vanbračnoj heteroseksualnoj zajednici. Svi oni parovi koji ne zadovoljavaju ovaj prvi uslov (zaista je prvi u pravilniku), ne mogu da računaju na tu mogućnost iako su osiguranici/e Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje kao i heteroseksualni parovi. Zakoni su striktni – zna se šta je porodica, a ukoliko ste u paru koji nije heteroseksualan, po zakonima Republike Srbije niste porodica. Porodica dakle mora biti stari dobri nukleus – tata, mama, bata i seka. To je što je, borba traje pa se čeka na usvajanje Zakona o istopolnim partnerstvima da mrdne stvar sa mrtve tačke, no pojam porodice se ni tada neće promeniti.
Tako misle i ministar Dmitrović i patrijarh – ministar koji treba da se bavi brigom o porodici (zašto ne svim porodicama bez diskriminacije?) i patrijarh koji time uopšte ne treba da se bavi. To misli i novoizabrani gradonačelnik Beograda, Aleksandar Šapić koji je odbio poziv da otvori Europrajd koji će ove godine biti održan u Beogradu i najavio novu manifestaciju pod pokroviteljstvom Grada. U pitanju će biti naravno Dan porodice, kao da su ove dve manifestacije nekako međusobno isključive, pa ako si za jednu sigurno nisi za drugu i obratno.
Porodica nije ni samo mama sa detetom ili decom. Samohrane majke se ne nalaze, ili se nalaze retko, u strategijama i posebnim zakonima, nemaju podršku države ni pravnu zaštitu ni na poslu ni u društvu kako bi njihova deca rasla u barem nekakvom blagostanju. Ovogodišnje mere pronatalitetnih politika koje se tiču mogućnosti da država finansira učešće za kupovinu prve nekretnine (ova mera je po donošenju uredbe izazvala više dilema i problema, ispostavilo se da je manje više nemoguće doći do ove “pomoći“, ali i o tome drugom prilikom) takođe nisu dostupne samohranim majkama. Da biste konkurisali za ovu pomoć neophodno je da predate i venčani list ili overenu izjavu o vanbračnoj zajednici. Ukoliko u njoj niste, onda dokaz o jednoroditeljskoj porodici – koji se može dobiti samo u specifičnim slučajevima i nema ga svaka samohrana majka. Pravnici su ilustrovali kako to u praksi izgleda: majka prvo tuži oca za izdržavanje, kada dobije presudu treba da konstatuje kako on presudu ne izvršava, onda treba da proba da prinudno izvrši presudu, pa tek onda da stekne status jednoroditeljske porodice. Daleko od jednostavnog.
Nepopularni Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom koji je i pored izmena donetih ove godine i dalje diskriminatoran za čitave kategorije žena i porodica tek je početkom godine izmenjen tako da se isprave odredbe koje su diskriminisale roditelje sa decom sa invaliditetom. Pre izmena ovog zakona roditelji dece sa invaliditetom su morali da biraju da li će primati platu ili finansijsku pomoć za tuđu negu i pomoć. Iako je Ustavni sud ukazao na problematičnost ove odredbe, država i dalje komplikuje ovim roditeljima zatrpavajući ih besmislenom birokratijom i tražeći im dokaze i odbijenice kako bi dobili novac na koji imaju pravo.
Čija je onda porodica? Porodica u državi Srbiji ne pripada svima koji u porodicama žive. Pravo na porodicu i porodični život nemaju svi pripadnici i pripadnice ovog društva. Žene treba da rađaju belu srpsku decu, ali ne previše jer mnogo dece ipak košta državu. Nepostojanje adekvatnih socijalnih politika je najzaslužnije za lošu demografsku sliku u Srbiji. Socijalne politike se progresivno urušavaju iz godine u godinu, one nove koje političari zagovaraju čine stubove patrijarhalnog društva u kom su žene zatočene i eksploatisane, i nema izgleda da će se to skorije menjati na bolje.